Полицијски гласник

ВРОЈ 3

СТРАНА 21

лико да се повуче у родно место — једно село београдског округа — кад се изненада деси нешто што му поремети све планове и понова га ожпве. То нешто , нак, било је једно писмо, у коме га. један од аоштовалаца извештаваше чак из Румуније, да бегунца Милана ваља потражити у варошици К и то што обазривије — — . Било је потребно да ирође читав један сахат, за које је време неколико пута прочитао примљено писмо, па тек онда да дође до уверења: да га. је доиста примио. — Пуних 15 год. нровео је он у безуспешном трагању за неваљалцем, који га је у сваком погледу унесрећио и ево, тек сада, када је већ сваку наду изгубио, када. се решио да све заборави, јавља се зрачак паде; не, јавља се спас, иобеда, триумф. Личност која је писала писмо никад се не вара, а он ју је некад тако много задужо. Оста је само, да се ствар вешто приведе крају... али... он је стари полицајац. — Прва ноћ, у којој је Владимир, после пуних 15 год. легао у постељу нешто мало срећан и задовољан, била је ноћ после пријема овог писма. Сасвим је појмљиво, што целе ноћи није могао тренути. Неко нарочито расположење, слично расположењу деце, која целе ноћи мисле на сутрашњи пут, беше га свег обузело. Мало по мало па је и против своје воље, отпочео у мислима прелиставати целокупну овоју прошлост. А јадна је била његова нрошлост. — Као син сиромашних родитеља из једног села у округу београдском, сврнпио је одлично основну школу у месту рођења, а за тим је, захваљујући доброти старог, сеоског учитеља, дошао у Београд и ступио у гимназију. Послужујући но разним кућама, као и већина наших сиромашних ђака, и излажући се, на тај начин, сваковрсним тегобама, увредама и ионижељима, његова млада душа осетила је дубоко још у ово доба многе и многе неправде, које га и доцније, у целом животу, не остављаху. — При свем овом, Владимир је свршио одлично 5 разреда гимназије и с-тупио у 6-ти. Још да издржи. ову једну годину, замишљао је он, па ће ступити у Војну Академију и, на тај начин, опростио се потпуно бриге и патњи по туђим кућама. Овако је мислио сиромашни младић, али не и његова судбина. По истеку 3 месеца од нове школске године изненади га смрт старог и сиротог оца, а ускоро за овим и болест мајке. У кући му беху остале две нејаке сестре, које је требало помоћи и заштитити. Али ко то да учини? Оно мало Фамилије што су у селу имали било је још јадније и жалосније. На њих се, дакле, није могло рачунати. А пријатељи? Мучна работа у данашње време. Ну ипак мора нешто покушати. Најбоље је да сам лично оде у село. Тамо, на лицу места, најбоље ће моћи ствар свршити. И доиста, одласком својим до села, сгвар је свршио не може бити повољније но мајку и сестре, али је у исто доба и своју будућност саранио.... Напустио је школу и остао је стално у селу да оре и коиа као што му је и отац чинио.... — Сада су тек настале праве муке и патње. Оно мало земље што је од оца

остало требало је обделавати и на тај начин кућу издржавати. Заово.је, онет, било потребно стручног знања, а он га. разуме се није имао. Али, и ако није имао знања, имао је јаку вољу да све препреке савлада и све тегобе новог живота етојички поднесе. Захваљујући овим својим особинама, успео је, најзад, после 3 год. мучног рада, да наслеђено имање доведе у ред и знатно увећа. — Баш је штета за овог нашег Владимира што прекиде науке говораху једно вече сељани пред механом, посматрајући га како се са сестрама враћа кући с рада. — Море тај би нам осветлао образ, само да смо му колико толико прихватили кућу по смрти очевој. Брука гато се у своје време не сетисмо, а то би нам више вредело но да смо цркву подигли. — Видећете ви, да ће он и овако бити угледан човек, прихвати онштински председник Павле, ако га само ми помогнемо да се још мало отме. — Вала хоћемо председниче, али како ти то мислиш. — Јамислим, браћо, нродужи председник Павле свечаним гласом, да ми њега узмемо за ћа/гу, пошто нас стари ћата оставља кроз 15 дана и иде у Београд где је, вели, добио неку државну службу. Оно, истина, капетан наваљује да узмемо неког бив. среског нисара који је, како чујем, био на робији, али ја мислим да ће бити много болЈв ако узмемо наше дете. — Тако је, хоћемо га, наше је дете, биле су речи којима је пропраћен предлог председников. (НАСТАВНТ.Е СЕ)

СДИКЕ ИЗ ЈДБЛАНИЦЕ Граница И ако се вели и верује, да полиција нема одмора ни дању ни ноћу, ипак се не може порећи, да и њени чиновници уграбе по коју прилику, да се сити одморе и наспавају, не само ноћу, него чак и дању. Ако су ти случајеви по варошима ређи, јер је варошки свет увек у месту и чешће упућен на власт, по мањим среским местима ти су случајеви чешћи. Нарочито то бива лети, кад је свет по пољу и на раду, те нема кад да се парничи, а и усеви нису стигли, те ни власти не нагле тако са разним извршењима. Јабланица, пак, као да се у томе одликује од осталих среских места, јер лети дође власти само онај, који је нагнан големом невољом.... У срезу смо били свега три чиновника — капетан и нас два гшсара. Капетан није спавао по подне ни зими ни лети, а мој колега такође, него су редовно играли санса са поштаром, пред Лазином механом. Ја оиет нисам марио карте, него сам радије одспавао по сахат два, норед Јабланице. Редовно би момак однео иоњаву и јастук и изабрао какав добар лад близу Трајкове воденице, па бих се јатуиспружио као царски дембел. Из воденице су допирали до мене неодређени гласови помељара, који ту у ладовини, на свој начин, расправљају политичке прилике својих општина, и ти гласови, помешани са оним једноликим клепетом воденичним и шуштањем воде, успављивали су ме за тили часак. Тек кад капетан заврши санс и викне: „време је«, пандур Јовица појури преко Јабланице право мени, те ме пробуди скоро прекорним гласом: »оде г. капетан". Тако се, то понављало скоро сваки дан... Једнога дана ја тек бејах свео очи, кад чух неки шум недалеко од себе. Онако лено, скоро болеснички, подигох главу да видим ко је, па кад видох да је пандур Јовица, а још не беше време канцеларијско, ја га у мало не изгрдих, али ми он одузе ту могућност на тај начин, што ми још из далека гласно довикну: »пратио г. капетан овог Црногорца®. Још он то не беше довршио, кад отуда иза једне врбе, појави се један човек у црногорском оделу и новика: »помагај господине ако Бога знаш. Оћераше све, ема све оћераше Арнаути и окидоше нос кући Лазовића®. Говорећи овако он приђе ближе. адотле се и ја дигох са постеље, скоро иоплашен овом запевком. Одмах сам знао да се нешто десило у моме реону, чим га је каиетан мени упутио, а кад мало боље загледах, ја сам већ био на чисто, да ми ваља ићи на границу, јер то беше неки Миле Лазов, из В — са, баш на самој граници турској. „Шта је јадан", рекох му ја, старајући се да говорим наречјем Загарчана, из кога краја Прне Горе и он беше, „што запомажеш ка да је вас цијели свијет пропа — кажуј чоче к . »Што је. с( настави он „не рекох ли ти, господине, е Арнаути оћераше све, ема све што сам ође у Србију (Србији) на јаде стека; седемнаее' овацах оћераше ноћас пре'о границе, на голему срамоту и моју и куће Лазовића«. Ја сам разумео незгодан положај овога човека и његово запомагање. Поред штете. која је прилична за човека слабога стања, као што је он, он је осећао и неку врсту срамоте, што се то баш њему десило, њему, како би он рекао, из јуначке куће Лазовића, а који је то јунаштво истицао где је стао и стигао. На послетку, ту је било и мало лукавства; он је хтео да то мало видније истакне, како би се после, кад се Арнаутима одужи, друкчије гледало на ту ствар. Наредих Јовици да спреми коње за пут, а Мила умирих са неколико речи, па се и ја упутих канцеларији. После пола сата, ја сам већ путовао за В — се у пратњи Миловој и једнога пандура, и доцне у ноћ, стигли смо тамо. Сутра дан је чињен извиђај. На позив командира наше граничне трупе, дошао је и турски гранични офи-