Полицијски гласник

СТРАНА 20

ВРОЈ 3

— Што не идешђаволв! Малајка 2 ) тебе зову! - гурају осуђеници кавкасца, који за три године у казамату, још се није научио познавати свог „беговског® имена, и безбожно изнакарађеног изговором, надзорниковим. Над свим тим царује кашаљ, хранави, протегнути, типични катарални кашаљ. Многе нробија »цигански зној". Дрхте, цвокоћу да зубе поломе. Укоче се чекајући, када ће се подвикнути. — ПоЛази ! До Скора тај рани јутарњи час, развода, био је и часом кажњавања. На сред дворишта метали су »кобилу с( ,' ! ) и у присуству свих осуђеника, џелат је кажњавао осуђеника, који је што згрешио или није испунио свој задатак. А осуђеници су гледали и... смејали се. — Жена!... Скичи као нрасе! Не допада му се ! — дочекивали су они са смехом сваки јаук кажњаваног. Свирепо позориште! Негда су затвореници, који су се трудили да стекну уважење осталих, да се прославе, да задобију реноме правог »Ивп.на", 4 ) издржавали испит на тај начин, нред својим друговима. На кобилу нењу особито дрског осуђеиика, који се зарекао да се ни по коју цену неће »покорити.® И сви осуђеници с интересовањем су очекивали како ће се овај држати ггод ударима прута,. Стиснутих уста, до крви притежући усне зубима, лежао је он на кобили и ћутао. ЛедИно грозно колутање очима, и набрекле жиле на врату, што су показивале какве страшне муке он трпи, и шта га стаје то ћутање пред очима свих осуђеника. — Дванаест ! Тринаест ! Четрнаест ! одмерено је бројао надзорпик. — Не мажи!... Удри!... Јаче! — кричао је, раздражени, тим стоичким ћутањем, унравитељ. Џелат је ударао ређе, спуштајући прут јаче.... — Петнаест !... Шеснаест ! — већ с већим ппекидима изговарао је надзорник. Стењање, нехотични узвик бола се отимао јаднику. »Попусти! Не издржа!" Осуђеници су дочекивали громким смехом. Управитељ је гледао тгобедоносно. — Сломио.! Некада је чекан развод на рад просто као интересантно и смешно позориште. — Пазите, браћо, кад ме почну сутра тући, како ћу се измотавати биће права престава — хвалисао би се обично какав »жиган« 5 ) који је проћердао све на картма, закључно до заводског одела и хлеба, и који се храни трошицама са столова осу-

2 ) Тако зову младе кавкасце, а старе Бабај-има. 3 ) »Кобила* зову клупу на коју леже осуђеник да буде шибан. 4 ) »Иван* то је назив осуђеника, »небојше*, који со иеда нокорити и довести до послушности. 5 ) »Жиган^ назив који: оСуђеници дају ономе ко нема ништа ако је св.е сћердао.

ђеничких, а зато узима. на се улогу ко-1 медиј аша. II осуђеници би чекали, ту преставу." Брекћући у себи. једва задржавајући смех, иосматрали су шеретлуке жиганове. Многи не могући издржати, прскали су у смех, седели на оемљу хохоћући : „Не, могу браћо више. <( А бедни »жиган® трудио се. Падао је на колена пред управитељем, клео се како никад випте неће, молио да. га поштеде, п.ега сиромаха »ради ситне деце." Није хтео да легне на „кобилу (( , бранио се, дерао се пре него што би целат и сиустио ирут; - Ој, баћушко, боли! Ој, родитељи, боли? — Јаче, битангу! — Командовао је расрђени управитељ. А жиган лежећи под шибом, приеећао се за све »смеигаије® узвике. — Ој, бако моја мила! Родитељи моји скороумрли! II крвљу и телом евојим исплаћивао је оне трошице, што су му са својих столова бацали осуђеници.^ Исплаћивао је нрузкајући им „забаву". Кажњавање се свршавало, и »жиган« често једва — једва, но на сваки начин с развученим устима на смех, прилазио је к својима. — Вешто, а ? Још недавно, излазећи раним мразним јутром на трем, могло се чути стењање и јауци који су долазили с казаматског дворишта. Но 1етрога ти1ап1иг... Дах нашег великог хуманог века, доиро је и на Са.халин. II унравитељ Корсаковског казамата горко ми ое јадао, како му сад недају да „ нопр авл>а к преступнике. Те јутрење расправе. иснити и преставе за осуђенике, дешавају св сразмерно доста ретко. Развод се врши тихо и мирно. Прозивка свршена. Полази! II осуђеници са сикирама, тестерама, ужетима, крећу се, трче поскакујући трудећи се да се загреју у ходу. (НАСТАВИЋЕ СВ)

Г10ЛИЦАЈАЦ (из запионима једног члана полиције)

(НАСТАВАК) 3 — Међу овакве чиновнике спадао је и ранији Владимиров старешина, а сада већ први секретар министарства унутр. дела и личност од великог утицаја на еудбину нолицијских чиновника. - Нознавајући одличну способност свога негдашњег чиновника, а знајући да је и сам много допринео љеговој пропасти само с тога што се, као бив. члан кварта није, из бојазни од јавиог мњења, заложио за свог писара и осведочио његову ранију

часност и савесност, ова добричина, у нравоме смислу те речи, вратила је у службу и Владимира, који се у ово време беше вратио из иностранства и стугшо у општину београдску као дијурниста. Правда је задовољена, рекоше многи који су веровали у његову невиност по прочитању указа. —• Брука над брукама гракнуше неки н еоб ав ешт ени листов и. * * Потиуно равнодушан и нрема похвалама и ирема иокудама, убијен морално страховитом неправдом која му је од стране суда учињена, разочаран у свима својим погледима и идеалима и, најзад, озлојеђен неваљалством појединаца, којима је некада као чиновник многа добра учинио, а који су доцније, када је из службе отиуштен, највише викали на њега, Владимир је понова ушао у службу са једним јединим циљем : да ггронађе по што по то одбеглог убицу и тиме докаже и суду и министру и непријатељима, колику су страховиту кривицу они учинили кад су донели пресуду о моралиом убиству једног, у сваком погледу исправног чиновника, Обузет искључиво овом идејом, нрезрео је у свом новом службовању сваку таштипу,, угушио у себи сваку амбицију и одрекао се сваког задовољства. И ако је службу сматрао као споредну ствар, ипак је у њој био увек нрви. Није било ни једне важније кривичне истраге, коју он лично није водио, нити иоле важнијег крадљивца и коцкара, кога лично није добро познавао, и с ким није имао и службених и приватних односа. Његова иримамљива искреност , његови нравилни погледи на судбину ових бедника и иозната наклоност за њихову моралпу поправку, олакшавале су му у велико усиешно нршење дужности и створиле му велики број искрених иоштовалаца и међу самим овим личностима. Треба, у осталом. знати, да се и овај елеменат нашег друштва одликује, по некад, каваљерством, које је у извесним приликама за дивљење. Човек чисто не може да верује, иа ипак је сушта истина, да су коцкари и крадљивци из пажње и иоштовања нрема неком чиновнику, често нута у стању да и свој живот ставе на коцку, само да помогну и користе пријатељу. И ако Владимир никад и ником није нарочито казао шта га тишти и шта би желео, ипак је цео овај ирезрени свет, за дивно чудо , тачно иогађао његове намере и залагао се свим силама да иомопте своме великом иријатељу. * * * - Прохујало је већ нуних 15 година како се Владимир понова вратио у олужбу, а о нобеглом убици не беше ни трага ни глаеа. Баш као да је у земљу пропао. Изгубив сваку наду да ће га ма кад пронаћи, а у жељи да се потпупно ослободи извештачености с којом је његова служба била тесно скончана, Владимир, најзад, сам затражи и доби пенсију. Са тврдим уверењем да га више ништа пе везује ни за шири свет ни за будућпост, нови пенсионер спремаше се у ве-