Полицијски гласник

ВРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 159

Ова је, опет, била суглти тип парискиње коју мучи сувише жива машта, којој задају бола опачине света и која инстиктивним кварењем тражи неки чудан идеал. Јадна жена мислила је да га је нашла у Пранчинију. Кад се помисли да је то била жена која је заузимала у Паризу известан положај, носила једно познато име, и кад се види из њених писама на који је начин ступила у везе са Пранчинијем, то отвара чудне хоризоне продрзљивцима који желе да освајају жене од света: у једном сусрету Пранчини је огледао да ступи у разговор с младом женом, петнаест дана пре злочина. Тутнуо јој је своју карту, и она ју је примила. Него, боље је да прочитате прво писмо: '„ 1. марта 1887. г. >,Госиодине, „Ваше ме је писмо јако зачудило. »Ма да сте туђинац, — што ми показује ваше име и ваш стил, — изгледа ми чудно да не знате да једна жена од света, била од које му драго народности, не прима од непозната човека... разговор мимогред. »Ви, до душе, не знате ништа, о моме друштвеном ноложају, али било би, у сваком случају, опрезно употребљавати више уздржљивости и начина. Не верујем да је моје прво писмо дало права на онако галантни тон. »Питам се, господине, шта вас је могло навести на претпоставку да ја тражим један идеал, као и то да су обмане утврдиле мој суд о вредности осећања код мушкараца. Алузија коју сам у том правцу начинила није потекла из мојих личних осећаја: моје мишљење засновано је на свакидашњим опажајима из живота, и њега не би могли изменити изузетци који су, у осталом врло ретки. »Не знајући ми имена, које ми чудан почетак наших односа не допушта да вам саопштим, вама је тешко радити да вас ко представи. Даћу вам прилике да то сами урадите. ГГровешћу један час у кругу, на Вандонском тргу, у петак око три часа; сешћу у салону за разговор; приђите к мени, примићу вас као стара познаница, поред сувишне неодређености наших успомена, и тај ће се положај одржати или прекинути, према резултату нашег разговора. »До петка дакле«. Пранчини иде на састанак. И својим заводничким разговором, без сумње, миловањем својих индијанских очију, као што је говорила г-ђа Деманж, лови једну жену у своје мреже. Разговор се дакле наставља после нет дана, 5. марта: »4ра ги госаодине, „Пријатни и слатки часови јучерашњег дана ипак су оставили код мене неку тугу; кад сам вас остављала, осећала сам као неку слутњу од растанка и као да у ваздуху лебди неко разочарење. Да ли се то и вама догодило? »Шта је оставио у вашем духу тај састанак, који је требао да утврди наше обостране оцене? Потребно ми је да то кажете како би моја оклевања попустила раздраганости коју спутавају. Потребно ми је

да вам верујем да моје усне не би рекле не, кад би ми срце хтело рећи да... 8 Има као неки облак меланхолије у томе писму и нека простодушна потреба за поверљивим изјавама; дама наставља: »Касније, можда ћу вам отворити своју душу, и у њој ћете прочитати све што сам препатила; а дотле, говоримо само о садашњости и оставимо на страну све што би је могло замрачити". Пранчинију се жури, он хоће да ооваја на јуриш. И своју ватру пренео је и на своју кореспонденткињу: »Као год ни ви, ни ја не желим понављати нашу луталачку шетњу пуну немара; поверавам се вама;, одлучите о употреби времена у понедељак, кад сам вам то у нежности обећала". Али жене овога реда налазе за отпор неочекиване тачке ослонца у своме васпитању, у предрасудама свога детинства, пајзад, у својој поноситости. Јадна жена појмила је да се упустила сувише брзо и сувише далеко. Она се боји да допусти да је Пранчини води на какво неодређено место. Опет се враћа на своје обећање и пише: „Ма како да сте галантан човек, то би вас могло навести на какву заблуду«. И допушта да јој ое измакне овакво признање: »Један писац рекао је: »Свака жена има у своме животу један тренутак слабости®. Мој је тренутак наступио можда кад сам се срела с вама, и ето за што, без сумње, ваш захтев није био судбине многих других који су му претходили. „ Видећу се с вама у понедељак у галерији у Мадлени, неколико тренутака само да бих вам стиснула руку и рекла погодбе које постављам ради ваше ноходе, коју ћете ми тада учинити кад год вам буде воља. »До сутра дакле. „X к Ваш се Пранчини бавио дакле правом, романтичком љубави! Он је просто изводио један посао и без сумње мрачан посао. Та незвана жена. за чије су име сазнале само судије, г. Тајлор и ја, умал' није скупо платила своју Фантастичност. Своју драгану није он хтео водити у свој стан: у њену кућу желео је он продрети, као што је продро код Марије Рењолове. То је и написао својим тешким, заводничким рукописом. Дама му одговара: „Ваш врло некоректан начин рада загонетка је којој ја нећу да тражим кључа. Изгледа, поред свих ваших нежних изјава, да слабо желите да се са мном сретнете, — осим у мојој кући, — за што? То наваљивање тако је незгодно и необично да не знам на којој претпоставци да се зауставим. Писма која ми упућујете више личе на пословна писма него... на све друго. У њима не одговарате ни на што о чему вас питам и изгледате доста равнодушни према ономе што ми дајете прилику да мислим о вашем удварању«. И завршује: Али дела, не срдимо се. Остављам срџбу на страну. Вратите ми моја писма па ћу вас примити". За тим ништа, Пранчини не одговара. Срео се с Маријом Рењоловом. Сав се пре-

дао новој ствари на којој ради. Дама чека до 16. — дана злочина — и пише му у заносу: „Непријатно ми је ићи роз1е гв81ап1е; па ипак ћу отићи још један пут, у улицу Батиљон, у петак и суботу. „Врло бих желела знати да ли сте ми писали у Мадлену или да ли сте тамо оставили моја писма. Лице које узима своја писма са истим: почетним писменима могло их је нехотице узети. „Ако ми их нисте вратили, онда ваше срце, као и моје, није рекло своју последњу реч, и онда, кад се наша узајамна осећања стишају, оггет ћемо се видети, је л'те, „ипо саго" (мили мој), хоћете ли? <( И јадница је са свим губила памет, није могла веровати да ју је Пранчини варао. Питала се да ли он и она нису били играчка какве пакосне сплетке. (Наставиће ое)

СЈ1УЖБЕНЕ ОБЈАВЕ П 0 Т Е Р Е Ноћу, између 11. и 12. ов. м. непознати лопов, на опасан начин извршио је крађу ствари Драгутину Вукићевићу, председнику првостепеног суда на расположењу, из Крагујевца, па незнано где побегао, том приликом лопов је одпео следеће ствари : Једно ново коњско седло, са целим прибором, уздом, два колана, један ам, оедло је од жуте танке коже, са црном Флеком на једној страни; 4-ро српских гаћа, од орпоког платна, 5 ргових женских кошуља, 9 комада џепних марама и салвета, на некима је монограм „Д. В.» и „X. В.», један џак вуне у кудељама, један стари капут и панталоне, један стари женски струк и друге отвари. Моле се све полициске власти, да крадљивца и покрађу живо потраже и нађене спроведу начелству округа крагујевачког, с позивом на Бр. 7460, УБр. 1 647 1. Код Николе Мплутиновића, из вароши, Гавре Марковића, и Јована Милајића, из Радиноваца, ухваћени су два крађена вола без сточних пасоша; волови су матори 5—6 година, длаке сиво-зелене, зелено вратасти, без других роваша, један већи други мањи. Моле се све полициске власти да сопственике потраже и нађене упуте начел. среза у Дервен с позивом на Бр. 4265. УБр. 16724. 18. ов. м. пре подне нађен је коњ, на топчидерском брду, прикривен у једном шанцу. Коњ је длаке доратасте, стар 4—5 год., без других знакова, на себи има улар и конопац дугачак 3 — 4 метра, но пошто се сумња да је коњ украден, и одведен да му се траг прикрије, то се моле све полициске власти да сопотвеника живо потраже, а у случају проналаска известе Управу града Београда с нопозивом на Бр. 1 69 50. 14> ов. м. изјутра око 3 чаоа, Милосав Димитријевић, скитница из Београда, извршио је крађу новаца Витомиру Братуљевићу, кафеџији, из Крагујевца, на опасан начин па побегао. Он има 28—-30 год., средњег стаса, великог дугог носа, жућкастих очију, оувоњав, са испалим јагодицама, малих бркова риђих, брија се, оштрог погледа, одевен је у изношено одело од шајка затворене браун боје, на