Полицијски гласник

СТРАНА 46

школским догађајима и друговима. Ре^ају^и све што се преко дана десило у школи, дете се одједном уозбиљи и замисли. — Шта ти је упита га о/ац? изненађен овом наглом променом. — Казао бих Вам, али се бојим да се не љутите. — Ти знаш да се ја на тебе не љутим никад без разлога. Да ниси случајно што скривио ? — То не, али сам нешто непријатно чуо, па се бојим да Вас питам. Причао нам је мали аолицајац. — А, који вам је тај мали иолицајац? — То је син сироте баба Тане код које станује онај стари господин што га сви зову аолицајцем. Он, знате, много воли нашег друга Николу и чешће му прича поједине интересантне ствари из свог живота, па нам их Никола после препричава. Зато смо га и прозвали малим аолицајцем. — Па шта вам је то тако страшно причао ваш мали иолпцајац ? — Маните, молим Вас; чисто се бојим да Вам кажем. Не знате како ми је било непријатно да слушам Николу кад је отпочео приповетку, али после је било тако занимљиво, па на крају опет страшно и жалосно. — Баш ме интересује та твоја страшна приповетка, па с тога ми је испричај. Небој се ништа; ја се нећу уплашити као ти. — То се десило, причао нам је Никола, пре 24 година у Београду. — Неки опасан зликовац убио је и опљачкао у то вреие једну богату жену. Захваљујући ревности једног младог нолицијског чиновника, овај зликовац ухваћен је у току неколико дана но извршеном злочину, али је доцније, користећи се невештином једног жандарма, побегао из затвора. — Сав пребледео, не дишући, узвикнуо је газда Марко детету које беше застало да мало одахне: — Даље. — Зликовац је, паставило је невино дете, успео да побегне у другу државу, и да тамо номоћу упљачканог новца дође до великог богаства. — Бога Ви отац, је ли истина, као што каже Никола, да се помоћу упљачканог или украђеног новца може човек најлакше обогатити за извесно време, али да, на крају крајева, то његово богаство мора ђаво однети? — Не знам. Шта те се то, у осталом, тиче? Шта је даље било? Говори. — Ух, ала сте Ви вечерас нерасположени! Шта је даље било; шта, је даље било ? — Било је то, да је овај ужасни зликовац био толико дрзак, да се после 10 г. проведених у бегству врати у Србију, разуме се нод лажним именом, и настани у једној варошици у унутрашњости као богат и угледан индустријалац. — Па? — После неколико година оженио се и постао председник општине у варошици

где је живео, али је, најзад, платио за своја неваљалства. — Како? — У ону исту варошицу, у којој је он становао, дошао је случајно онај полиц. чиновник који га, је некада у Београду ухватио и затворио због извршеног злочина и — Проказао га власти? — Не — Него ? — Имајући сажаљења према његовој жени и деци, овај добри човек позвао је зликовца да сам себе, казни за извршени злочин. — А у чему се састојала та казна? — У самоубиству. — Р...а...з...у...м...е...м.... Нека те Бог чува сине... Слушај добро мајку јекнуо је тужно газда Марко и јурнуо у су; седну с-обу. -— Отац, отац, шта вам је? Викало је дете за њим, али узаман. — У место очевог одговора, јадно дете чуло је два узастопна револверска пуцња који су га толико уплашили, да је одмах пало онесвешћено. — — — — — — —

* * * Међу личностима које су се налазиле крај постеље смртно рањеног газда Марка био је и Владимир. Дошао је по нарочитој молби самртниковој да пред свештеником и двојицом угледних грађана саслуша исповест о својој невиности, а по том да да свој оироштај самртнику и обећање да ће се примити за стараоца његовој малолетној деци. — Исповест је саслушао са највећом пажњом, опрос-тио је искрено и великодушно, али се није хтео примити старалачке дужности и поред свег наваљивања присутних. — Кад га је свештеник упитао за узрок овог одбијања, одговорио је доста озбиљним тоном: — Хоћу, бар, спокојно да умрем. * * * — На 10 дана по смрти газда Марковој напустио је Владимир К и отпутовао у Београд. Собом је одвео и малог цолицајца кога данас школује на страни о своме трошку. — То је био арави иолицајац. рече ми свештеник К— на неколико дана по одласку Владимировом. — Зато је толико и страдао. Д. Ђ. А.

УДОВИЦА ПРИПОВЕТЈ^А ИЗ ГРАДС^ОГ Ж и ВОТА Зар је било кога, који није познавао госпођу Милеву, удову богатог трговца Петра, из вароши Ћ ? Бар у тој вароши није било, јер су је ту и деца нознавала, и то не да речете због њенога богатства колико због те особине, што је мрзела људе. Према женама имала је и љубави

и сажаљења и милости, али за људе само мржњу. У њену кућу није ступала. мушка иога за гри четири године, по смрти њенога мужа; тек у петој години био је изузетак од тога млади чиновник Милан. Нико не зна, какви су је узроци руководили да му дозволи приступ у кућу, али тек он је често ишао, и ишао је једино из тих узрока, што је страсно волео ову жену; и баш за дивно чудо, највише је волео због те њене особине, што мрзи људе. Оц је то јавно казивао, и она је то знала. И мислите ли, да је Миланов чести одлазак могао променити мржњу Милевину? Не. Она је према њему била вазда хладна; изгледало је, као да му чини неку милост, што га пусти да је посматра сат два, па да узме шзшир и иде кући. Оно није да је Милан толико био скроман; не, био је то и млад и леп човек и ђаволан; покушавао је он толико пута да јој каже своје осећаје, али је свакад био прекидан у почетку. И кад опет хтеде једне вечери да говори Милеви о својим осећајима, она га прекиде јетко, говорећи: — »Не господине, не. Не говорите ми о томе. Што ћу вам ја удовица? Ви сте млад, и сада не појмите шта значи имати удовицу за жену, али године би донеле оно, што неминовно мора доћи — ви би се горко кајали за такву погрешку. Ох, знам ја како би се ви несрећним осећали поред мене. Сваки уздах, што би га из мојих груди измамила жалосна прошлост, или бриге будућности, био би оштар нож за ваше срце. Знам како би вам раздирала срце свака моја сета, сваки жалоснији поглед. Под утисцима љубавних страсти, ви не би тражили праве узроке томе, ви би му давали другог значаја — онда би тек видели, да удовица има само половину срца. Да, свакако половину, само што нису код свију једни узроци што срца цепају. Код неких је успомена на сретну љубав, на прве дане миловања, а код других је несретна прошлост и горки живот! Тако је ваљда суђено свима женскињама, да им половине осећаја нестане још онога даиа, кад их свештеник веже растегљивим ланцем брачног живота. „Зар бих ја могла тврдити: да сада могу да љубим кога, као што сам иегда могла љубити? Не. Не могу јер би варала и себе и другога. 0 како су лакомислени сви момци, кад их пожуда за богатством одводи од пута, што га је утрло друглтвено схватање, и узимљу за жене своје неприлике. »А колико би још ви са мном морали бити несретни?! Са мном, чији је живот пун горчине; чије је срце препуно мржње према мушкима. Да, господине, мени је толико неправде учнњено од стране мушких, да би их све од реда требала презирати. Сва околина у којој се кретах, сви који ме познаваху и које сам познавала, радили су ми о глави, били су нротиву мене. А за што? само за то, што им је то годило интересима и пунило им џеи. »Ман'те ме, ман'те ме, велим вам господине, ја сам очима гледала такве ужасе, да ми је омрзао свет, и ја још живим