Полицијски гласник

БРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 403

викну државни тужилац, и у том тренутку удари гром; Музолино узвикну: — Госнод Вог хоће да угуши глас тужиоца! Пре него што ће се завршити седница Музолино затражи реч, и у његовом говору који је трајао два сата, видела се сва љегова сложена личност. — Прошле ноћи, госиодо поротници, пала ми је на памет прича о сестри великог везира, која је требала да умре, и која је пре него што је морала дати да је убију, хтела да разговора са сестром да би видела, да ли би је она могла спасти. Ја немам сестре као та у Хиљаду и једној нођи, која би почела да прича приче да би спазла мој живот. Ја немам никакве наде, а за то ћу бити кратак, Али ја вам се кунем именом Бога, у кога ја верујем, да ја нисам крив за први преступ. Ја не бих хтео да ви у души својој говорите: како зар да оставимо у слободи тога свирепог човека; он ће вршити нова убисгва. Не, господо поротници, уверавам вас да ћу ја отићи у туђу земљу. Мој адвокат, кога ми је суд одредио, преварио вас је кад вам је казао, како је један, који је био пуштен иа слободу вршио затим нова убиства. Али у мени тече благородна крв, која ми не допушта и никад ми није допуштала да вршим убиства. Да би се разумеле те приче треба знати, да Музолино тврди да он по матери, која је из породице Филасто. води норекло од француских емиграната, строгих католика, који су тражнли прибежишта у Калабрији, спасавајући се од терора. У своме говору он се често враћа на своје благородно норекло. Ако ви мене осудите, учинићете неправду ,- : то би било као кад бисте ви осудили Христа; у осталом, кога ћете осудитн. Једну лешину. јер мени остаје да живим свега пет-шест месеци. Ја нисам разбојник, ја :. нисам ни Калабријанац; у мојим жилама тече благородна крв Француског књаза; ја нисам Калабријанац као што је државни тужилац ! Цела дворана, поред све озбиљности тога тренутка, одјекну од грохотног смеха сзих. После тога, Музолино моли председника да пошље кога у тамницу да донесе његов записник. Председник му одбије то, говорећи: — Ја вам не одузимам реч, али кад хоћете ваш записник, требало је да сте раније о томе мислили. Тада Музолино саопштава шта је у сну видео, не пазећи на то, да државни тужилац може мислити да је он то измислио — Уверавам вас да се мени у сну јавио један светац, који ми је рекао: — Треба да се осветиш свима онима, који су теби учинили зло. И ја не само да сам поверовао томе свецу, него и народу, који ми је говорио : Браво Музолино, ти си добро чинио, треба поубијати све који су ти учииили зло, али не треба да дираш оне, који ти нису ништа учинили, иа ни женске! Народ ми је дао добар савет и ја сам му се покоравао; ја ниеам убпо ни једну женску, па ни нокварену. У осталом како бих ја могао убити женску, кад у мојим жилама тече благородна Француска крв. Он моли поротнике да оправдају његове другове, који ни у чему нису потпуно

криви: — Господо поротници кажите ми, знате ли ви да су и вас оклеветали онда, кад сте ви вршили вашу дужност. Сећате ли се да је у јсдним повинама било штампано као да сте ви говорили да то није истина. Па ето, кад би и вас оклеветали да сте извршили убиство, вас би осудили на галије као и мене. И поново Музолино затражи свој записник: — Господо поротници ја бих желео да подуже с вама разговарам, али су ми узели записник. Код мене је било четири стране записака. — Шта, зар ви и за то кривите суд? — пита председник. — Не, него начелника страже, који ми их је узео. Наравно да бих ја хтео још да говорим, али ћу да завршим са неколико речи: Христос је био осуђен на смрт, али после његове смрти њему су се клањали и они, који су седели на престолу. Ако ме ви осудите, ви ћете жалити после моје смрти. —• За тим седе, трљајући чело, али не може да сакрије осмех задовољства, који му осветљује цело лице. У том Фра Дијаволу двадесетог столећа било је много глумачког. Председник изјављује, да је судски претрес свршен и поротници налазе да је он крив. Али Музолино пише свом бившем адвокату Бјанкију, молећи га да поради да га краљ помилује, обећавајућн да неће више никога убити и да ће се преселити у Америку, земљу слободе и правде.

ФЕНзИНО БОЖИЋНО дрво — Софија Бите Било је Бадње вече. Божићно дрво над Фењиним гробом беше се у част иразника заоденуло у сјајно рухо. Његови ледени накиги сијаху се на слабим зрацима зимског супца као небројени дијаманти и преливаху се у хиљадама разноврсних боја. Једна снежна хумка — то је било све, што је остало на земљи од малог богаљчета. Јадно девојче! Фења је дошла на свет као богаљче. То јој никад није могла опросгити њена мајка, богињава Матрена. Матрена је била свирепа жена, а нарочито онда, кад би се и сувише напила. Тада је за Фењу било најбоље да мајци не излази пред очи. Што год би јој се у тај мах затекло у рукама, лупила би дете по глави. У осталом бпвало је код ње и у трезвепом стању, да малу на мртво име испребија.,, Више пута дочепала би кајиш и њиме ударала девоЈчицу где стигне: по леђима, трбуху, глави, лицу. Само је ударала и викала: „Ћути, да се ниси усудила да крекиеш! Хоћеш ли умукиути! Ако не ућутиш, убићу те, тако ми Господа! — А зашто то ? питах је ја. — Зато, видите, што је богаљче, а и за то што је права очева слика. Ко је био Фењин отац, то није знао нико. Матрена није била удата. — Ко би још имао, вољу да ме узме с овом мојом »бедом,« одговарала је она домаћици Загорскијевих, старој Прасковји

Никишној, кад би је ова питала да ли је удата. Под речима »моја беда (( разумевала је она наравно Фењу. — Осем кад би се неко у мене смртно заљубио, наставила би Матрена. Тако што дешава се. Али какве сам ја среће, не могу се томе надати. — Још с таквим лицем, рекла би хладнокрвно Прасковја Никигишна. Матрена је одиста била ружна у лицу: богињава до зла бога и с опекотином на оку. Али била је крупна, здрава и држећа. Била је права ватра, посао јој је био права играчка. Код Загорскијених ступила је лане, баш пред сами Божић, као праља. Њој и п.еном детету дали су једну малу собу до перионице, где је стара Прасковја Никитишна држала све могуће потребе: усољено поврће, воће, брашно и друге ситнурије. У тој соби настанила се Матрена и сместила своје ствари : у једном углу наместила је своју постељу и растресла сламњачу тако, да су постељске ствари допирале готово до таванице; од сандука беше начинила сто, а прозор јој је слуашо као орман, на који је наместила свој мали самовар, стаклену кутнју за шећер и напослетку једпу шољу, коју је јако волела и која јој је била поклон од кума. Кад је све тако уредила, бацила би свој стари, подрги шал на баиак од пећи, гурнула на њ Фењу и заповедила јој: — Лези ту и не мрдај с места. Фења би ту легла и ућутала се као мишић, не би сиавала, већ непресгано удубљена у сањарије покретала би усне, шапутала нешто за себе, и понекад се насмешила. Лице јој је сасвим снуждено, бледо као крпа, поглед тужан, замагљен. Глава јој виси до рамена. Упита ли је ко шта она одговара уморио и бојажљиво »да (( или »не (< и поново ћути часовима а понекад данима. Једног дана упита стара Прасковја Никитишна Матрену: — За што мала изгледа тако болешљива? Требало би да је одведеш докгору. Доктору? Зар још због ње да бацам на докторе крваво зарађен новац ? — Не би било добро да умре овде у кући. Наша милостива не би то волела. Она се ужасно боји мртвих. — А што се тиче Фење милостива може бити безбрижна. Фења неће никад умрети, није она од оних ш~о умиру. Мени уз пркос живеће она вечито. Упамтиге то што вам кажем : Из ње се живот не може истерати ни отровом ни секиром. Она ће ми висити о врату докле год у мени буде и кани крви — у то сам уверена. Друга деца, да, друга деца умиру. Примера за то има доста. Ето моја кума, Јевгенија, што је јутрос била код мене, да ме зове за сутра на њеп имендан, сећате ли је се? Па ето, код ње је диФгерија лањске године поклала за недељу дана петоро деце. Угушила их је једно за другим, редом. Помислите, тек што је једно било у гробу, друго је већ лежало мртво. Да, понеки су срећни. А ова! Ову ни Господ Бог неће!