Полицијски гласник

СТРАНА 22

110ЛИI\ШСКИ ГЛАСНИК

цир, и пошто смо се скоро два сата пренирали: је ли стока претерана у Турску или не, он је једва пристао да потпише протокол којим се то признаје, и обеКао, да ће стоку наћи и вратити. На моју напомену, да су таква обећња турских власти увек остајала неиспуњена, ОФицир се скоро љутну, и даваше нова уверавања, да }.е се крађа наћи. Пошто је завршен извиђај, ми се алалисмо са турским официром, па он оде својој а ми нашој караули. На караули нас је чекао богат ручак. Баш тога јутра, стражари су убили једног дивљег вепра — назимка, па се спремао богат Кевап и ћулбастија. Да ли зато, што је месо од дивљих свиња ређа ствар, и што човек има неко добро предубеђење о томе, или што сам ја био гладан, тек морам признати, да није било слађега ручка у моме животу. Ја сам јео, што но кажу, као сеоски биров, да сам се после једва попео на коња, кад ми је ваљало поћи кући. Као и обично, о ручку се говорило највише о крађи, која је Милу учињена, али се говорило и о другИм сукобима граничним, па се причале и иначе поједине пригоде из живота. Изазван некако и ја, ја сам причао иешто о своме бављењу у Црној Гори, а нарочито о месту одакле је и Миле. То је Мила толико развеселило и раздрагало, да се решио да ме прати натраг до срескога места, али сам ја пристао да то буде само до некле, и Миле пође са нама. Кад смо се растајали, Миле ме опет замоли да се пише у Турску, те да се његове овце нађу. Ја сам имао искуства и уверења, да се те крађе у Турској и не траже и не враћају, па у место обећања, ја му и нехотице понових онај стих Његушев, који је већ познат свакоме Црногорцу: «Мртву главу не диже из гроба, с( Ни прекпва биотра џевердара ! ((Здраво твоја глава на рамена! «Ти ћеш пушку другу набавити. 8 Кад сам завршио стих, Миле ме ногледа некако чудновато, са изразом неке благодарности, па тада и гласно рече: »Фала ти господине, ка брату« и оде натраг. Зачуђен за тренутак, у чему је Миле нашао повода за благодарност, јаизведох закључак, да је он хтео да ми заблагодари што сам целога дана одликовао његове Црногорце, па и ја продужих пут ка дому, не мислећи више о овоме.... На месец дана после овога догађаја, ја сам опет морао ићи у В — се, због некога убиства. Стигао сам тамо зарана, и идући сеоској механици морао сам проћи поред Милове куће. Миле се беше десио у авлији, и кад ме виде он излете на сокак па коња за дизгине : »е пе ћеш, господине, минути мимо мене и моје куће, а да не свратиш®. Заморен јахањем, ја се реших да свратим, кад му, у осталом, то чинизадово.љство.

Одмах десно од авлијских врата, био је тор и у њему око двадесет јагањаца, који се играху по тору, прескачући једнодруго. Мени ово паде у очи, јер знам да су му све овце отеране у Турску пре месец дана, па га угтитах : кад набави овце? »Фала ти, господине, ка брату. Како ми ти оно рече, на растанку пријед мјесец данах, е се мртва глава не диже из гроба, ја те послушах и једне ноћи прећерах из Турске мјесто седамнаес' тридес' бравах. Фала ти, велим, ка брату". Мени се окрете авлија од чуда. Ја се тек сада сетих, зашто ми он онолико благодари после поновљених стихова Његушевих. Он ме је рђаво разумео да сам му ја оним нагласио, како сам треба да се наплати са Арнаутима!! Па то је крађа Миле, рекох му ја; за то се иде у апс. »Не тако ти светога Василија острошкога, којему си се ноклања, не кажуј ти никуд, а ови ће моји сељани ћутати ка да није ништа ни било. Не тако ти Господа!! Шта ми је остајало да радим — зажмурио сам, и за л,убав Василија острошкога оћутао, јер је и гранични ОФицир турски заборавио на своје обећање, да ће вратити Милове овце. Ето каква је граница. Д- С. К.

КРЕНКЕБИЛ - Анатол Франс (НАСТАВАК) Овај стари сиромашак признаваше да је крив што је мистички увредио жапдарма 64, као оно мало дете, које је према катихизису признавало да је криво за Евин грех. Било му је његовом осудом показано да је викнуо: »Смрт кравама!® То је било дакле да је он узвикнуо: „Смрт кравама!" на један тајанствен начин, њему непознат. Био је пренет у један натприродни свет. Његова пресуда била је његова апокалипса. Ако он немађаше чистога појма о своме преступу, он немађаше чистијег појма о својој казни. Његова осуда беше му се учинила нешто сјајно, торжествено и узвишено, нешто што очарава, гнто се не разуме, што не подлежи сумњи, што се нити има хвалити нити судити. У том тренутку он би видео председннка Буриша, са ореолом око главе, где кроз отшкрииут плафон, силази са белим крилима, п не би био изненађен овом новом маниФестацијом судске славе. Он би рекао: »Ето се моја аФера нродужује!® Сутра дан га посети његов адвокат. — Како је, моја добричино, није вам рђаво? Будите храбри! једна недеља ће брзо проћи. Немамо се баш противу чега жалити. — Што се тога тиче. може се рећи да су ова господа сувише добра, врло углађена; ниједне наше речи. Чисто нисам могао веровати. И сипал је имао беле рукавпце. Зар штсте видели?

— Све је оцењено, ми смо добро учинили што смо признали. — Могуће. —- Кренкебиле, имам једну добру вест да вам јавим. Једна милосрдна особа, коју сам ја заинтересовао за ваш положај, дала ми је за вас једну суму од 50 динара, која ће бити употребљена на. исшгату казне, на коју сте осуђени. — Онда, кад ћете ми дати тих 50 динара ? | *- 1 - Он ће предати власти. Немојте се узнемиравати. — Све .једно. Ја такође захваљујем тој особи. И Кренкебил, замисливши се, прогунђа. — Ово није обнчно што се са мном збива. — Не претерујте ништа, Кренкебиле. Ваш случај није редак, далеко од тога. — Можете ли ми рећи где су гурнули моја колица? * * * Изишавши из затвора, Кренкебил тераше своја кола, улицом Монмартром, вичући ; купуса репе, шаргарепе ! Он немађаше ни гордости ни стида због своје авантуре. Он је о њој сачувао само једну тужну успомену. У његовој души, то му је било у место позоришта, путовања, сањарија. Он беше особито задовољан ићи по блату, по калдрми варошкој, и гледати више себе влажно небо и прљаво као поток, мило небо своје вароши. Он се заустављаше на сваком углу улице да попије једну чашу; затим слободан и весео, пљунувши: на своје руке да овлажи своје жул>еве — дланове, он би шчепао своја колица и терао их, док, иред њим врапци, који су сироти као и он рано устајали, који су тражили себи хране на калдрми, одлетаху са сламчицама заједно са његовим обичним ускликом : купуса, репе, шаргарепе! Једна стара домаћица, која се беше приближила рече му, избирајући целер. — Шта је то с вама било, оче Кренкебиле? Има пуне три педеље како вас нисам видела. Да нисте били болесни? Мало сте ностали бледи. — Рећи ћу вам, душо Мајоша, постао сам богат. Ништа се није нроменило у његову животу, сем што је од сада чепЊе^ишао у нолицију, јер је мислио да је тамо лепо и свечано, и што је направио познанства са милосрдним људма. Улази мало весео у своју одају. Легавши у свој кревети}|, он набацује на себе џакове, које му је позајмио кестењар са угла и који му служи за покривач, и мисли: »затвор нема се човек шта пожалити на њ; има ту све што год нам треба. Али је ппак боље код своје куће. (< Његово задовољство би кратког века. Оп примети убрзо да га муштерије рђаво погледају. — Лепа целера, душо Коентро! — Не треба ми ништа. — Како не треба вам ништа? Ви ваљда не живнте од ваздуха?