Полицијски гласник

БРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 405

И лиде јој се с-ве сијало од среће и блаженства. * * * Кад је Матрена сутрадан дознала, да је Фења умрла те ноћи, није хтела веровати и одмахнула је руком : — Ах, та се претвара! Али кад се рођеиим очима уверила да је,дете умрло, била је јако зачуђева. — Како то да буде? рече она слежући раменима. Али мало после плану она гневно: Зар није могла изабрати други који дан да умре, него баш данас, баш данас на тако велики празник. М. Д. —■ Н ОЋ У — Серафигаовић Студен ветар дувао је кроз помрчину а река је хучала. Иза железничког насипа пенушило се море. Ни таласи а ни бела пена не могаху се разликовати у тој помрчини. Чуло се само, како се вода уз хуку тромо уздиже, запљускује и Фијуче, разносећи пену и слану воду; а за тим би све то потпуно умукнуло и настала тишина, кроз коју се чуо сурови глас мора, који је растао и испуњавао мрачну ноћ. У двориште једне мале кућице, која је била на насипу, изиђе станбвник ситничар, бос и у гаћама и кошуљи. Неколико тренутака видео се дуг млаз светлости, кога нестаде чим се врата затворише. У првом тренутку Шаблајев није могао ништа видети. Стајао је неколико тренутака, очи су му се навикивале на помрчину и он је ночео расиознавати црну масу од насипа, који се протезао иза дворишта. Шаблајев обиђе око куће, огледа браву на капији и на дућану и одреши с ланца пса, који је радосно скакутао и цичао. — Е, ово је одиста право рано пролеће... охо - хо.... нека нам је Бог у помоћи... Мора већ бити два сахата.... Зевиуо је, окренуо се и дрхтао од ноћне свежине, па за тим се прекрстио. Наједанпут духну ветар јаче и донесе нешто шго је личило на човечији глас. Шаблајев је слушао будно; ветар је дувао као и пре, река је беснела, а испод насипа је хучало море. — Нричинило ми се само. Какво време!.. И он се упути вратима. У тај мах мало престаде хука, те се и опет чу као човечји глас, али овога пута јасно и речи : — Утопих се... спасите ме, добри људи... спасите ме! Шаблајеву је било као да га је неко ножем у срце ударио. — Вероватно да се неко дави. Он јурну у кућу и поче се журно облачити. — Мајка, хеј, мајка, пошлии брзо Вању у полицију. На реци се дави неко. — Како?... шта... Зар ти не спаваш?... рече жена, која беше устала у постељи, и трљала сањиве очи.

— Пробуди Вању, велим ти. Шаблајев узе један дебео гвозден штан иза постеље и јурну из куће. У тај мах су поред куће пролазила једна задоцнела кола. Шаблајев их заустави. — Хеј, чујеш ли... на реци се дави један човек... морамо га спасти. Кочијаш ошину коње и нестаде га. Шаблајев се попе на насип и потрча преко железничких прагова, непрестано се заплићући о њих и шине. ГЈонекад би наступила тренутна тишина, подухнуо би ветар с реке, те би се и опет чуло како неко из мрака запомаже из свег гласа: — Спасите ме, спасите ме, људи... ја не могу дуже... већ сам сасвим изгубљен. Код прелаза искрсну непомична тамна приликастражарева. Шалбајев јурну к њему. — Што ти стојиш ту ? Зар не чујеш, да се човек дави? — Дабогме да чујем. Дере се има већ два сахата. Али шта му могу ја помоћи ? — Зашто ниси јавио станици за спасавање? Она је ту близу. — Каква станица? Не знам ја. Ја не смем остављати своје место... Шалбајев одјури к станици и поче куцати. — Устајте, баћушка ! Дајте чамац овамо. Морамо спасти један човечји живот. Старац је стењао иза врата, пипао је рукама и у мраку није могао наћи кључаницу; напослетку је нађе и отвори. — Шта ћеш ? Какав човек ? —• Дај чамац овамо ! Морамо ићи! — Хе, ја не чујем. — Ах, ти стари глуваћу! Чамац ми дај! Један се човек дави! Старац је био увређен. — Сам га је ђаво донео.... На таквом времену пада му на ум да ое дави. Куда да идем? Ја сам стар човек. Не могу ја изаћи на крај с таласима. Потопићемо се. Чујеш ли како река бесни ? Па онда ова помрчина... Причекајмо до сутра. Не, покушаћу да звоним, можда ће доћи неко од оних, који су се пријаЕили као добровољци. 0 Господе! 0 света Богородице! Старац изиде напоље, згрчи се од хладноће и стаде стењати. Приближи се стубу, дочепа за уже од звона и поче вући. И усред те мрачне ноћи поче ветар разносити по предграђу и вароши журне, немирне звуке звона. Није се могло очекивати да ће га ко чути. Било је већ два сахата ноћу; све је тврдо спавало. — Да ли је узрок био јек звона или је онај човек већ изгубио снагу —• или се већ био утопио; с реке се није чуло ништа друго до ли Фијук ветра и пљускање таласа. Идем ја сам, рече Шаблајев гњевно. Не могу допустити да пропадне једна хришћанска душа. Он сиђе к реци, одреши чамац, и поче веслати. — За трен ока дочепа струја чамац; нестаде нејасних контура обале, тамне силуете станице. Унаоколо је владала непробојна помрчина, и само тамна водена , површина бљештила се кад запљусне чамац. Таласи су дизали чамац и грозили сваки : час, да га повуку са собом у бездан. Река ]

која је набујала од пролетних поплава, тежила је да се ослободи обала, које су је стезале. Деда је још неко време звонио, за тим је везао уже за стуб, стајао је неколико тренутака, слушао како ветар Фијуче преко воде, за тим се почешао по леђима, зевнуо, прекрстио се и ушао у своју собицу. — Охо, охо...! Господе смилуј се њима грешнима! Света Богородице! Ко да га тражи сад по овој непогоди и помрчини! Зар није могао да причека до сутра! Где да га сад нађе?... Утопиће се и он.... 0... о... хо... хо... Нека се Господ на нас смилује! После неколико тренутака чуло се у соби једноставно хркање. * * * Ни живе душе није било на обали. На реци, у таласима, по ветру, посред непробојне ноћне помрчине борио се Шаблајев. Он је био потпуно сам, одсечен од целог света, Куда да весла? Никаквог гласка, нигде светлости, нигде каквазнака; непробојна, густа помрчина окружавала је чамац озго и са страна, и само се чуло, како таласи журно ударају о зидове чамца. Лед са реке беше се опустио, али овда онда пролазиле су санте, и понеки пут искрсавале су њихове беле контуре у помрчини, али их је у трену ока нестајало. Кад таква санта удари о чамац, он одмах потоне. С обале неће нико доћи у помоћ. Да ли ћу се вратити кући? Мислио је Шаблајев. Тога човека нећу спасти, а ја ћу пропасти. Кад бих се упутио обали, можда бих се спасао. Али где је обала, куда иде струја? Како да се кормани ? Свуда је једнако, свуда густа, непробојна помрчина. Шалбајев је увидео, да је струја докопала и да га носи к мору , на коме га је очекивала сигурна смрт. Наједанпут се с реке, кроз ноћни мрак, чу глас: — Спасите ме, спасите ме, добри људи... Шаблајев је запео свом снагом да весла. Сад му је гу једини спас. Тај крик тамо, то је обала. Он окрену чамац у правцу, из кога је долазио крик и почео је да весла. На длановима му искочише пликови, у слепоочницама му поче нешто ударати као чекић а чамац беше тежак као да је од олова. Није се могло познати, да ли се и мало креће напред или га матица носи са собом низ воду. Шаблајеву се чинило као да се целу ноћ борио ту с надчовечанским нанорима, а запомагање још се непрестано разлегало И8 даљине. Ни једног тренутка није смео нити могао да се одмара, јер би га одмах докопала матица и далеко однела. Он поче падати у очајање. Боже мој, зар се нећу моћи одавде искобељати! Наједанпут чу он у мраку неки разговор. Помисли да их је више и узаикну: — Има ли вас много? — Двоје. Ја и... један пас. Шаблајев поче опет веслати, за тим дочепа уже, које је са собом понео и баци га у правцу, у коме је видео тамну силудту. Вероватно да га је онај човек био докопао, јер се уже било затегло. Шаблајев поче вући за уже, које одједаред попусти, и склизну у воду. Чамац појури на ниже.