Полицијски гласник

ВРОЈ 10 и 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 81

Арабљанин краде без гриже савеоти комшију и пријатеља. Само онај, ко заноћи код њега у његову шатору, може бити оигуран да неће бити покраден, јер тада је под светим правом гостољубља. Многа од тих племена, као Курди и Туркомани, ематрају своје пљачкање као неки порез којим они порезују путнике, којима обезбеђују. остатак, ако се добровољно покоре и даду трибут. Букингхем, који је такву сцену доживео, прича, да су разбојници, који су изишли у сасвим малом броју, поздрављени с највећим страхопоштовањем, да су путници на њнхову заповест стали, робу сортирали а за тим се дуго ценкали и погађали колико гроша да плате за сваког коња. Да споменемо још неке чудне обичаје који владају код народа, код којих се иначе крађа кажњава. За краља Ашантија ирича Хутон, да он има једну гомилу дечака, који носе за њим оружје, стрелу и лук; ти пажеви имађаху право да. свуда некажњено краду. О Гренланђанима и Ескимосима причају Кранц и Пери ово: Кад иегде умре домаћин, гости који долазе да теше удову гледају да штогод, какву ситницу, смакну. То траје све дотле докле удова, према обичају, не почне излазити у свет. Сродници имају право да такву крађу спречавају, али ако нека удова нема сродника или их има мало, дешава се, да јој напослетку покраду све. Лепа утеха за удовицу!

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

Близанци Код рукавичара господина Мајера извршена је опасна крађа у дућану. Лопов је у вече, када је радња затворена, удешеним кључем ушао у дућан, разбио касу и узео себи сав готов новац и један велики дењак рукавица. Али није му пошло за руком да побегне са својим пленом. Један обазриви стражар чуо је у дућану некакав подозрив шум, те уз припомоћ једнога свога колеге ухвати дрскога лопова баш кад је отворио врата да умакне. Одведоше лопова у први полицијски кварт. Био је то млад човек, једва двадесет година, кестењасте косе, кратко ошишаних бркова, висока, таика стаса и интелигентна израза лица. Дежурни писар узе му лични опис. Лопов рече, да му је име Карло Милер и тврдио је, да је од скора дошао у варош. Пошто је ухваћен на делу, није ни покушавао да одриче своју крађу. С резигнацијом је ушао у квартовну апсану, где је имао да проведе остатак ноћи, предајући се покајничким мислима на тврдој постељи. Сутра дан у јутру требалоје да га одвезу на зеленим апсеничким колима у истражни затвор, али се он присети кад је био на! тротоару пред колима и удари свога пратиоца ногом, па побеже иза првога ћошка.

За њим послаше одмах потерницу и она је за неколико дана имала успеха, али врло чудноватог: не један већ два лопова бише ухваћена, и што је најлепше један је изгледао апсолутно исто као и други. Један је казао да му је име Емило Милер, а други тако исто. Ни један се није звао Карло Милер. Писар, који је узео лични опис Карлов, и стражари, који су га довели у кварт, упознали су лопова у ономе који им се први показао, а после су то исто упознали. Истражни судија био је пред тешким задатком. Извео је оба младића и констатовао, да се кодњих није могао приметити никакав знак, по коме би се разликовали. У осталом, сваки од њих одрицаше да је извршио крађу. На сва питања истражнога судије остали су неми. Близнаке стрпаше у ћелију, где им је био врло мучан живот. Истражни судија прибегавао је само у ретким случајевима овоме средству, јер су мучења била забрањена, али та промена као да је била шала за њих, јер су се увек при доласку на испит код истражника поздрављали срдачно речима: »Добар дан, драги мој брате, како је? (( Судија је у почетку покушавао лепим и у мирном тону, али кад је стално добивао од обојице одговор, да нису извршили крађу, покушао је да збуни браћу разним доскочицама, обманама и обећањима. Али они се гледаху невиним погледима, а из очију им је вирио ђаво. Очевидно је било да им је збуњеност судијина чинила велико задовољство. Једнога дана пређе судија на претњу, да ће обојица браће морати остати у истражном затвору све дотле, док се један од њих не пријави као злочинац. „Ако то заиста учините«, одговори Емило, који је тако и крштен, »нанећете себи грижу савести, јер је један од нас невин, као што и саме знате, а тај невини сам ја.® „Баш сам и ја тако мислио«, додаде Карло, који је то име на крштењу добио, »само с том разликом, што сам ја невин (( . »Обојица сте истим сапуном прани", одговори судија бесно. „Ни један није бољи од другога. Обојицу ће вас суд осудити (( . Браћа су се смешила. Карло рече: „Ја могу да докажем где сам био кад је извршена крађа. Целе сам ноћи седео у бечкој каФани »Централ« близу биФе -а. (< »Извини (( , рече Емило; смешећи се пријатно, »то ниси био ти, него ја. (( »Наиоље« ! грмну истражни судија, те одведоше опет обојицу браће у истражни затвор. Истражни је судија саслушао све потребне сведоке, који су могли дати каквих података о браћи — близнацима. КаФеџија и оба келнера каФане »Централ« необично се зачудише, кад су видели близнаке. Тврдили су да су видели једнога од браће али кога, то нису знали рећи. Зрачак наде! КаФеџија је испричао судији, да је његова продавачица у биФе -у невеста једнога Милера, који је био код њега у ка®ани. Она ће најбоље умети означити који од њих није лопов.

Пред судијом се појави иродавачица, необично љупка и лепа, великих, плавих очију, а тако је невино и часно гледала еудију, да овај ни за тренут није посумњао у истинитост њених навода. »Господине судија (( , рече госпођица Клара ШалкхаФтова, ја сам била до јуче на путу, и можете мислити како сам се ужаснула, кад сам чула, да је мој Емило уапшен због крађе. Одмах сам рекла у себи, сигурно да за то има да захвали проклетој сличности са оним несретником Карлом. Не можете веровати, високо, поштовани господине, колико је пута већ Емило вадио врело кестење за Карла. Емило је добар, скроман човек, дика својих покојних, родитеља, управо анђео од човека, који је покушао да спасе свога брата из каља злочиначког. Али узалуд, нема два човека који се толико разликују један од другог. (( Истражни је судија ирекиде: „Главно је, драго дете, да ли си ти сигурна, да ћеш међу браћом упознати, свога младожењу ?® Госпођица Клара зачуђено погледа судију својим великим, плавим очима, које су биле још и пуне суза. По том се гласно насмеја и рече: „Извините, поштовани господине, што се смејем, ја, ј а, да не познам свога младожењу, свога Емила? Ја сам у њему сигурна, па ма имао и хиљаду браће, која би на њега личила." »А по коме знаку? (( упита љубопитљиво судија. »По коме знаку?« Госпођица се Клара насмеја. »Ја га волим, господине судија, па и кад би била слеиа, познала бих га по гласу, по његовом — извините — пољупцу и по куцању срца мога. Зар никада нисте волели, господине судија ? (( Судији је то било пријатно, те одмах нареди да се доведу оба близнака. Прво се појави Милер, који је заиста и извршио крађу. Чим је видео Клару, иокушао је да јој падне у наручја, и узвикну: »Једва једном дође, драга Кларо, да ме спасеш срамнога затвора. (( Али госпођица Клара направи озбиљно лице и са пуно презрења довикну му: »Карле, нисам ја твоја невеста, то врло добро знаш. Немој правити комедије мени и овоме часноме господину. Зар је то хвала за све доброте, које ти је мој Емило учинио, да сада испашта твоје грехе! (( За тренутак је изгледало, да се Карло посрамљен хоће да повуче, што наравно, иије умакло оштром оку истражниковом. Али одмах се по том прибра Карло и покуша да прети и грди девојку, док не учини судија крај тој сцени, удаљивши га одатле. Виђење другога брата и госпођице Кларе ГДалкхаФтове била је дирљива сцена, која је чак потресла и тврдо срце судијино. Овај није ни за тренутак посумњао у невиност тога брата и већ после пола сата могао је изаћи на слободу прави Емило са својом невестом. Брзо је довршена истрага над Карлом Милером, који је и на даље тврдио да је невин, проклињући свога брата, који не само што га је направио »лоповом", већ