Полицијски гласник

СТРАНА 132

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 17

следњу мисао, која је њима владала у кобноме тренутку. Бријер помиње до 12 лиДа, која, ире но што су се убила у друштву љубљене особе, оставише нагшсмено жељу, да заједно са њоме буду сарањени. „0 ви, ма који да сте, неодвајајте оне, које је смрт сјединила. То је наша последња воља. Поштујте је, и сараните нас у истом гробу " Друга опет самоубица писаше овако: „Ја сам покрила твоју слику мојим последњим сузама. Ја сам покушавала да живим без љубави, у којој црпим сву моју снагу. Али, у томе нисам успела. Без онога, кога сам изгубила, живот ми је несносан.« Моралисте и теолози могу о томе мислити шта хоће. Али, у нашем веку, у веку новца и ажиотаже, ове жалосне драме, далеко од тога да изазову гнушање, пуне пам, на против, очи сузама а срце дубоким узбуђењем. Оне нам доказују, да још и сада ми умемо и можемо осетити јаке идеалне несебичне страсти и умрети за њих. С Француског Д-р Милутин Д. НешиЋ.

НЕПОУЗДАНИ И ЛАЖНИ СВЕДОЦИ Једак дист из криминалне психологије У најновије време у литератури, како општој, тако и у Специј&лно-правној, потекло је питање, које се по своме великом значају може назвати да је веома животно, а то је питање о несигурности исказа сведока на суду. У Франкфуртским новинама пишу по тој ствари »Често су у последње време потицала питања о несигурности исказа сведока и неке велике породице, које су скоро настале, као у Коницу и Гумбинену дају велики материјал о чудноватој заборавности и сили уображења код сведока. Лако је сумњајући вртити главу кад се то чује, али само ономе који сам није тако што год доживео. Ја хоћу да причам о таквом случају на основу личног искуства; може бити да ће он принудити оне којих се тиче да промисле о томе. Ја припадам образованој класи људи, глава ми је чиста памет добра и добро се сећам свега што сам доживео. Али како се слаже с тим ово што ћу навести. Ја сам био један пут доведен у неизбежност . да окривим једног човека за крађу; моја савесг била је спокојна, јер је случај био очевидан и безусловно је требало га је казнити. Лопов је био уханшен, ислеђење је иочело и ја сам био означен као једини сведок. Пре него што ће ночети та ствар, у којој сам се ја јавио у улози сведока, испитивало се је друго дело, које сам ја пажљиво слушао, ие толико ради његове садржине, пошто је било незнатно, него ради Форме суђења, које ми је се учинила крајње недовољна. Нарочито сам нашао да су искази сведока иовршни и нејасни, нарочито узимајући на ум да су они давани под заклетвом. А и то ме је немило изненадило што су сви нозитивни одговори, нарочито кад су они ишли у прилог осуде, били пажљиво слушани, док је све оно што је било сумњиво, услед нејасности или из непажње, није се радо нримало. При том људи који су играли за суседним столом карата или који су разг^варали међу собом, који су требали да

прате ток свађе, обратили су пажњу на њу тек онда кад је она достигла своју кулминациону тачку. Кад је догало пптање на мене, благодарећи начину којим је Председник управљао питања на мене, његовим унадима и прекидима, исказ је се јавио у савршено лажној светлости; мени одлучно нису давали да изложим суду ствар онако, како је се она мени пресгављала. Ако је требало расмотрити ствар, то су моји искази могли бити у најмању руку нетачни. Али Фактички, у даном случају важна је била не објективна процедура, него је важан био утисак неискреног, ненријатног односа према суду, који ми је рушио груди и грло и отежавао мозак. И то у толикој мери да ја, који ништа нисам пропустио из претходног процеса, који би од речи до речи могао поновитн говор државног тужиоца. овде, у својој сопственој ствари, и сад, као и онда, не бих могао казати, да ли сам што год говорио или не! Кад бих се сад морао јављати као сведок по тој ствари, коју сам пажљиво слушао од почетка до краја, ја бих, као и нноги сведоци, морао одговорити „ ништа о томе не знам." ! И ма како да би суду изгледао чудноват тај Факт да ја ништа не знам, ја бих под заклетвом могао поновити само једно: — ја ништа ие знам. Пео тај нризор за мене је увијен у маглу, у којој ја не могу ништа да видим и ништа да одредим. Нека то послужи као материјал за исихологију сведока. Том исихологијом, као што је горе речено, занимају се и у правном свету, и по том питању налазимо веома интересантан и поучан чланак у Журналу »Право«, под насловом „ Невољно извртање истине у исказима сведока по најновијим посматрањима". За последње време — говори аутор чланка Шчегловитов — у области експерименталне психологије обраћена је нарочита пажња на испитивање те стране памети, која се зове саособност сећ&ња. Нзучавање психичких појава тога рада има огромног практичког значаја за кривично правосуђе. Довољно је нагласити то да је памћење сведока главни извор из којега криминални иследник црпе податке о прошлим догађајима, који подлеже његовом испитивању. Сведоци то су очи и уши кривичног суда, по изразу Бентама. »Пошто се искази сведока сматрају као главна врста кривичних доказа, и при савременом процесу који допушта систем слободпог оцењивања њих, закон установљава цео ред спољних срестава у интересу обезбеђења тачности исказа које дају сведоци, као шго су: заклетва, предупређивање нретњом казне за лажаи исказ, предузимање мера за одклањање разговора и свађе међу сведоцима, свечано саслушавање и најпосле унакрсно саслушање. Али сва та и слична срества не обезбеђују потпуно кривични суд од опасности која се јавља за суд кад сведоци изврћу истину. У практици суд се, на жалост, често с.рета с лажним исказима сведока који се показују као резултати или свесне лажи или несамовољне психолошке радње. У ову последњу долазе извртања истине од сведока, која се не објашњују 1 неразвијеном снагом посматрања, заборав-

ношћу, силним уображењем, упливом са стране, мешањем непосредно добивенога са усвојеним по чувењу, душевним узбуђењем, упливом питања на суду, игд. Наравно да при таквим услбвима суд треба да буде веома пажљив у оцени исказа сведока подвргавајући их што дубљем и свестрапијем испитивању. При том извртање истине у исказу сведока може изазвати и онај који саслушава, среством задаваних питања. А пошто су та питања састављена у таквој Форми да у напред располаже нитанога за известан одговор, делују колико било на онога који одговара, при чему, као што уверавају посматрања, тај уплив ноказујс се тим снажнији што онај који саслушава има више ауторитета. Питања у којима се види одговор, на жалост се врло често сретају у животу и често служе за извор лажи. Па и на суду чине злоупотребу таквим питањима, као гато сведочи судска практика наравно да не подлежи сумњи да такав начин саслушања сведока не треба сасвим допустити ради обезбеде правосуђа од невољног лажног сведочења. Врло су занимљива и научна експериментална посматрања која су учињена у последње време у Немачкој како се нека ствар изврће што више иде од једних лица другима. Ту скоро бреславски приватни доценат ФилоооФије Штери учинио је овај оглед. Он је прочигао кратак садржај једног кривичног дела лицу В. које је за неколико сати излолшло на писмено оно што му је било прочитано, за тим Штери прочита излагање В. лицу С. које је од своје стране саставило писмено излагање онога што је чуло, после чега проФесор продужи тај исти оглед наизменце с лицима Д. и Г. У резултату добило се потпуно извртање онога, што је Штери говорио лицу В. Невероватно извртање извештаја, који се дају из туђих речи доказује и проФесор берлинског универзитета, Лист, на основу огледа, изведеног у берлинском криминалистичком семинару. Исказ окривљеног по једном кривичном делу био је прочитан пред једном групом студената, и за тим један од њих прочитао је то другој групи, после чега члан друге групе саопшти то трећој групи, која опет тај исказ саопшти четвртој гругш. У последњој редакцији првобитно саопштење показало се као потпуно изврнуто, како у бигним цртама, тако и у појединостима. Наведени огледи потпуно потврђују потребу која је призната у савременим законодавстима да се не допуштају на суду искази сведока по чувењу. Основни резултат до којега је дошао Шгерн, на основу огледа које је он извео над лицима из образоване класе — мушким и женским, којима је он давао да носматрају слике и тражио од њих да му их опишу, јесте тај да одговорни ступањ погрешности јавља се као нормални знак средњега сећања, беспристрасног, мирног, које не подлежи никаквим упливима. При том Штери обраћа пажњу на то да су испитивању била подвргнута образована лица, у доба најзгодније за пријемљивост, да је тим лицима била остављена могућносг да покажу максималну пажњу, да је било отклоњена свако узбуђење код сведока, и најзад да испитивана лица нису иодвргавана никаквом упливу.