Полицијски гласник

Е> РОЈ 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 315"

у писменима могло закључивати на јаку наклоност ка злочиначким радњама, на злочиначки дар. Ломброзо, који за сада располаже са највеКом збирком од преко 520 рукописа познатих злочинаца, тражио је такве сталне знаке. али их није могао наћи. (Свршиће се) Жив. А. Л.

СДИКЕ ЦЗ КОСДНИЦЕ написао д. с. к. I. Хајду^ Мииа На две године по ослобођењу нових покрајипа, бејах постављен за среског практиканта у Куршумлији. У томе иоложају, ја сам примао све бегунце из Турске, и саслушавао их о узроцима бегства, па даље водио бригу о насељивању. Истина, дужност и деликатна и тешка, али она је тамо била додељена практикантима. Тако се, зар, схватио значај тога посла од стране надлежних, јер ја ни сада не могу да се измирим са тим, да сам ја, у оним годинама, био дорастао за тај посао. Ну како му драго, ја сам тај посао ипак радио са више воље, него што би га радили многи други. Загреван топлом љубављу према свему што је српско, ја сам дочекивао бегунце са Косова као неке мученике и светитеље. Сама појава њихова будила је у мени сећање на далеку прошлост, на српску славу и величину, и ја сам подједнако са овим људима осећао сву тегобу њиховога бегуначког положаја, и покушавао, да им ту тегобу ублалшм. А сви су они, морам нризнати, били и добри људи и добри Срби, да би свако друкчије поступање било за осуду. Једнога јутра, таман бејах сео да радим, кад Васа пандур отвори врата вичући гласно: »бегунци.« Зар опет, рекох ја? »Опет, гос-подине, а биће их сваки дан. С( Сироти људи помислим ја, иа рекох да их пусти унутра. У канцеларију уђоше један старац и један човек тридесетих година. Старац бејаше мали, слабуњав, преплашен и бедап, а онај други привлачио^ је пажњу својом пајавом. Висок, прав као стрела, дугих плавих бркова, који се крајевима спуштаху скоро до рамена, крупних плавих очију. у укусном оделу арнаутском, са капом за појасом, он показиваше силу од човека. Не знам зашто, али мени се тај човек јако допаде, да сам осећао дужност, да сазнам што више о њему. На уобичајено питање: зашто је иребегао, он одговори кратко: „зулум госнодине. к То су, у осталом, били одговори свију, који су из Турске бегали, те ја бејах задовољан његовим одговором, него му учипих иова питања, а да би се он слободније

осећао, ја понудих столицу и њему и старцу, па им дадох и дувана. Збуњени овом љубазношћу, они се мало снебиваху, али се убрзо прибраше, и онај млађи поче говорити. »Пребегао сам, господине, од крвнине.« »Ови муађери (Арнаути, који су побегли из Србије) изедоше нам душу. Отеше нам све што смо имали, па нам почеше насртати и на образ. „Ја нисам, истина, имао женске чељади у кући, али ме је вређала свака увреда, коју су наносили мојој родбини и Србима у опште, и ја у једноме сукобу испратих двојицу на онај свет." »Наравно, да је то сад требало платити главом, и зато сам ја узео оца за руку, па ево нас у слободној Србији па макар ту умрли од глади." Док је он причао о мучноме животу наше браће у Турској, мене су обузимали осећаји туге и бола, а кад ми рече да је убио двојицу, мени се просто разгали душа од располоа^ења. Убио двојицу, мишљах ја. Два крвнпка српскога племена, два звера у облику људи, који тамане српско име по Косову; та тај заслужује да му дам најбоље имање у Косаници. И збиља, ја сам му нудио за насеље најбоље земље, али он то згодно одби. „Хвала, господине, ја сам без задруге и земља би стајала необрађена. Овде у Куршунлији имам познаника, па ћу се савити око њих. Ја сам га слушао врло радо. На неколико дана доцније већ сам га видео на послу. Један његов земљак дао му мало капитила, те је отворио ашчиску радњу. Годину дана сам ја још провео са службом у Куршумлији, и Мина је, тако му беше име, радио марљиво свој посао, а тако сам га оставио и кад сам отишао одатле. На неколико година доцније, ја сам читао честе дописе из топличког округа, о некоме Мини хајдуку. По казивању дописника, он је чинио чуда и код нас, али је турцима задавао великога зла. Бавећи се више тамо него у Србији, он је убијао све што је срео и што је видео а звало се Турско. И војнике, који су били на стражи на граници, и л>уде по селима, за које се знало да су чинили зла Србима, па чак и децу која су чувала стоку по пољу. Ја сам читао ове дописе, али ми на памет није падао онај Мина, који је онако доброћудно служио своје муштерије ћевапчићима, у Куршумлији, али то је главом био он Једнога дана, мене поставише за среског писара у Куршумлији. Господин Министар, који ми беше лични зналац, рече ми, да ме тамо шал,е да хватам Мину хајдука. »Дрхти, рече, од њега Турска царевина. Нема дана кад од ње не добијемо ноту, у којој преставља нова зверства што их је тамо починио, тражећи да се пошто пото ухвати или убије." Дадох му обећање, да нећу жалити ни труда ни воље, да ову поруку извршим,

па сам на неколико дана, после тога, већ био у Куршумлији. Познаник и са људима и са околином, ја сам првих дана већ могао приступити припремама, да се Мина ухвати, јер је збиља, он и код нас правио таква зверства, да је углед власти захтевао, да се један пут са њиме сврши. Али пре него што сам ја могао предузети ма какве јаче мере према њему, морао сам ићи у Копаоник на извиђај по једном убиетву. Да бих за дан стигао до места извиђаја, јер то беше чак тамо близу Каоног Луга, на граници округа крушевачког, ја сам морао поћи зором из Куршумлије. Са собом сам повео једног служитеља, колико послуге .ради, јер се пут уз Топлицу сматрао за безбедан од Арнаута, а на друге опасности, ја искрено признајем, нисам ни помишљао, јер сам баш у очи поласка добио вест, да је Мина отишао у Турску. Пријатан јутарњи поветарац, пиркао је узаном долином Топлице благо и тихо као у мају, и ако су били скоро последњи дани августа. С леве стране шумно је текла Топлица, наслањајући своју десну обалу на. високе а шумовите огранке Копаоника, а десно су се простирала обрађена поља, као какав непрегледни ћилим. Што смо даље одмицали од Куршумлије пут је бивао све интересантнији, и незгоднији. Долина се Тонлице сужавала, те је и хоризонат био све мањи. Јутарњи сунчани зраци падали су скоро водоравно, те су росне капљице одсјајкивале као мала бисерна зрнца, просута по трави и лишћу. Ја сам гутао овај бујни живот природе, као да ће нам то бити носледњи дан у животу. Очараи овом лепотом природе, ја сам пустио на вољу своме малом черкеском коњићу, и он је хитао лаганим ходом, као да је намерно очекивао служитеља Пећанца, који је остао далеко иза мене певајући пеку арнаутску иесму, у којој се често нонављао стих: „А сини бац, син^ бац" (ах црне очи). Код првог брода, где је требало ирећи Топлицу, ја сам стао да сачекам служитеља, пошто је он дан раније туда пролазио, те му беше позната дубина воде. Он не престајаше са својом иесмом, и како ми је прилазио ближе, ја сам и без своје воље, морао чути сву грубост арије, којом је песма извођена, чудећи се, да наш свет, који је живео у Турској , још ломи свој језик овим дивљачким песмама, али се то може објаснити само силним притиском и утицајем, што су га Арнаути имали на наш живаљ. Одмах после преласка Топлице, пут се удаљавао од Топлице , пењући се високо страном, те да се после по сата опет врати реци. Са више или мање угодности, у подне сам стигао у село Мерћез, прошав пре тога кроз Муче и Перунику. У малој механици, која је казивала најпримитивнији облик ове установе, требало је ручати па продужити иут.