Полицијски гласник

СТРАНА 6

ПОЛШДОЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1

би, пак, што више испољавали своје неваљалство, ови бедници изишли су да ме испрате при поласку, изјављујући том приликом своје жаљење за најбољим капетаном, али у исто доба и иодмигујући се менп на очиглед. Прешао сам с презрењем преко оволике покварености и из дубине душе зажалио за судбином полицијских чиновника, који су осуђени да вечито буду играчка ћеФова, па било то озго или оздо. Не знам само, докле ће то тако ићи —

— Има још једна ствар о којој би колико толико требало водити рачуна приликом честог премештања полицијских чиновника. а на коју, судећи по досадањој пракси, нико и не обраћа пажњу. Мислим овим на жењене полицијске чиновнике, који издрже по неколико премештаја преко године, с једног краја Србије на други, обично у невреме. — Свака сеоба сама но себи иенријатна је ствар, али кад се она још врши, што но кажу на врат на нос; када се болест деце и ружно време сматрају као са свим споредне, или како се то обично каже „нрмватне ствари" премештеног чнновника, онда је, надам се, лако нојмити, колико овп премештаји без стварне потребе, или боље рећи но Аефу, могу за службу одушевити чиновнике. — У место израза Ђ ио потреби службе," ја мислим да би много правилније било кад би у званичним новинама стојало в на штету Оржнвне службе , (< бар за оне чиновнике који се премештају ио „жељи чаршије," без икакве кривице. — Норед многобројних превага које нежењени нолицијски чиновници имају над жењеним, једна од најважнијих је њихова могућност да честе нремештаје у служби издрже без осетнијих тегоба. Ово, канда, и јесте главни разлог што међу полицијским чиновницима има сразмерпо највећи број нежењених људи. Припадајући и сам овом броју, био сам у могућности и овога иута, као и приликом ранијих 22 премештаја, да одмах, по пријему указа, предам дужност најстаријем писару и кренем се на ново опредељење. Овим сам, инротив воље, убрзао колегу у К... са предајом дужности који, узгред буди речено, беше необично љут због премештаја из К , пошто је тек пре 4 месеца дошао у ово место чак из трећег округа са болесном женом и 6-ро мале деце. — Ово у толико пре што су мештани, како му се, бар чинило, били с њим потнуно задовољни. Доцније сам се већ уверио, да се ово колеги могло само чинити, а да је у ствари премештен по захтеву једног кандидата за народног посланика, као човек одвећ мек за избориу аги—- Док је колега ирипремао све што треба за иредају дужности ггрошло је 3—4 дана и ја сам то време унотребио да се што боље известим о виђенијим грађанима у варошици и срезу. У ред ових грађана, мој претходник уврстио је и Владимира Н , старог, пензионисаног капетана, код кога је, вели, пре 15 год. био писар. (НАСТАВИЋЕ Ск) •••с#ОК?&>"

КРЕНКЕБИЛ - Анатол Франс Шером Кренкебил, пиљар, иђаше кроз варош, терајући своја колица и вичући: Купуса, шаргарене, репе! А кад имађаше лука викаше: Венци шпарге! јер је лук шпарга риротињска. А, 20 октобра, у нодне, кад силажаше из улице Молмартре, г-ђа Бејар, обућарка код Анђела хранитеља, изиђе из свог дућана и приступи к пиљаревим колицима. Подижући с презрењем један венац лука: — Ништа вам не ваља лукац. По што венац ? — Петнаест суа, газдарице. Нема бол>ег. — Петнаест суа, три лоше главице? И опа баци венац у двоколице, са једним покретом недопадања. Тада се иојави жаидарм 64 и рече Кренкебилу: — Терајте. Кренкебил, има педесет година, тераше овако колица од јутра до мрака. Таква наредба учини му се законита и ириродна. Потнуно расиоложен да иослуша он павалливаше на газдарицу да узме шта јој се допада. — Треба још да одаберем, одговори опорно обућарка. И стаде поново да пробира венце лука, потом задржа један, који јој се учиии најлепши и приљуби га к својим иедрима као што свеци, на иконама, држе на прсима победну палму. — Даћу вам четрнаест суа. Доста је. И то треба да одем да потражим новац у дућаиу, јер немам при себи. И држећи венац загрл.ен, оиа уђе у обућарницу куда једиа муштерија, носећи дете беше ушла пре ње. У том тренутку жандарм 64 рече по други пут Кренкебилу: — Терајте! — Чекам свој новац, одговори Крепкебила. — Не велим вам ја да чекате ваш новац; ја вам велрш да терате, одговори жандарм одлучно. Међутим обућарка, у евом дућану пробаше плаве ципеле једном детету од осамнаестмесеци, коједосађивашесвојој мајци. Ацрвене лукове главице почиваху натезги. За једно пола века од како тераше своја колица улнцама, Кренкебил беше научио покоравати се представницима власти. Но овог иута он се иалажагие у једном особитом положају, између дужности и права. Он немаше законског духа. Он не разумеде да га уживање једног индивидуалног права не ослобађаше испуњења једне друштвене дужности. Он оцени сувише своје право да прими четриаест суа, и не одазва се довољно својој дужности да тера евоја колица напред и то једнако напред. Он остаде. По трећи пут му жандарм 64, мирно и без љутње, издаде наредбу да се креће. Иротивно нареднику Монтауојену. који само прећаше а никад не бејаше строг, жандарм 64 јесте уздржљив у оиомеии а брз да достави. Такав је његов карактер. Ма да је мало претворан, он је изврстан

служитељ и одан војник. Храброс/г једнога лаоа и кротост једног детета. Ои је знао само на своју дужност. — Ви дакле не чујете кад вам кажем да терате! Кренкебил имађаше један и сувише јак разлог у његовим речима да остане на месту, да би га сматрао за недовољан. Он се испрси просто и без вештине: — За име болсје! та кажем вам да чекам свој новац. Жандарм 64 задовољи се да рече: — Хоћете ли да вам ств.... кривицу? Ако хоћете, имате само да кажете. Чувнш ове речи, Кренкебил слеже раменима и ногледа жандарма једним тужним погледом, који најзад управи к небу. А тај поглед говораше: — Бог нека ми буде на помоћи? Зар ја омаловажавам законе? Зар ја не водим рачуна о расписима и наредбама, које се односе на моје занимање. У иет часова изјутра ја бејах на Хасама. Има седам часова како ми бриде руке терајући колица и вичући: Купуса, шаргарепе, репе! Претурио сам шесет година. Уморан сам. А ви ме иитате да ли ја дижем црну заставу буне. Ви се са мном ругате и ваша је струка свирепа. Било да му је израз овог погледа умакао, било да да не нађе разлога за пепослушност, жаидарм запита кратким и суровим гласом да ли је разумео. А баш у том тренутку беше крајња закрченост од кола у улици Монмаргре. Фијакери, обична кола, двоколице, нреноона кола, омнибуси, притешњени једни од других, изгледаху нераздвојно сасгављени и скупл.ени. А врх дршћуће неиокретности дизаху се псовке и узвици. Кочијаши и касапски момци чашћаху се из далека и на тенане узајамним увредама, а кондуктери са омнибуса, посматрајући Кренкебила као узрок ове тишме, називаху га »нрљавим лукцем." Међутим се на тротоару љубопитљиви искунљаху, пажљиви на свађу. А жандарм, видевши где мотре на њ, мишљаше сада само како ће показати свој ауторитет. — Добро, рећи ће. И он извади из џеиа ирљав белеа.ник и врло кратку писаљку. Кренкебил следоваше његову мисао и покораваше се једној унутрашњој сили. У осталом беше му сада немогуће кренути напред или назад. Точак од његових двоколица беше несрећно зашао у точак од кола једнога млекара. Он новика, чупајући себи косу иод качкетом: Али, кажем вам да чекам свој повац! Није ли то иесрећа! Сто му мука! О, боже мој! Овим речима. које инак изражаваху мање буне него очајања, жандарм се нађе увређен. И како за њега свака увреда облачаше традиционалну Форму, редовну, освећену, ритуелну и тако рећи литургијску. »Смрт кравама!« то оп у тој Форми спонтано прими и створи у своме уху речи овога преступника. — Ах ! ви сте рекли : „Смрт кравама!" Добро. Хајде напред!