Полицијски гласник

СТРАНА 404

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 52

Тај разговор се водио у присуству детета. Али Фења мучно да је разумевала о чему је реч. Можда уопште није ништа ни чула. Јер кад је одмах за тим приступила к њој домаћица и гласно је зовнула. „Фен.а, Фења!" тргнула се она као да се иза сна пробудила и избечила је очи на Прасковју Никитишну. — Боли ли те што? упита је она. — Боли, тетице, прошапута Фења, једва покрећући усне, погледајући са страхом у мајку. — Шта те боли ? — Не знам, тетице. — Не знаш? Па ко ће знати ? Боли ли те можда глава? — Да, тетице! — А крста? — Да, тетице! — А боли ли те још што? — Не знам, тетице. Тада се умеша Матрена. — Што се мучите с тим питањима, Прасковја Никитишна. Она се претвара, то је све. Фења је опет неколико дана ћутала. На Бадњи дан у јутру дође Прасковја Никитишна у Матренину собу, да узме позлаћене орасе, које је од прошлогодишњег божићњег дрвета сачувала у једном орману. Матрена није била код куће. Фења је као и обично куњала на банку иза пећи, саспим прибијена уза зид и није отварала очи, ни кад су се врата отворила. Прасковја Никитишна извади орасе, истресе их на под из једне платнене кесе, чучну и стаде их бројати: два — четири — пет; два, четири — пет, десет. Неко неочекивано шапутање прекиде је. — Тетице, Тетице! Фења се беше усправила и свој зачуђени поглед упрла у старицу. Ова се обазре. — Шта је, мала? — Шта је то, тетице? — Ово? Ово су ораси. — Ораси! Они се могу и јести? — Наравно, али се не једу, вешају се о бор. — 0 бор, тетице? — Да, о бор, о божићно дрво, које се спрема за децу. — Божићно дрво ? А је ли оно лепо, тетка ? — Божићно дрво? Те још како лепо! Витко и зелено. Па онда на њему има сваковрсних плодова,али не обичних, већ златних или сребрних као што су ови ораси што их видиш. На место лишћа тамо су свеће, које светле. А и те свеће нису обичне свеће, већ од воска и у свим могућим бојама, црвене, зелене, жуте и плаве. Кад се упале човек не може сит да их се нагледа. Да, тако ти је лепо божићно дрво. — А кад се свеће на њему пале, тетице? — Па, кад мали Христос на небу запали прве звездице, онда се одмах пали и божићно дрво.

Фења је дуго гледала у Прасковју Никитишну, за тим је бацила брзо поглед кроз прозор, кроз који је продирала полутамна светлост хладног Бадњег дана, па се од једном радосно насмеја. * * * Матрена је још пре подне отишла у госте својој куми Јевгенији, да јој честита рођендан. Кући је дошла тек у неко доба ноћи, пијана и р^аво расположена и још с ирага викала је Фењи: — Стрвино, ти, Фењо! Нико не одговараше. Она опипа Фењину ложницу, али је не нађе тамо. За тим је поче тражити, завиравати с лојаном свећом у руци у све углове, иза ормана и сандука испод клупе и постел.е. Нигде Фење, као да је у земљу пропала. — Света Богородице! узвикну Матрена одједаред и пљесну рукама, кад је напослетку нашла своју Фењу. Дете је седело згрчено на прозору и спавало чврсто. Лице беше прислоњено на смрзнуто окно. Покрај прозора на поду лежале су олупине, олупине од Матренине шоље, оне шоље, коју је толико волела и коју јој је кум купио. •— Моја шоља! промуца Матрена и јурну стиснутих песница на своју кћерчицу. Гласни мајчин крик напослетку пробуди Фењу. Она се трже. — Где је ... где је? — Је ли шољица? Сад ћу ти одмах показати. — Где је она? Звездица? Где је? настави дете гунђати гледајући око себе уплашено. — Шта? Звездица? Сад ћу ја теби показати звезде да ћеш се све чудити! Рекавши то Матрена свуче малу с прозора, дочепа је за јаку и иоче је вући по поду. Фења је очајно запомагала и преклињала, гушећи се у сузама: — Мајко, мајчице! Онрости! Мајчице једина мајчице, опрости ! Никад више нећу то учииити, мајчице, никад! Љубилајескут њене хаљине, чим би је дочепала, љубила је руке и ноге своје мајке, које је грчевито хватала и својим немоћним, сувим рукама грлила. Али Магрена је слушала, гледала и није разумевала ништа нити је осећала какво сажаљење. Њоме беше овладао бес. Онако пијаиа непрестапо је ударајући. о нешто и превртала, час клупу, час ншфољ, вукла је Матрена Фењу кроз целу перионпцу и зауставила се текуједном малом, хладном предсобљу. За тим је настало право мучење. Како ли је јадно дете само ударала, Господе Боже! Тукла је рукама. песницама, ногама је газила, главом јој ударала о зид, и шиштећи кроз запенушена уста дерала се: в Само крекни! Покушај само! Убићу те! С места ћу те убити! Фења није више могла ни плакати, нити се и једним гласом показала жива чак ни онда кад ју је мајка, заморена тучењем. бацила кроз врата у двориште као какво штене.

'Гу сад можеш бројати звезде! Ту их има за тебе доста! * * * — Те ноћи био је такав мраз, да је пуцало дрво и камен — причала је даље домаћица Прасковја Никитишна — и ја сам легла подоцкан, Морала сам претходно да очистим, пребројим и склоним сребрне кашике, виљушке и ножеве, које смо били извадили за госте. А гости су огишли тек у 1 сахат но поноћи. Те тако могло је бити близу два сахата кад сам легла. Тек што сам се била спустила, зачух : Ваууу!... Ваууу! Пас је завијао баш под мојим прозором. »Ош, нека је пред твоју главу." Не ваља кад пси ноћу завијају. Знам већ поуздано, да то претсказује смртни случај. Неколико тренутака било је све мирно, за тим опет поче: Ваууу!... Ваууу!... И тако је то дуго трајало. Час се ућути, час опет почне завијати. Не може се заспати. Шта да се ради? Устадох, назух папуче пребацих преко леђа један огртач и сиђох низ степенице. Вабнух га: „Серјко! Серјко!" Пас је познао мој глас, дотрчао к мени, лизнуо ми руку, а за тим се удаљио у мрачни ходник. Опет га викнух: „Серјко! Серјко! Унутра!® Он опет дође, опет ми лизну руку, па утече. Шта ли ће то да му значи, помислих у себи? Пођох за њим у мрачни ходник. На одмору од степеница спотакох се о нешто црно. Да ли је то каква криа... мачка... није. Сагнух се, посматрах у помрчини, пипах и одједпом узвикнух: „Фења! Фења!" Она се и не миче, лежи укочена као какав камен. Протрљах јој леђа, ноге, главу; она је лежала као мртва, није се мицала. Тада похитах да пробудим Матрену. Јест, кад би то било могућно! Та хрче као заклана. Отидох до покућара, луиах, лупах — узалудно. Наравно празник, па човек отишао некуд да се мало проведе. Шта да се ради? Подигох малу, метнух је у моју постељу и трљах је по целом телу. Била се толико смрзла да. је сва помодрила. Од ње је долазила хладноћа као из дворишта: Пошто сам употребила разна средства, као слану ракију, салмијак, напослетку је вратих к себи. Она уздахну, слатко се протегну и отвори очи. Ја је упитах радосно; — Шта ти је, мала? — Ништа, тетице, одговори она, али сасвим тихо, једва чујно. — Је ли ти хладно? — Јесте, тетице. — Би ли јела? — Бих, тетице. Пребацих преко ње још један огртач и донесох јој хлеба. Она загризе један комадић, сажвака га и испљуну. Није могла више гутати. Упитах је још нешто, али не одговори ништа. Била је мало задремала. После неколико тренутака чух: — Тетице, тетице! — Шта је, мала? упитах је. — Она звездица, тетка, прошапута она и упре иогледе у угао, у коме је висила икона с кандилом напред. То је Фења сматрала за звездицу ! Одједаред узвикну оиа: — Божићно дрво! Божићно дрво!