Полицијски гласник

ВРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА"45

„Иван и се није збуњивао ни пред каквом влашћу, протествовао је смело и дрско, на сваком кораку. „Иване" су прикивали за зид, за колица, метали им и ручне и ножне окове, били и прућем и камџијом. „Ивани« су често набрајали преко две хиљаде добијених камџија а. батинама нису знали ни броја. Све то давало им је неки ореол мучеништва, изазивало поштовање. Управа их је бичевала, али се и прибојавала. То су људи били готови сваког момента да сјуре нож у прси, људи који разбијају главе, ономе на кога су кивни, ручним оковима. У то време „Ивани су били чисто као неки преставници, витешког реда. сс „Иван с( је био „човек од речи." Казао — значи, учиниће. Стари в Иван сс — Пазуљски, атаман разбојничке чете, чија је слава грмела негда у јужној Русији, дао је у Херсону реч, да ће убити помоћника управника казамата. После тога Пазуљски је побегао, и био је ухваћен тек носле две године, случај га је довео опет у Херзонски казамат, и после две године — одржао је реч — заклао га је. То је изазивало страх, трепет пред „Иванима. сс Страх за управнике надзорнике казамата, ти, заиста на све способни људи, били су ужас и осуђеника. То су бгти њихови деспоти, тирани отимачи. „Иван сс отворено, без устезања, пред очима свију. узимао у осуђеника носледњу тешким трудом стечену уштеду, и ту на очима његовим, пронијао је, прокоцкавао, сћердавао — и није трпео нротивречења. -— Шта?! Ја за вас, овакви сте, онакви сте, тело, крв не зажалим, а кад затреба — ужета се нећу побојати, а ви... Шта не чинио „Иван сс робијашница је била дужна да га заклања. Често плаћала за њега својим леђима. Ако су за преступ „Ивана сс казнили другога. тај је био дужан да ћути. — Зато ја трпим за вас. „Ивани® су се подржавали, састављали засебно друштво и били неограничени господари робијашнице; управљали животом и смрћу, били законодавци, судије и џелати; изрицали и извршивали пресуде, по негда и смртне, али свагда неизбежне, Међу многобројним страшним предањима из тих времена која живе, све до данас помиње се и „казна® у Омском казамату. Два „Ивана" одлучили су се да беже. Но од једаред. у очи самога намишљеног бегства, њима изненада окују и ноге и руке и удвоје стражу — и бегство је пропало. Два месеца „Ивани® Омског казамата, вршили су нечујно истрагу: — Ко је могао потказати? И на крају, сумња падне на једног осуђеника. И за време док он није ништа нодозревао, „Ивани с< му изреку пресуду.

На сваки начин смртну, јер за потказивање о бегству, робијашница не зна другу казну, осем смртну. Две су ноћи радили тајно „Ивани," исчупали, су неколико дасака поред зида. испод ногара, ископали су раку, и треће ноћи сподбили саног друга, запушили му уста, бацили у раку, и закопали га живог. Цео је казамат знао о томе, и сви су ћутали, нико се није усудио нн писнути. Када је управа дала се на проналажење изгубљеног осуђепика, — дошла је до уверења, да је на јутрењој прозивци провукао се неопазкен и умакао. И тек после годину дана, када су преправљали Омски казамат, у дубини преко аршин и по, поред зида, нашли су скелет у оковима. Преступници су остали непронађени, Нико их није одао, нити је смео одати. в Иван, сс то је — зли геније робијашнице. Колико су осуђеничких побуна нодигли они. Колико је народа страдало за те побуне, и то како страдало! А „Ивани« су увек излазили суви из воде. јер их је заклањала робијашница. „Ивана ће те познати одмах, на нрви поглед, само што уђете у казамат. Кицошки на ухо накривљени шешир, кошуља с везеном јаком, раскопчан копоран а огртач се једва држи на једном плећу. А руке неизоставно у џеповима. Дрзак, безобразан пзглед. Невероватно насртљив груб и дрзак тон. Човек, који просто тражи свађу. То вам је тај в на све способан® на велику казну осуђени убојица; и надзорници се старају да их избегну, маскирајући обично свој трепет тим, в што они чак неће ни да говоре са, таквим неваљалцима, — ја говорим само с поштеним људима. Но како му драго, гвима пролази много што шта, што на сваки начин неби олако нрошло бедној и нокорној „Шпанки." „Иван" то је зло, то је бич за с.ве што је у казамату бар колико — толико честито поштено и добро. (НАСТАВИЋЕ СЕ) — -<лзд<иа... ПОЛИЦАЈАЦ (ие ваписника једног члана полиције)

' (СВРШЕТАК) — Било је више но извесно. бар за Владимира. да ова посета газда Маркова није потицала ни из пажње ни по дужности, већ из неке нарочите тендеције. Знајући ово, полицајац се трудио да изгледа што наивнији и снисходљивији. - Као што то већ обично бива у оваквим прпликама, разговор је прво отпочео о послу, за тим се прешло на месне прилике, и најзад се привидно завршио нацијоналним стварима. Већ је 10 минута како су се обојица ућутали и замислили. Хтели би говоритијош о некој ствари, али је и један и други намерно избегавао да први отночне говор о њој. Владимир није

хтео; газда Марко није с.мео. А обојица су, међутим, једно исто желели, једно исто мислили: ко ће коме ггодвалити; ко ће први отпочети говор о полицији и прошлости? Наивни посматралац ужаснуо би се кад би знао, да су ова два човека, који су мало час тако љубазно ра.<говарали, нремишљали сада како ће један другом што боље скрхати врат. Па ипак је све ово била сушта истина — — — — — — — Да би, најзад, прекратио досадно ћутање, или боље рећи извукао се из мучне ситуације, газда Марко се у зло доба сети да запита Владимира докле ће остати у К.... и по добивеном одговору диже се и оде. — Праштајући се с њим, Владимир му поново захвали на пажњи и умоли га да га још који иут обиђе. Разуме се већ да је и ово било изговорено најљубазнијим и најнаивнијим тоном. — Па ипак ме не познаје, узвикнуо је за себе газда. Марко, излазећи из Владимирове канцеларије — — — — Прошло је већ десетак дана од како је Владимир дошао у К... и од како га газда Марко сваког другог дана посећује у канцеларији. Говорили су већ и о полицији, и о злочинима, и о свему и свачему. Захваљујући вештом претварању Владимировом, газда Марко је, мало по мало, нрестао сасвим мислити на опасност које се пре неколико дана тако много бојао. Мало га је, истина текнуло, кад му је Владимир, по свршеном послу, изјавио да ће стално остати у К... пошто му је, као човеку самцу и пенсионеру свеједно где ће живети, али га је и ова бојазан прешла чим се Владимир обратио на њега с молбом: да му препоручи какав скроман и удобан стан. По мишљењу г. Марковом, ово је био најбољи доказ да га Владимир не познаје, па дакле, и доказ о излишности његовог страховања. Иа ипак, боље би било да овај живи сведок његових злочина, што пре иде из К.... Ако ништа друго, бар би мање мислио на прошлост која му, у последње време, све више и више падаше на памет. Али, постараће се он већ и зато. Та зашто је председник општине и лични пријатељ министров. Потребио ће бити само да оде до пријатеља и у највећем поверењу исприча му, како је начуо, да Владимир не седи узалуд у К... па је ствар свршена. Ништа ти није згодније од ове антидинастичности. Колико је н колико само злочина и неваљалстава извршено у њено име!! Кад већ носи на души толике грехове из прошлости, понеће и овај у интересу своје сигурности. А кад једном њега нестане са очију, нестаће и свих црних слутњи. Само, мора бити иажљив и непренагљеи. Бар за 2—3 месеца не сме ништа предузимати * * * — Тачно на годину дана но Владимировом доласку у К... дакле једног септембарског вечера, лешкарио је газдч Марко у својој соби за рад и са задовољством слушао ћеретање свога најстаријег синчића, ђака ТУ-ог разреда основне школе. о разним