Полицијски гласник

П0Л11ЦШС1Ш ГЛАСНПК

СТРАНА 0?

о слободнем клању стоке), које предвиђа засебне крсте истуна и казну им одређује иезависно, дакле одвојено, од III части кривич. закона, то у овом случају не може се ирвостепени суд упуштати у расматрање, јер за ово нема законског оправдања, него је надлежна управа града Београда. д. Ђ. АлимпиЋ (нАСТАВИИЕ СЕ) одговор „гддсу прдвд« У 7-ом броју „Гласа Права, с< изашао је чланак: „како се казни неиристојно понашање парничара нред општинским судом." Овај чланак, како се у њему вели, изазван је обавештењем. које је дало наше уредништво на трашење једног општинског писара по овој ствари, и у тој доброј тежњи, да се само расветли истакнуто ; питање, пошто је одговор, дат од стране уредништва, по мишљењу писца, неиравилан. Немамо разлога, да и за часак иосумњамо у исправност побуда, које су писца определиле, да се на ово питање наврати, те и' сами ипјављујемо, да се на • ово питање поново враћамо само зато. што нас писац поменутог чланка у ,Гласу Права«, није убедио, да је његово мишљење правилно" а наше погрешно , и што у опште имамо да исправимо погрешно преставл 3 ање нашега обавештења, у појединим деловима његовим. Ово последње учинићемо у почетку, како би нам после остало да се позабавимо само оним делом, у колико се у »Гласу" говори о значају §. 360 тач. 3. крнв. законика. На име, као крајњи рееултат зашвучака, што их је писац извео из целога разлагања у своме чланку, излази то, да се кривице, о којима је реч, учињене пред општинским судом, казие као »административни иступи своје врсте," по чл, 109. тач. 5. закона о општинама. Ако се сада загледа у обавештење, које смо ми дали, онда ће се наћи, дн смо и ми тамо изјавили, да се ове кривице имају кнжњавати ио овом законском ниређењу, к 'је „Глас" наводи , ако оне нису узеле „тако широке размере," Да губе вид административног иступа и чине кривицу, која је предвиђена т. 3. §. 360. у вези са §. 327. крив. закона. Ово наше мишљење није нигде додирнуто у поменутом чланку „Гласа", него је нарочито истакпут онај други део нашега обавештења, а ово, нема сумње, мења у основи целу ствар, и наравно, крњи много од онога закључка, који се у „Гласу" изводи, свекадбиони био апсолутно тачан. Износећи ово, овако, како је из нашега обабештења, намерно или случајно, изостављена најважнија тачка, ми ћемо одмах да нређемо на оно тврђење у „Гласу" да је наше уредништво смело с ума наређења §. 153. и 154. грађанског судског постунка. И сами већ мислимо, да писац чланка у „Гласу", пије стај.ао нн тренутка у тој

заблуди, да нам ово наређење није било познато. Ми смо знали за њега као год шго смо знали и за оно из §. 30. кр. суд. иоступка, али ганисмо могли примити нз оних пстих разлога, из којих нисмо примили ни оно из §. 30. јер оно важи саецијално за Првостеиене судове , а не и оаштинске. Потврде за ово гледиште ми не морамо тражити на другом месту, већ баш у наређењу тач. 5. чл. 10'.'. закона о општинама, који је и донесен само зато, што наређење §. 154. гр. суд. пост. иије важило за оиштинске судове, те се осећала потреба, да се та власт да и председницима општинских судова, односно онима, који их заступају. Ето, ово је био разлог, који нас је оиределио, да ово наређење из граћанског судског ностуика и не додирујемо. Ова је подела власти и надлежности тако очигледна и јасна, да ми не би трошили више ни речи да је доказујемо, нити у опште о њој говоримо. да нас на то не нагони једно у основи ногрешио гледиште, изнесено у номенутом члану, о аналогији. Да, да, би доказао, како се поменуте кривице казне по тач. 5. чл. 109.закона о онштинама, у вези са чл. 153. и 154. грађ. суд. поступка, иисац вели, како у грађ. праву и поступку постоји аналогија. §. 8. грађ. закона, по којој је општински суд могао ирисвајати надлежност из одредаба, које важе за Првост. судове. Рекоемо, да је ово гледиште у основи погрешно, па је ред да то и докажемо. Да би одговорили овоме задатку, који смо себи поставили, ми морамо одмах да изјавимо : како §. 8. грађ. закона у оаште не говори о аналогији. Он, на иротив, говори о иравилном тумачењу оних одредаба, које су иредвиђене извесним законом, и одређује путеве како ће се оне правилно и разумно протумачити, дакле говори о тумачен->гу закона, а аналогија је, међутим, нешто са свим друго. О њој говори §. 10. нашега грађанског закона, и она опредељује онај појам, кад се има да расирави какав сиор . за који нарочитог законског прописа, не би било, па се има да реши по аодобију, с обзиром па то, да ли излази из области законске или правне аналогије. Износећи, овако, пометњу, која влада у поменутом чланку „Гласа" између значаја §. 8. и 10. грађ. закона, односно између тумачења постојећих законских одредаба и аналогије, ми се враћамо да кажемо: да је гледиште које заступа писац у ногледу аналогије у основи погрешно ио •гоме, што анологији има места само на спорне случајеве, кад је надлежност судова аисолутна , али се никако, и никако, не може аналогијом одређивати и сама надлсжност судова и власти Сад да нређемо на значај §. 300. кр. за^оиа. Овај §. у целокупном своме пространству има задатак, да определи казну за нереде, докле се они јављају само у овоме облику. Чим се вид ове кривичне радње измени и пре^е у неиослушност, онда се и одредбе

овога §. више не нримењују, него оне из §. 3'?7. крив. законика, на које он нарочито унућује, јер је измењеним видом кривице, настала и већа и друга одговорност. Овакав значај овога §. сувише је јасан, чим се прочита друга реченица његове •греће тачке. Ми смо и сами сагласни са гледиштем, које заступа г. Ценић у своме објашњењу, о значају §. 327. и 360, и о погрешци у коју је законодавац упао, али ми рачунамо са Фактом, да су ове одредбе закон, па био он правичан или не, одговарао погледима сувремене правне науке, или не. Кад се, дакле, измиримо са Фактом, да се непослушности, учињене нрема наредбама органа власти, које предвиђа последња реченица тач. 3. §. 360 крив. закона, казне као засебна кривица из §. 327. кр. закона без везе са §. 360, онда је јасно као дан, да је паше обавештење и правилно и умесно, у погледу оних кривица, које прелазе величину кривица, које би се могле уврстити у административни иступ. Понавлзамо: и нравилно и умесно, јер у конкретном случају, о коме се говори, стоје сви услови, који су потребни да утврде постојање непослушности, јер они који су направили неред, не само што нису престали са овим на позив суда, него су се упустили у неиристојну препирку. То се види из питања општинског писара, нарочито из реченице , која долази после нагласка, да су се суду противили, и који гласи: „наравно, да су се они служили свакојаким погрдним речима." Имајући, овако, пред собом кривицу непослушности, која се казни по §. 327, и претпостављајући, да је суд ово несумњиво утврдио пре изрицања казне, ми нисмо имали ни повода ни разлога да се осврћемо на то , иод којим се погодбама јавља сама кривица нереда из §. 360. кр. закона, и која је претходила кривици непослушности. Али, кад се у „Гласу" на ово много полаже, онда имамо да кажемо, да су баш и за. ту кривицу постојали сви услови. Тако, била је гомила људи у авлији суднице, куда су парничари били истерани, па продужили кавгу и неред и препирку са органима власти. Ови људи, подељени по расположењу према једном и другом од завађених, могли су примити и проширити сукоб; ови људи дошли су сами власти без позива, да се жале, моле, траже и т. д. а то у осталом и није битни услов, јер се у закону велн: „ма из каквог узрока где стицали," и могли су пореметити мир и ред. Кад све ово стоји, онда је овде стајао и случај из §. 360. крив. закона тач. 3, реченице прве, који је претходио кривици за непослушност. Према свему овоме, остаје наш ранији закључак као правилан, да се ове кривице казне по тач. 5. чл. 1 09. закона о општинама, док носе вид административног иступа, а чим узму шире размере и добију други вид, онда по §. 327. кр. закона. Овакав се само закључак може извести по свестраној оцени закона, који о