Полицијски гласник

СТРАНА 230

ПОЛИЦИЈОСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 30 ч 31

да му је за обезбеду овога дуга уступила! једну њиву »под ритом 8 ткрдеКи, да је то љена сопственост. Из акта се даље види: да Ј.е поверилац Јован умро и оставио сина Сергија, који је по умрлици у акту Бр. 12935 умро 12. априла 1891 год.; да је Марија удова Јованова, коју је судија неспорних дела овога суда решењем Бр. 17000 од 9-1Х-1893 год. у акту Бр. 12935 огласио за наследницу сина јој пок. Сергија, ово примање масе пок. Јована односно своје, са одобрењем стараоца Косте П., пренела на тужиоца Николу О. Нренос овога примања извршен је 19 Х-1889 год. дакле за живота умр. Сергија. Но, овај Факт не може удити праву тужиоца Николе, да наплату овога примања тражи; јер је Марија била удова Јована и овај пренос извршила са одобрењем стараоца К., те је према томе овај пренос пуноважан у смислу чл.: 35, 44 и 17. зак. о старатељству. Не стоји навод тужене стране, да овај пренос не вреди по томе што је исти утврдио порезник; јер се исправом, која је поднета за доказ тражбине тврди: да је порезник; који је иренос иотврдио био тада чмновник среске канцеларије и као такав имао је права, да тврди исправе овакве природе. У осталом тужена страпа, која •гврди, да овај ггренос због овога нема силу и важност, била је дужна по §. 187. грађ. пост. да ово и докаже, што она није учинила, а просто тврђење без доказа, — неумесно је. Како се из акта овога предмета даље види: да пријемник овога иримања тужилац Никола није могао ово своје облигацијоно потраживање да наплати од дужнице Насте за то, што имање, које је Наста дала у реум за обезбеду овога дуга, није било Настино; већ мужа јој умр. Косте О.,. кога је наоледио син му Стојан, а овога Живка Ст. О. Како се даље види: да дужница Наста нема никаквог имања, којим би ово дуговање исплатила, то је ио изложевоме тужиоц Никола у праву, да наплату овога свог примања наплати од преносиоца му Марије удове Јованове". »Даље, како се иресудом Анелационог Суда Бр. 688 од 16-11-1900 г., која се налази у акту Бр. 15233 тврди, да је тужилац по тужби наследнице Живке Ст. О. осуђен да јој плаћа по 36 дин. годишње на име иакнаде, почев од 3-1Х-189; год.:' за неуживање н.иве, коју је дужница Наста дала у реум иовериоцу Јовану односно пријемнику овога— тужиоцу— Николи; то се по § 870 грађан, закона нреносилац овога примања, Марија, има осудити, да пријемнику Николи и ову суму од 550 динара плати са 6°/ 0 интереса од 9. јунија 1901 год. као дана тужбе, па до наплате.« »Не стоји навод тужене стране, да је право тужиочево на ову тражену накнаду застарило; јер је тужилац Никола пресудом Апелационог Суда Бр. 688 од 16-11-1900 г. осуђен да Живки исплати ,ову накнаду, које регрес тужилац Никола сада тражи, а од. овога иремена, па до данас пије протекло 3 год. — § 939 грађ. законика®.—

Но незадовољству тужене стране, Апелациони Суд преиначио је првостепеиу иреоуду и прееудно 22 авгуота 1902 год. под № 3115: да се тужилац одбије од гражсња и т. д. Ови су разлози Апелације. „По §. 192 грађ. поступка као и по чл. 149. неспор. правила, исправа која није својеручпо паписана и потписана, важи само онда, ако је одосговерена првостепеним судовима, или полицј]јским окружпим или среским властима. Као што се види из реченог препоса, као и из осталих акта овога сиора, тугкена Марија неписмена је, и, према томе њен пренос имао би вредети само онда, кад би били испуњени услови горњих законских прописа, односно, кад би тај н.ен пренос био потврђен надлежном влашћу. Међутим тај случај овде није. Потврду дотичног преноса извршио је иорсзник, а како је овај ио чл. 12 и 13 зак. о иорезницима Збор. 40 стр. 325 и 326 од 14 јуна 1884 год.| искључиво надлежаи само за оне аослове, који су означени у иоменутом закону, а не и за иослове иолиц. власти, то се ирема томе има сматрати, да је иотврда на реченом иреносу, извршена од ненадлежног лица и да као такова, нема никакву снагу доказа. Разлог првост. суда, да је у времену потврде, порезник био чиновник среске канцеларије, и да је пмао правадаврши овакве потврде, не може постаги, пошто је потврда извршепа 19. октобра 1889 год., а међутим гореречени закон, који регулисава права и дужности порезника, ступио је у живот још 14 јуна 1884 год. из чега се јасно види, да порезник у време потврде, није ни могао бити овлашћен и за ове послове, који спадају искључиво у делокруг полицајних власти". „Па како, према наведеноме, речени пренос нема силу доказа, јер, нити је својеручно написан, нити пуноважно оверен, а како пак тужилац и иначе нема никаквих доказа, да је тужена Марија доиста поднету облигацију на њега пренела, то се он, на основу § 178 гра1). пост. од овога свог •гражења има одбити као недоказаног и осудити на основу § 800 рађ. законика да плати туженој парничне трошкове. Но, но жалби тужилачке стране, Касациони суд (II одељење)- ноништио је 29 октобра 1902 године под № 8401 ову иресуду са ових разлога: »Кад се из саслушања тужеие Марије, код среске власти, од 19. августа 1889 год. № 11257 (в облигацију у тужби № 1705101) види, да је она тражила, да јој среска власт учињени нренос облигације на тужиоца потврди; да се акта по овоме Маријином преносу и сада налазе код среске власти и архиви, и да је потврда преноса извршена »ио наредби среског нџчелника" и да је исту потписао порезник, то Апелациони Суд погрешно узима, да та потврда не вреди само за то, што ју је потиисао порезник а не полицијски чиновник, и тиме побија важносг исправе, кад се из целокупног рада видида је полицијска власт, по овоме предмету, сав рад извршила, тужену страну саслушала и у име њено, а по наредби среског начелника порезник пртписао потврду, што пије про-

тивно I одо.ђ . чл. 12. и тач. ж. чл, 13. закона о пореским одборима н пореским надзорницима. Према томо таква потврђепа исправа има своје важности - §.192 грађ. ност. и чл. 149. неспор. правила. Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ дао противразлоге у смислу разлога своје пресуде, додав истима још и ово: „те се према томе има сматрати, да је потврда на реченом нреносу од ненадлежног лица извршена и да као такова нема снагу доказа и ако је извршена „по наредби среског начелиика," као и ако је целокупни надлежни рад извршила полиц. власт; јер. кад је већ порезник, према наиред наведеноме равнодушно лице за иослове ове врсте, онда ни такав његов посао не може да вреди, нн као закључен нити у пме надлежне власти.® Општа седница Касац. Суда одржала је 17. децембра 1902 год. под № 10285 у снази примедбе а одбацила противразлоге, и по овоме је Апелационм Суд одбпо прес.уду нрвог суда. Имамо толико случајева у Касационом суду, да су осуђепи и државни службеници и особе којих се тичу исправе, (које су иотврђене код државних, надлежних органа за оверавање исправа) па кад је случај, да су и криви они који су осуђени, ни по јада, али је грдно зло, кад буде осуђен и неко, који је у целом овом послу — невин. Ми износимо ово једино у намери, да надлежни обрате више пажње овоме послу и да нареде, да ове врше једино и иокључиво државни чиновници.*) Пожаревац. 22 јула 1903 год. Свет. Јах4зИК Одговорноет алкохоличара Д. Ђ. Алимпи*ћ Постоји један утисак коме се већина људи подају у присуству иоле већег злочина, чије појединости изненађују и запрепашћују јавно мњење, а по коме се злочинцу одмах иридаје друга природа п инстикти, сасма различит од оних које ми притежавамо. Тешко иам је веровати: како се један човек, у свему оличан иама, и који још живи иашим животом, може решити на вршење извесних радња, за које ое ми осећамо потпуно неспособни ! И доиста, у први мах, без довољног размишљања, ми смо готово увек вољни да злочинцу прииишемо неку нарочиту моралну нрироду. Ирилике иод којима је поникао злочин, мотиви због којих је он извршен, логичан ред по коме су се развијали поједини његови моменти, недовољни су, бар у прво време, да нам објасне сам злочин. За иас је преко иотребно да злочинац буде неко нарочито створење, које се битно разликује од осталих створења. *) Ово вреди и за меничне протесте. Вршећи једном иреглед рада у једној среској канделарији, нашли смо. код једног нрактиканта, више меница, које су 10—15 дана чекале за протест. И ове послове врше махом — практиканти.