Полицијски гласник

СТРАНА 296

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 38

шта ое ту може изгубити, кад морате на иут пре вечере. Да, и сад ое још са жалошћу сећам те вечере. Бесмо се већ скупили сви чнновници, колико нас у овом малом местанцету бејаше. Отпочео се најживљи разговор. Госпођа капетаница била је етожер, око којег се све бејаше окуиило, водећи некакав разговор о кућној економији. Сва зајапурена, она је доканивала, како је оно мало иметка, што га имају, она сама стекла уштедом од кујне. Из учтивости сви су јој повлађивали, само што се порезниковица, једна обешењак жена, окрете поштарки и шану на уво: »Бог да поживи механска права и канцеларијски материјал«, па кад виде да сам и ја то чуо, она само мету прст на уста, што је значило да ћутим. Ко би, у осталом, и могао учинити иакости овој доброј женици, која је умела да управи тако молећив. тако л,убак поглед, да би јој убиство опростио, а камо ли мањи грех што по мало оговара госпођу капетаницу. Ја сам гледао да се нриближим капетановој свастици, која је тек пре два три дана дошла у госте. Привлачила ме је њена лепа појава у опште а и отмено кретање. За нас, тамо по унутрашњоети, појава једне београдске даме чини преврат, те се отуда са зебњом решавамо на иознанство, али ја рескирах да претрпим и пораз, али да јој се приближим. Неспретан како ме је Бог дао, ја потражих посредовање домаћице, која баш беше ушла да утеши госте, како ће вечера бити готова кроз по сата, само докле се испече прасе, јер она хоће да му се лепо ужути кожица и да буде „реш». Још она и не стиже да ме иоведе капетановој свастици, кад Вуја пандур бану У собу. »Господине капетане, сад дотрча пандур из општине б-ске и јавља, да је Здравко хајдук прешао из Косанице и са друштвом пије у механи в-ској«. Сви бесмо обратили пажњу лојави Вујиној, и ја стојах између домаћице и свастике поражен овом вешћу. Она се мене непосредно и само мене тицала, јер је механа в-ска у моме реону, а и да није, ја бих, као момак, морао заменити ожењеног колегу. Капетан се окрете мени, са намером: да се извини што има тако незгодну дужност, али ја му и не дадох да доврши. Што се мора, мора, рекох му ја, и наредих Вуји да се спреме три пандура за пут. Домаћица ми донесе један тањир јела, које беше већ готово, само да не пођем гладан, и после по сата ја сам већ био на путу. Опраштајући се са домаћицом, ја бацих поглед на прасе, које се пушаше у »рерни«, и не умем да вам ни данас кажем истину, да ли ми се теже било одвојити од печена прасета или од капетанове свастике.... Село В-се налази се скоро на самој граници, а насељено је самим Арнаутима.

Пут до њега мучан је и дању, али ноћу још тежи. Скоро седам пуних сати требало нам је, докле смо до њега стигли баш у сами расвитак. Још у селу кмет нам рече, да је хајдук Здравко био јуче у механи, али се, вели, до мрака вратио у Косаницу, пре него што је он могао са људима да пође у потеру. Покарах кмета, што је овако лабаво вршио своју дужност, па га нагнах да нас води механици, те да од механџије сазнамо ближе гтодатке о Здравку. Кад смо стигли до механе, беше већ јасан дан. Од механџије сазнадосмо, да је Здравко сербез провео неколико сати у механи, пијући са тројицом другова, па се вратио у Косаницу, да некоме »запржи чорбу", како је он рекао, па да се сутра дан опет наврати у В-се. Пошто сам написао извештај за суседну власт о свему овоме, ја се вратим у В-се, са намером да ту останем до мрака, и дочекам Здравка, ако би одиста опет дошао. Пошав изненадно, ја нисам могао понети никакве друге предмете за рад, те^ ми је остајало да цео дан проведем беспослен, пошто припремим све што је потребно за дочек Здравков. Ово сам последње брзо свршио, и онда наредих да ми се спреми постел,а у забрану преко од кметове куће, јер је најбољи начин да се прекрати време и отклони умор, кад се човек испава. Лежећи на постел^и, ја сем се сећао синоћнице. Излазила ми је цела слика пред очи, са свима ситницама, које су се одигравале. И капетаница са економијом, и порезниковица са оном интересантном гримасом кад се помињала уштеда, и свастика и домаћица, све се то врзмало по памети правећи скоро нову представу, док ми не паде на памет печено прасе. Кад се њега .сетих, ево искрено вам се исповедам, мени просто потече вода на уста, и ја сам пљуцкао од жеље за њим. Али сан је све прекратио. Ја сам спавао скоро до 10 сати. Кад сам се пробудио, ја спазих мало даље кмета, где седи са мојим пандурима. Гледајући тако њих, ја и нехотице бацих поглец на један плато, који се дизаше на приличном размаку од њих, и на коме беше скоро порушена кућа. Да бих повео макар какав разговор, ја запитах кмета: чија је то тако опала кућа. „Е, господине", рече кмет, »дугачка је то прича, која је везана за ову кућу«. »Пре тридесет година, докле су овим крајем Турци господарили, то је био најугледнији дом у овоме селу. Алил Бекташевић, угледан домаћин и јунак. беше сопственик истог, и са своја три сина био је страх за све оне, који би нашем селу причинили какво зло. Богат имањем, сретан добром домаћицом, синовима и кћерима, он је хвалио Алаха, да је најсретнији човек. Али Алах као да је хтео да га покара, што се толико заносио земаљском срећом.

Једнога дана, његов млађи син завади се са суседом и убије му сина. Дотле мирна и безбрижна, вазда отворена кућа Алилова, морала се затварити у први мрак, јер је сусед хтео да врати крв за крв, а био је такође јак задругом. Сви покушаји сељана, да се крвиина плати новцем, остали су безуспешни, јер мати убијеног није хтела да чује за то. Неколико година живело се тако мучним животом, докле му не убише старијег сина. На два дана после тога, његов други син опет је убио суседовог сина, и тако остала отворена нова крвнина. Алилу је теже пао овај нови догађај него сама смрт првога му сина. јер ]е он знао, да ће за овим отићи и други син. Он је већ гледао у један отворен гроб, само што није могао знати, који ће од двојице синова лећи у њега. Таквим тешким животом прогурао се још неколико година, па олет дође дан грдне несреће за њега. Један од његових синова косио је ливаду на граници атара нашега и суседнога села. Далеко од имања свога кућњег суседа, он је могао мислити, да за њега нема никакве опасности, те се за то и осамио, јер је Алил са млађим сином био на другом крају, а на дому остала сама домаћица. Али зло се не зна кад ће до^и. Брат од стрица његова суседа био је у суседном селу, па враћајући се кући, наиђе на Алиловог сина у ливади. Жудан освете, он се као гуја привуче и убије Алиловог сина. Рођаци Алилови, који су са суседног брда видели овај догађај, полете за убицом и спрече га да побегне својој кући. Гоњен од њих, он је морао тражити прибежишта у првој кући, на коју наиђе. Прва опет , кућа, у коју је он могао ући а да га гониоци не стигну, беше Алилова — оца убијеног. И убица не размишљаше много — он улете у авлију Алилову, тражећи од домаћице бесу и заштиту. Незнајући ни ко је ни шта је, ни од чега бежи, она му по нашем адету да бесу и склони у кућу, па пође вратницама да види: пред ким бежи овај човек. Дотле су и гониоци већ дошли до вратнице, а у тај мах дошао је и Алил са сином. Кад је пред вратницама сазнао да му је син убијен, и да је убица у његовој кући, он је као разјарен лав полетеода._га сможди, али је морао стати пред болним узвиком његове жене: в не Алиле, не срамоти дом, који је вековима био у части. Убици твога и мога сина ја сам дала бесу, и докле је он у нашем дому, њему не сме ни длака с главе пасти, Реч моја, образ нашега дома мора се очувати. То све мора бити јаче од осећаја оца и мајке, за изгубљеним сином, за угашеном надом". И Алил и син му, и остали гониоци, стали су као укочени — ни један корак нису ирекорачили преко прага од вратница. »Хајдмо мртвоме сину, рече Алил, докле овај крвник оде из дома мога«.