Полицијски гласник

ВРОЈ 3

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 19

ство за то наћи ће се у бројевима „Полиц. Гласника" од 1898 године, у чланку »Шта све лопови практикују.Ц Овде ћемо навести, иримера ради, једну ирибелешку, која је играла улогу у Не-

Нрема објашњењу тог човека, који није знао ни читати ни писати, али је умео играти тарока, те је према томе знао римске цифре, он је на предњи начин прибележио шта све дугује своме противнику. Те записе читао је он овако :

мачкој у једној грађанској парници, али која је и за наше питање од интереса. У тој парници изнео је један стари сељак некакав стари календар. у коме су биле ове прибелешке:

2 бачве вина по

34 д.

плаћено 11 д.,

остаје 23 д.

1 свиња »

2 2 »

12 »

» 10 »

4 хвата дрва »

34 »

» све

» ништа

5 мерица кромиира

12*50

» ништа

» 12-50

кола на иослугу

2-50

» ништа

» 2.50

дато на зајам

5 —

све

» ништа

3 дрвета по

15-

» 5 д.

» 10 д.

Заударало је влагом, трулежом и испарењима. Оковане су прозивали по презименима. Они су пролазили поред нас, звонећи оковима, а по зидовима су се мицале огромне, наказне сенке. У једном из одељења били су два тачечника. 1 ) Оба — Кавкасци, приковани за бегство. Један од њих висок и снажан човек, са отвореним лицем, очима смелим, у ко, јима мучно да се кад год оглед&о страх, ј — при прозивци, звекећу ланцима, провозе своја колица (тачку), мимо нас. Други лежаше у углу. — А што тај лежи ? — Тачечник проговори нешто слабим испрекиданим гласом. — Болна она! Веома јако болна! Немоћна постала ! Објасни Татарин тумач. За време молитве, он се подиже и стаде, оиирући се на своја колица, јечећи и уздишући, подс-ећајући на какво мученичко привиђење, а при сваком нокрету звечећи ланцима. Ви неможете појмити какав утисак производи човек прикован ка колицима. Ви га гледате чисто с чуђењем. — Ама зашто их он то непрестано вуче? И очима човек види и чини му се неверица таква казна. По завршетку прозивке, оковани су певали молитве. Било је необично олушати : у соби 40 до 50 људи, а пева слаби хор од 7—о гласова. Остали су све Кавкасци. Мени је било за чудо, што у одељењу окованих нису иевали »Христос воскресе«. — Због чега то? — Запитах ја управитеља!.... -— А .заборавили, вероватно! Људи, који су заборавили, да је сада ускршња недеља!... Развођење иа рад. Пет часова. Тек-тек почиње да расвиће. Мразно јутро. Иње танким белим застором покрива све: земљу, кров, зидове казамата. Из отворених врата клобуцима куља пара. Преко воље, чешући и протежући се излазе људи неиспавани, не уграбивши одахнути; неки у ходу навлачећи своје траље, други журећи се да сажваћу хлеб. Не осећа се обична свежина и крепост посленог, радничког јутра. Људи се збијају у гомиле: дрводеље к дрводељама, обични радници — к својима. Надзорници по списковима прозивају. — Овде!... Ја... —- у с-вима тоновима, чули су се с разног краја дворишта гласови, час сани, час- невесели, час мукли. — Мухамед — Бек — Искандер — Али — Огли ? — запињући чита надзорник. Гле врага, колико је дугачак.

4 ) Особито тешке преступнике, окивају и закивају за колица, ручпа са једним точком, од којих се не одваја ни кад спава, и када се креће гура их пред собом. Тегака су око 30 кгр.

сдхддин од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени правник » (нЛСТАВАк) 3 Казамат ноЋу Хладна, тамна ноћ без месеца, једино што звезде светлуцају. По огромном казаматском дворишту промичу тамо амо светлости Фењерчића. Не види се ни прст пред оком, но осећа се приоутност дисање гомиле. Ми се заустављамо нред високом, црном силуетом некакве зграде: то је стражара на средини дворишта. — Кане доле ! — чује се команда — на молитву спремајс'. Почињи. — »Христос васкресе из мртвих"..... разлеже се из мрака. Иевају стотине невидимих људи. Гласови: се чују у мраку, десно, лево, наоколо, негде тамо у даљини!.... Као да је цела та помрчина запевала. Та химна васкрснућа, песма торжествене победе над смрћу, — при оваким околностима! То је необично потресало. Невидљиви хор је испевао још неколико молитава, отпочела је прозивка. Због доцног времена није било уобичајене прозивке, већ су просто бројали људе. Иодигнувши Фењер на висину лица, надзорници су пролазили редове, и пребројавали осуђенике. Из помрчине тренутно су се појављивала, стара, млада, уморна, свирела, мрачна, понижена лица, —г и наново ишчезавала у тами.

ев)

На крају сваког реда, Фењер је осветљавао чисто одевеног старешину, из осуђеника. — Седамдесет и иет ! — питао је надзорник. — Седамдесет и пет! — одговарао је старешина. Старији надзорник срачунао, и јавља унравитељу, да су људи на броју. — На спавање ! Гомила забруја, као да је помрчина наоколо оживела. Чује се топот ногу, разговор, уздаси, зевање. Уморни осуђеници журно се разлазе по собама. Ко иде? — Кричи стражар на улазу казамата окованих. — Ко иде? — дере се он већ тајним гласом, када се ми приближисмо. — Г. Управитељ ! Шта се дереш ! Уђосмо. Затрешта, огромна брава, облак влажне, загушне паре изби на врата — и ми прођосмо траг једног »нумера 0 одељења окованих. — Мирно ! Устај! Наша појава као да је разбудила заспале окове. Окови затрешташе, зашкрипаше, зазвекеташе, заговорише својим одвратним говором. Осећало се мучно, посред те звеке и полутаме окованичког затвора. Ја ногледах на зидове. По њима се пружаху неке широке, огромне сенке, пруге. Као да је какав гигантски паук све заплео у своју огромну мрежу.... Као да су огромни слени мишеви заквачили се и висили по зидовима. То су — гране јелове, повешане по зидовнма ради освежавања ваздуха.

Чф

II ^

\т

-Шг