Полицијски гласник

ВРОЈ 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 163

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

Цепвнела — Нидиез 1е Ноих —

Било је дивно летње вече. Можда су мириси од »ГгиШ сН шаге", нагомилани дулс обале, носле овог топлог дана били и сувише јаки. Али тешко је замислити Напуљ без тих мириса од мора, извесних колача, загорела уља и цвећа. Мајке, које су поређане седеле на обали, извежбаним прстима бискаху по кудравој коси своје деце; девојчице, које би иначе свуда већ биле у годинама стидљивости, тумараху сасвим гола у треперавој светлости Фењера. Та усталасана светина понашала се некако чудно; смејући се подругљиво и музикално. Ми смо ручали у једној од оних малих гостионица, које се пружају дуж Санта Луције и о којима би се одиста могло рећи, да у мору перу своје ноге. Везув се димио онолико колико треба да сачува свој жнви облик старога бога. Час по зажарила би му се глава као у бенгалској ватри, и тада би се из груди светине, која је врвела по мраку, отргло задовољно: Ах! Келнери, који су нас служили, окретаху главе као да је то за њих некакав нов призор; свирачи, који између мора и наших столова свираху и певаху, ударали су у њиховој лиричној строФН у виши глас, као да су хтели да призову Вулкана. Ручасмо заједно са познатим напуљским адвокатом сињор Рикардом С То беше и књижевно образован човек и психолог. Ту нема улице нити уличице, у којима он не би имао својих клијената. Он беше бранилац лепих убода ножем и разбијених глава. Боже ме сачувај, да хоћу да кажем да је припадао „Камори®, али свак би се кладио да је тако. Он може да шета дању и ноћу по најопаснијим крајевима Напуља или између усамљених летњиковаца на Посилипу, па да не страхује за своју кесу или за свој живот. Адвокат је баш хтео да нам са веома лепом локалном интонацијом рецитује Ђакокове стихове о напуљским просјацима, када нам један свирач на гитару, којим је пратио своје певање, пружи своју шкољку, у којој беше више бакарних но сребрних новаца. Ја пружих руку да му штогод спустим у шкољку. Али мој пријатељ адвокат ухвати ме за руку и рече: — Не дајте томе човеку ништа! И он му у мештанском дијалекту рече неколико речи, које ја не могох разумети. Свирач се трже. Погледа адвоката у лице, д за тим, као да се очас сетио нешто, окрену се нагло без и једне речи и нестаде га између леандара, који раздвајаху нашу терасу од терасе суседне каване. — Шта то учинисте ? упитах свога пријатеља. Какав је ово народ, то вас може стати главе. Адвокат ми одговори с набраним челом: — Овај нитков је узрок, што је једна девојка, коју сам ја бранио, осуђена на де•сет година робије. Али једнога дана она

ће изаћи, и ја онда не бих дао за кожу, тога свирача ни тих десет пара, што му их ви хтедосте спустити у шкољку. Вече беше и сувише дивно, те нисмо могли ни помишљати на то, да се враћамо у варош и идемо у које позориште. (Ј тога позвах пријатеља, да нам исприча авантуру тога свирача и осуђене девојке. — Али пре свега реците нам, пријатељу, је ли та ваша штићеница лепа?... Ја одмах живље слушам приче, ако ми се рекне, да јунакиња у тој причи већ шуштањем своје хаљине изазива пожуде. Адвокат одговори: — Како ко. Волите ли ви тип наших напуљских девојака?.... Ону круну од вране косе, која заоквирује класичну главу?.... Оне очи, из којих светли љубавни пламен, онај струк, коме не треба корзет, те да девојка на очи изгледа бујнија... Ако вам се све то допада, онда би сте ви зацело окренули главу за Пепенелом, кад би она прошла покрај вас. И она је врло добро знала какав утисак изазива код мушких. Не би она оборила очи, кад би мимопролазници живахним речима изражавали колико јој се диве. Она је била верна том човеку, који је мало час подносио вам шкољку, не из страха, већ из љубави. Та да је хтела, могла је да га положи преко колена, па да.... Али женске су чудне у свом јогунству. Становала је са својим љубавником на доњем пристаништу у правом гнезду морског паука, са зеленим зидовима, блатњавим двориштем, где беше вазда локава пуних отровних мијазми, где смрдљива вода отицаше кроз разбијене оловне цеви; но на свом прозору она је ипак имала неколико саксија цвећа, а у соби, у којој су живели, налажаху она и човек, који је љубллаше, све што се на овом свету може срећом назвати. Али наступи нешто што им поквари њихову срећу. Један полицијски стражар смртно се заљуби у Пепенелу. То беше мален, једак човек, који је јако волео чпсто рубље и одећу. Пепеиела и њезин љубавник понекад би се гласно споречкали. Полицајац се надао, да ће једнога дана уграбити прилику и постати њен љубавник; али је видео, да му то неће лако испасти за руком. Почео је да уходи љубавнике, јер је био уверен, да ће једно друго морати преварити. Најпосле је пронашао да је гитариста неверан Пепенели, те се потрудио да с помоћу њезине љубоморе дође до свог циља. Једно вече, кад је посигурно знао, да ће неверна свирача затећи у гнезду своје нове љубазнице, он је нотражио Пепенелу и рекао јој : — Твој те драган вара.... Ја ћу ти то доказати и осветити те, ако хоћеш. Ми ћемо га радп неке старе маленкости, за коју ја знам, стрпати у затвор.... А што се тиче твоје супарнице, то ти сам сврши с њом. Али — мораш ми се заклети, да ћеш ми још вечерас поклонити своју љубав, коју си ми до сад свакад одбијали. — Заклињем се, одговори Пепенела.... А сад напред! (Свршиће се)

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ Т Р А Ж И С Е Милорад Радованови). из Власине, среза Масуричког, окр. Врањског, шегрт код Василија Марковића, 20. априла огумарао је незнано где и до данас није се вратио. Милорад има 15 год, омален, очију плавих, носа правилног, обрва смеђих, особених знакова, нема; одело му је поцепано, ношња му је као и код осталих дунђера из Власине. Моле се све полициске власти да Милорада живо пограже, и нађенога уиуте начелству среза Расинског, с позивом на Бр. 9701, УБр. 16577.

П 0 Т Е Р Е Угрен Димитријеви11, скитница, који је пре 2—3 године прешао из Турске у Србију. извршио је два разбојништва и убиство 13. ов. м. исти је побегао испред спроводника. Угрен је развијен, висок, крупан, очију зелених, косе плаве, бркова малих риђих, браду брија, на врату с десне стране има црвени ириродни знак јајастог облика, дужине 2—3 а ширине 1 — 2 см. Моле се све полициске власти, да Угрена живо потраже и нађеног спроведу начелству среском у Рашку, с позивом на Бр. 57 40 УБр. 16303. Младен Петровић, из Моштанице и Вучко Михајловић, из Ореоваца, били су раденици у државној планини „Буковику" но они одговарају код начелника среза рашанског, за кријумчарење дувана. Како се именовани нису ни до данас могли пронаћи, то се моле иолициске власти да их живо потраже, и у случају проналазка извести начелника ср. Рашанског, с позивом на Бр. 4543, 4544., УБр. 17163. Оглашени за хајдуке, Начелсгво округа пожаревачког, објавом својом од 29. априла 1903 год. Бр. 6529, која је у 101 броју Српских Повина од 7. маја ов. год. а на основу члана 2 закона о хватању и утамањивању хајдука, позвати су Сима Мл. Материновић, и Илија Гичуловић из Сиге у ср. хомољском, који су се од власти одметнули, да се у року од 15 дана сами власти предаду, али они то до остављеног рока нису учинили, услед чега их је начелство решењем својим од 23. ов. м. огласило за хајдуке. С тим да је од данас слободно оваком убити их. Лични опис њихов налази се у полициском гдаснику Бр. 18, од 9. маја ов. год. Ђорђе и Мијајало МарковиЦ цигани из Ћуприје, аптужени су што су Јануара ов. год. из иојате Алексе Пеливановића из Параћина, извршили крађу кокошака, а Мијаило још и то што је 6. марта ове године, украо два брава свиња Николи Стевановићу из Г. Радове, Мијаило је по извештају начелника ср. параћинског утекао кроз димњак начелства а Ђорђе се није могао ни до данас пронаћи, оба су отумарала незнано где. Ђорђе има 28 год., ожењен је; Мијаило је стар 25 год., ожењен. Моле се све полицијоке власти а опшгинским се наређује да напред именоване живо потраже и нађене спроведе првостепеном ћупријском суду, с позивом на Бр. 10496. (УБр. 17594). Чедомир ИешиЦ из Параћина, окривљен је што је ноћу 16. и 17. марта ове године на онасан начин извршио крађу ствари Николи