Полицијски гласник

СТРАНА 316

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 41

Колико ме је спољашност њена преплашила, у толико сам, морам признати, изашао задовољан преко очекивања, јер сам се поткрепио укусним копаоничким кајмаком и сиром, а све то залио још бољим вином .... Одмах од Мерћеза, пут са свим оставља Топлицу, за неко време, и пење се уз стрмен. Тек после ода од по сата и више, ми се враћамо Топлици, али не у њену долину, јер ове више и нема, пошто се Топлица једва пробија кроз стеновито узано корито, у страшноме хуку и ломљави, него се изнад ње, на висини од пола километра веремо узаном стазом, гледајући страшљиво доле у дубину њену, како се ломи и прелива у иеку млечно плаву боју. Овај део пута најгори је идући Копаонику, и ја сам га прелазио са страхом. Један незгодан корак мога коњића, или да се мало пренлаши и удари у страну, и Ја сам већ могао стрмоглавце поћи у загрљај Топлице. То је учинило те сјахах. Водећи коња за собом, ја сам мислио о незгодама, којима су изложени срески чиновници, о месту где ћу ноћити и томе слично, кад ме из тога заноса трже одсечан и громки глас: »стој«. Бацих поглед напред, и на стени, која је на нашој путањи правила један завијутак, стајаше човек, полузаклоњен сенком, са мартинком у руци. У први мах, ја само опажах контуру у човека, али кад се мало прибрах, ја сам одмах видео, да је преда мном Мина. Иза њега, даље на десетак корачаји, на једној узвишици, стајао је други човек, такође са пушком у руци. Мени је кроз главу јурило стотину мисли. Ваљало је нешто рећи, ваљало је нешто предузети, јер ја стојим као власт пред човеком, који је починио толика зла, толико живота угасио, ја стојим пред хајдуком, кога је сваки могао убити, ја стбјим пред дужношћу да то покушам. Да ли да сам пуцам из малог џепног револвера, што сам га уза се имао, или да наредим служитељу? Сетивши се овога ја се окретох, али он је остао по зади за сто и више метара, намештајући седло, које му је с коња било спало, можда и не гледајући овамо и не слутећи на опасност. Све се ово догађало тако брзо, тако ненадно, да ипак не беше доцкан кад ја питах: Шта хоћеш ти пријатељу ? Место другог одговора он рече: „ама беше ли ти то господине М... <( . При помену мога имена, ја сам већ био на чисто, да он није решен на борбу са мном, ако је ја не започнем. Остало је сада да се ја решим, хоћу ли да заборавим на дужност чиновника пред опасношћу за живот, и место да се поздравимо куршумима, да уђем са њим у разговор. Ја сам се колебао за један тренутак. Био сам сведок дужности, али сам био свестан и тога, да би сваки покушај сукоба био неуспешан и свршен на моју штету. Заклоњени згодном бусијом, они су могли недати да идемо напред, а могли су

нас побити као птице, ако би покугаали да се вратимо. Налазећи се у једном безизлазном положају, ја сам, признајем, нашао, да је паметније не губити главу лудо, кад се несумњиво види да је погибија неизбежна, и реших се да му приђем , заклињући се, да ћу пропуштену дужност кад тад извршити. Тако решен, ја му одговорих: ја јесам писар М... а је си ли ти Мино? в Јесам (( рече он, и је ли „беса (( . „Беса" рекох му ја и позвах га себи. У који се мах он појави иза камена, у тај мах пристиже и мој служитељ, те Мина стукну натраг, тражећи да служитељу издам наредбу да мирује. Решен да не заподенем кавгу, ја се окретох служитељу речима: данас ћемо се разговарати с Мином као са пријатељем, а кад се први пут после овога сретнемо, поклаћемо се као мрави. Мир, дакле, и не задевај кавгу. Служитељ је стајао склоњен или из страха или изненађен мојим држањем, али не рече ни речи. Мина приђе мени и пружи ми руку те се руковасмо, па на мах хтеде да се рукује и са служитељем, кад онај његов друг грмну: „Мина, ти си дао бесу а ја не. Одајај се одатле, јер ја имам да свршим старе рачуне са тим господином", па подиже пушку. У тај мах, Мина мене гурну ближе стени, која је правила преграду између мене и његовог друга, а сам узе мартинку у руке и рече: »Чуо си да смо ухватили бесу. После ње, нити му смем чинити зла, нити дозволити да други у-шни. Ако имаш што с њим, чекај га други дан, а ако сад што покушаш, онда ћеш и мене наћи с њим у друштву против тебе.* Ја сам био изненађен овим обртом ствари. Ко може бити, мишљах ја, овај човек, који има да свршава старе рачуне са мном, па онда онако, скоро без одређеног циља, питах Мину ко је то? »То је Јован Црногорац из Б , који се пре три месеца придружио мени (( . Јован Црногорац, ха, то беше један мој сусед са којим сам учио основну школу, и као јачи грдно га тукао због једних саоница. Мина, међутим, оде њему. Дуго су се објашњавали и препирали, али на послетку чух речи Јованове: „ама да се измирим, али не знаш да ме је душмански тукао®. Говорећи то он приђе стени, која нас је делила, па дође и мени. »Ето каква нам је служба, господине М рече он. »Ја хајдук а ти господин.« Пошто сам их понудио дуваном, јер тога беху жељна, ја сам их саветовао да дођу власти и предаду се , износећи им да ће тако, можда, ипак сачувати главе, а овако ће их сигурно погубити. Обојица су ми давали обећање, за које сам унапред знао, да га неће испунити, и тада се растадосмо. После овога растанка ја сам осећао и срамоту и грижу савести. Осећао сам да сам унижен и осрамоћен, јер нисам испунио своју чиновничку дужност.

Забранио сам служител.>у да ма шта говори о овоме, а ја сам дан ноћ радио, да ово поправим, да дам задовољштине повређеној дужности. И, на два месеца после овога догађаја, ја сам ухватио Мину, и он је стрељан, а Јевту је он раније убио у једној међусобној кавзи. На овај начин ја сам поправио оно, што је први пут пропуштено, али и сада признајем, да је тешка борба, која се води, кад је човек пред дужношћу и кургаумом. ЗДМКЕ НИ^ИДЦСТА Сергије Соликов, управник полиције у Вилни, седео је у својој приватној соби, окружен густим облацима дима од дувана. Полицијски му је козак бага био донео погату и очекивао је на вратима заповест од свога претпостављенога, који је разгледао писма. »Иване Косипе,« рече он, прекинувши на један пут свој рад, »напуни ми лулу, испушио сам је; тамо на ономе је столићу дуван! (( Пружи по том седоме слузи скупоцену, сребром оковану лулу, па продужи прегледање писама. Иван Косип брзо напуни лулу и врати је своме господару, који одмах пусти из ње густе облаке дима и рече: „Штенојевић има право; одличан је овај прави турски дуван ! (( За тим је продужио и даље читање, док га на један иут не прекиде и завали се у столицу: »Не, тај безобразлук иде и сувигае далеко!" На то прочита: у,„ Ако иошаљете у Сибир Вресткоја, Сергије Соликове, отиКи Иеш у аакао. Егзекутивни комитет!"" »То ћемо још видети ! Беозобразна дружина, те нихилисте! То ђубре бива сваким даном дрскије! Иване, шта велиш ти на ово?« »Екселенцијо, ја то нисам разумео!« „Ирете ми смрћу, ако пошалзем у Сибир Рурика Вресткоја, за кога је утврђено да није убио полициског чиновника Јундунског, али је инак ухваћен у групи убилаца!" Полицијски козак рече: »То је нечувено! (( »Зар не? — Однеси одмах ова гшсма у канцеларију! (( По том спакова у једну кесу сву пошту, сем тога писма у коме му се прети; козак је узе и одмах га нестаде. Сергије Соликов сеђаше још мало на миру, па понови речи: »То ћемо још видети!" По том погледа у сат: „Један и по? „Може још ! Минисгар се правде већ дигао и још је код куће! (( Зазвони. Слуга се појави. »Спремите саонице!* На пољу је био снег. Писмо метну у џеп од мундира, остави лулу, уђе у побочну собу и одмах се врати са бундом и капом. У том је већ и слуга ушао: