Полицијски гласник

ВРОЈ 20

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 155

Рђави подвизи пруеке и белгијеке полиције Нису без општег интереса ови подвизи немачке полиције које ћемо изнети, чији је резултат за њихове јунаке био тамница на дуже или краће време и одступање од дужности. У граду Кенигсбергу при огромном стицају публике претресано је дело позорника Шварца и Сајдлера, који су окривљени за пасиље при вршењу дужности. Ствар је била у овоме: ст.удент Фриц Пахнио са својим пријатељем студентом Куртом Блертом у вече 17. новембра 1900 године били су у гостима код једнога друга и заседели су се доцкан играјући карата. Враћајући се кући они сретну на улици два млада човека, с којима се они гтосвађају и један од њих хтеде и да удари студента Елерта. На вику његову јави се позорник Садлер и иоведе три млада човека који су се свадили, док је онај који је и заметнуо свађу иобегао у полицију ради састава протокола. Оба студента морали су одмах потврдити своје личности показивањем својих карата, док се за трећег тек после утврдило да је то РудолФ Фростман. Очекујући одговор оба студента гласно разговарајући седну на столице које су биле у полицијском локалу, али нозорници који су ту били сурово им нареде да устану. Пошто су личности утврђене задрждни су требали да изиђу из полиције. Фростман који је навикао био да ради у тамноћи, брзо је умео да изи^е из мрачног коридора, који је водио у полициску салу и дође до врага на која се улази. Али није тако било са студентима. Кад су они изишли у мали тамни ходник, Ерлет каже свом пријатељу — пази, овде треба Кћи опрезно; а Пахнио обрати се полицисту тражећи да им посветли. —■ Ево да ти посветлим — зачу се глас у мраку и одмах за тим Пахнио, по исказу Елерта, који је стојећи у страну, могао пазити, добије неколико удара од једног од позорника по глави и леђима, тако да је полетео са степенице на Фростмана који је био код врата. Бојећи се да се и њему то не деси Фростман успе да побегне. Безобразно поступање с његовим пријатељем изазвало је код Елерта примедбу да не ваља тако поступати. Са речима: —• Добро, после ћемо видети ! Иахнио заједно с Б]лертом изиђе на улицу. Али на улици онај увређени предомнсли се и хтеде да дозна име онога што га је тукао. Он стане да чека на улици и кад се појавио један полициста он га запита како се зове онај што га је тукао. Он не добије одговора а место тога остали позорници ухвате га за главу и за ноге и однесу га поново у салу. Клерта један од њих посаветује да бежи што пре, јер ће и с њим то исто бити. Елерт није чекао да му се то два пут каже. А пријатеља његовог Пахнија, како он сам прича, полицисти су тукли по глави и по леђима нечим тврдим, исцепали му капут и сломили амрел. За тим су га избацили на поље. Сутра дан му је све тело било у модрицама. Он је могао поуздано показати да су међу онима који су га тукли били Шварц и Сајдлер. Друго дело тицало се архитекторског ученика Шуминског. Шумински је хтео да

изазове из једне каФане своје другове који су били ту и по претходном договору с њима закуца у лиману Фирму да би обратио њихову пажњу. Позорник Шварц коме је куцање изгледало као нарушавање ноћне тишине, нареди Шуминском да иде кући. Али како је овај био на једно уво глув то он и нечу шта му овај говори и упита га шта хоће од њега? Позорник помисли да му се Шумииски нодсмева и одведе га у полицију да би утврдио његову личност, и ако је Шумински неколико пута иодносио му иутем своју карту, ради тог утврђења. Кад је позорник видео да за Шуминским иде и његов пријатељ Макс Бем, он му иовиче, — натраг или ћу да вас бијем шамарима. Поред свега тога Макс Бем смео је да иде за својим другом по степеницама које су в,одиле у полицијску салу, али га Шварц тако удари да је полетео доле са степеница. На скоро за тим изишао је на улицу и Шумински. Кад му је Бем испричао шта је с њим било Шумински се врати натраг у полицију да би дознао за име онога што је тукао Вема. За то он добије такав удар, излазећи из собе, да је посрнуо. на зид. Сведоци којп су у то време ишли по степеницама, тврде да га је Шварц ударио. Али најбезобразније је било нонашање тих чувара поретка нрема кочијашу Рудолфу Шемерлингу. Ноћу 27. Јануара, у очи дана рођења императора Виљема 11., Шемерлинг, заједно са својим пријатељем Максом Круцом шетали су се по улицама. Угледавши пролазеће војнике у качкетама Шемерлинг иримети своме другу — Пази како иду као муња и пође даље не сумњајући ништа. На један пут пред њега искрсну два позорника на чије дозивање дође и трећи. Зачуђени пријатељи буду одвени у полицију, где су их окривили за увреду воЈника. Пошто су утврдили њихове личности Макса Круца пусте а Шемерлинга задрже и позорници почну да га бију песницама. Пошто су га истукли, истерају га на улицу. Како за време. док су га туклн тако и после тога кад је већ био на улици Шемерлинг је викао за номоћ и тражио да га одвезу кући, пошто му је јако ишла крв на уста. Али место тога три позорника ти исти којима се сад судило — појуривши на улицу ухапсе га због нарушавања ноћне тишине. Ударајући га спроводили су га опи у други полицијски кварт. Ушавши ту Шемерлинг седне на столицу и подупре главу обема рукама. Но његовом исказу око столице на којој је он седео, било је све обојено крв.шу. После тога одведу га у хапс. Чудновато да нико од присутних полициста није видео ни ударце ни крв, која је текла из Шемерлинга. Ме1)у тим лекар који га је посматрао после два дана нашао је на њему модрице и друге повреде. На крају крајева позорници који су га тукли поднели су жалбу суду као да се је он противио полицији. Али суд нађе да Шемерлинг није крив ни за какво противљење а место тога иовуче на одговор насилнике позорнике. Бранилац стави питање полицијском комесару Немерту: — Сматра ли он да је могућно да су на таквој многољудној улици као што је та где је се тај случај десио, позорници могли тако тући човека. Немерт одговори да је то у

сваком случају било врло неоарезно с њихове стране. Даље на питање државног тужиоца, зашто тако често бију хаисенике у полицији Немерт одговори да вероватно то долази отуда што у том месту има много скитница те бивају честа хапшења при којима настају противљења полицији. Шемерлинг докаже заклетвом да није показивао никаквог противљења и да ништа увредљиво није казао за војнике. Државни тужилац у своме говору указивао је на то да су у полицији већ много пута тукли хапсенике, и да је такво поступање посгало тамо обична ствар. Што се тиче овога случаја то у њему видимо најгрубље насиље. И окривљени Шварц играо је у њему главну улогу. Његов начелник, комесар Немерт, исказао је о њему да је он добар и искусан радник, али га ггоследњих година требало укоравати због недостатка енергије. Као што је се у овом случају видело окривљени је на своју несрећу показао и сувише велику енергију. Државни тужилац тражио је да се он осуди на девет месеци затвора и да му се за три године одузме право да може вршити јавну службу. За осталу двојицу државпи тужилац тражио је да се казне са четири до пет месеци затвора. Суд је осудио Шварца на пет месеци затвора, а осталу двојицу окривљених на четири месеца и признајући да има олакшавајућих околности, пресуди да сва тројица губе право да врше јавну службу за годину дана.

Али и у другим висококултурним европским градовима становницима се по иекад дешавају непријатности због бесмислене енергије чувара поретка; и случаји самовољног хапшења потпуно невиних људи, понављају се на жалост чешће него што би се то могло мислити. Скоро је у Бриселу десио се такав један немио догађај. Бриселска полиција тражећи једног Американца који је окривљен за превару разних трговаца, којима је он платио за робу хартијама које су изишле из употребе, ухапсила је једног потпуно невиног човека и уз то јогл није ни био Американац. Сарадник журнала 8о1г иосетивши тога господина износи све оно што је чуо од њега да је искусио од полиције. —■ Ја сам се враћао, причао је он — из Ратуше, куда сам ишао да поздравим свога зета, који је нразновао двадесет-петогодишњицу свога рада у општини. Сео сам у улици Лувен на трамвај кад ми приђе жандарм и куцнувши ме по рамену нареди ми да идем за њим у полицијски кварт у улици Лин, ради саопштења неких ствари. Ја пођем за њим ништане сумњајући. Почекам четврт сата а за тим ме одведу у једну малу собу, запитају ме за име, и звање кажу ми да се за мном трага. За тим ме свуку сурово изврнувши моје џепове. Ја ништа нисам разумео. Прошло је још четврт сата. Онда ири1)е једна жена, погледа на мене и рече: — То је он. Најзад ме одведу у салу, где ме стане испитивати нолицијски помоћник. Та жена, гледајући у мене, изјави да сам ја нешто куповао код ње 11. Јануара. Међу тим ја сам тог дана био по мојим иословима у Сен-Кентену у »Гостионици Лабуд." У то је се лако било уверити. Али то нису