Полицијски гласник

ВРОЈ 9

СТРЛНА 69

читав или разбијен и покупљено све његово јадно богаство. Њих гњаве »Ивани« заплашују их и глобе „Храпи," над њима се искаљују »Карташи«, њих подкрадају гладни в Жигани к . „Шпанка" дрхти пред свима и свачим. Целог свог живота стрепи, јер у тој тамници, где треба да се ».поправљају« и »препорођавају к кривци. влада сомовоља и тиранија »Ивана к потпуна власт јачег над слабијим, окорелог зликовца над уредним човеком. Туга Матевјејева Ишли смо са надзорником преко дворишта тавничког. Било је пред вече, осуђеници се враћаху с рада. Хоћете ли да видите једног неваљалца? Ходи овамо, где ти је гуњ? Упита надзорник једнога осуђеника, који је био без гуња, не гледајући на врло рђаво време. Осуђеник је, ћутећи и подављено гледао преда се. — Хоћу гуњ да нађеш, чујеш ли! Макар га морао шити од своје рођене коже, битанго! Ударићу ти батине! Затворићу те у апсу! Чујеш ли ? Зашто ћутиш? Чујеш, тебе питам? — Чујем! одговори потуљеним гласом осуђеник. — Добро, добро, кад чујеш! Гуњ мора бити! Одлази! И врло задовољан што се показао преда мном, како уме да »зада прпу к осуђенику, надзорник (био је четни Фелдшер) се обрати мени и објасни ми: — Не може се друкче с њима. Не само државне ствари, него и душу и тело ће профућкати, проиграти. Ја, братац мој, познајем добро робијашницу, као својих пет прстију, свакога скроз видим ! — Лумпач, карташ , заиста ће проиграти и тело и душу. Проигравају своју порцију за пола па и целу годину напред; проиграва не само оно одело што је на њему него и оно које ће доцније добити; даје своје место где спава, свој живот, будућност, мења своје мме са већим зликовцем, који је осуђен на батине, вечну робију, окове, — тај ме тип миого интересовао. Идућег дана, за време ручка, одох сам у тавницу, без надзорника, и замолих осуђенике да ми зовну тога и тога. — А шта ће вам он, господине? питају радознало осу^еници, међу којима је било људи за чије сам симпатије и поверење био сигуран. — Хтео бих да се упознам са пропалим карташем. Међу осуђеницима се разлеже смех. — Карташ ! Шта говорите, господине? Рекли вам и ви верујете! Та он није од свог рођења никад узео карте у руке ! а ви велите »карташ к . — Па куд му ј е гуњ ? — Гуњ? Осуђеници почеше шапутати. У том шапутању чуо сам гласове мојих познаника: — Ако њему можемо казати, неће нас издати!... И тада се разјасни, да је мој »карташ к мирни и скромни »Матвјеј" 1 )

') Магвјејем се, на робији зове, сељак, који није пијаница, карташ, лопов — они су већином мирни, вредни и скромни, без поговора поелушни л.уди.

који вечито ради и нема одмора ни на минут. Пре два дана седео је на ногарима и нешто крпио , када дође к њему »Иван !< из другога одељења, или нумере, као што веле осуђеници. — Чујеш, обрати се он моме »Матвјеју к — зову ме нешто у канцеларију к надзорнику. а гуњ сам продао — Дај, нослужи ме твојим, јер ако ме надзорник впди без гуња, затвориће ме у »сушионицу® — (апс). Да су казали »Матвјеју к , да ће њега самога затворити у „сушионицу" не би тако побледео. Ако не дадие гуњ, због њега ће затворити „Ивана 8 у „сушионицу", а за такву кривицу обично „начине таму к , т. ј. баце човеку гуњ на главу, да не види ко га бије, и онда бију тако. како само робијаши умеју, коленима у леђз, без остављена трага, али човек то осећа целог свога века. Морао је пристати. »Иван к , разуме се, није ишао ни у какву канцеларију, нису га ни звали, отишао је у другу „нумеру® н проиграо гуњ. С „Иванима" нема дуга разговора. Док су ми причали сву ту историју, доведоше и „Матвјеја к . - Шта је, — брате, где ти је гуњ? Он је ћутао. — Не бој се, господин већ све зна. Неће ти бити ништа, храбрили су га осуђеници. Али „Матвјеј" продужава ћутање убијено и тужно. На робији не мож,е се ничему иеровати, док се сам, лично не увериги. Ја посматрах „Матвјеја к . на њему све читаво, закрпљено и чисто. Питам га, које је његово место, одох и погледах сандучић. Сандучић правог Матвјеја" ту ти је и игле и смотак конаца. парче сукна, »згодно за закрпицу", и парченце коже, на1)ено на путу, и укицак канапа »може се што год везати.® Једном речју тински сандук не карташа, не распикуће него скромног, мирног, вреднога осуђеника. Пошто је заложен гуњ? — За шест гривни 1 ) и пет копјејки, и то до певаца 2 ). Сад је већ трећи дан, значи нарасло је још интереса три гривне. Ја извадих и дадох »Матвјеј-у к једну рубљу. Требало је видети израз његова лица. Није се ни обрадовао, просто се забезекнуо. На лицу му се читало изненађење, страх.... За читав минут је стајао ћутећи са хартијом у руци, за тим је излетео из собе праћен громким смехом осуђеника. Сретао сам га, после тога, више пута и увек, не гледајући ни на какво време, у гуљу. Изгледа, да је и спавао уњему. Увек, кад би ме видео, скидао је капу, поздрављао ме и усне му се развлачиле у захвалан осмех, а кад га упитам: »како с гуњем к , махнуо би руком и смејући се:

•) Гривна вреди два гроша. 2 ; ^Заложпти до певаца <! значп до ујутру.

— Добро су ми били удробили! Три дана после откупа, сретосмо га надзорник и ја. — А, а! нашао се, дакле гуњ?" „Матвјеј" је ћутао, а надзорник ликује. — Видите ли, припретих му и нашао га је. С њима треба умети, а ја, — братац мој, иознајем робијашницу! 0 како је познајем. Ни они се сами лопови не познају као гнто их ја знам! Ја нисам хтео разочаравати, тога доброг човека. А и за што ? (НАСТАВИЋЕ СВ) ; 4 •». » Л0РХНЕР0В0 ПРИВИЂЕЊЕ —■ Криминадна приповетка (СВРШЕТАК) Како је Фидлер гтрошле ноћи у исто доба од прилике легао да спава, то иричање Лорхнерово одговараше нотпуно истини у свему. „Било је угграво мало видније но обично — продужи Лорнер, а и снег је бљештао тако да се прилично видело. Тако ја погледам на брежуљак Самтнерове авлггје и приметим неку прилику у облацима, која је била много виша од ограде и била је, да не слажем, висока колико и огга дрвета у авлији. У тај мах мени се сва кожа најежи од страха и хтео сам још да гледам преко како се она прилика покреће и све ближе мени прилази , али се саплетем о неки камен испод снега и паднем колико сам дуг. Кад сам устао и дошао к себи беше све нестало. к „Колико си синоћ свега иопио, пре него што си се кренуо кући, к упитаће га чиновник. „Нисам много пио, јер су времена оскудна," одговори Лорхнер. Лорхнера отпустише. „Мора да је овај човек био нијан, к рече Фидлер. »Ја мислим да је све његово причање ггросто привиђење болеснога мозга. к Гостионичар од »Црвене Кокоши к потврдио је да је Лорхнер био синоћ прилично уфитиљио, али не више но обггчно. Полицијски комесар Фидлер нареди да се цела кућа Самтнерова још једанггут пажљиво претражи. И ово се учини, али се не нађе апсолутно ни један нов знак, по коме би се могло што више о зликовцу сазнати. Тако су пролазиле недеље а није се могло доћи ни до каквог резултата. Према причању Лорхнеровом свет је почео веровати да је зликовац одиста побегао кроз ваздух помоћу неке непознате силе. Говорило се о овоме убиству и о бегству зликовца много випге и дуже но што то обично бива у великим градовима, где сваки дан доноси нова изненађења. Пивар један беше закупио речицу што је протицала поред имања Самтнерова да преко зиме скида лед с исте. Како је зима била доста оштра и није било изгледа да ће скоро наступити југовина, пивар се није журио са скидањем леда, него је пустио да се речица добро замрзне да би лед био што дебл,и.