Полицијски гласник

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 9

Кад су радници почели ломити и товарити лед нађу они у самоме леду једну по своме изгледу чудновату мотку и то их све изненади. Мотка је била нремазана белом бојом и имала је неке златне шаре. На висини од једног и но метра била је добро зашраФљена једна дашчица. Позорнику једном падне у очи ова мотка, коју радници беху нашли управо на једноме месту где се некада рубље испирало, и он саопшти целу ствар полицијскоме комесару. Фидлер нареди да му се донесе нађена мотка и он је разгледа добро са сваке стране. Изненађен и узбуђеи рече он: »Ако ме очи не варају ово је једна гигаља, која се по неки пут употребљава у циркусима. Деца не би могла употребити овако високу гигаљу, нити су дечје гигаље у опште овако богато и елегантно израђене. Јер и ако се боја на по неким местима беше отрла, ипак се видело да је ствар фино израђена била. Фидлер окрете лагано гигаљу с друге стране и кад прстима додирну врх мотке (гигаље) он се од један пут трже. На један пут му сијну једна мисао кроз главу, а за овом мишљу полетеше и друге које су дотле негде у дубини душе тињале. »Сад смо на коњу!« рече он стражару враћајући се у канцеларију, а преко лица му се беше превукао блажен осмејак. »Хвала Богу! (( уздахну он дубоко, као да му се велики терет скинуо с душе. Стражару не беше још ништа јасно оно што Фидлер говораше. »Причање Лорхнерово о привиђењу оне ноћи кад је Самтнер погинуо, слаже се потпуно у свему с околностима о убилцу Самтнеровом. Лорхнер, дакле, није био тако пијан као што смо ми претностављали (( Комесар, извршивши ово, удали се и остави стражара сама и ако овај беше у највећој радозналости која ни у колико не беше задовољена овим говором комесаровим. Фидлер седе у кола и одвезе се у одељак општински за оно прдеграђе. Он одмах уђе у одељење где се наплаћује такса за циркусе и друге комедије што се намештају на ономе празноме плацу у близини гостионице код »Чудовишног Извора, (( и ту се распита код надлежног чиновника ко је све био на празноме плацу 15. децембра. Одмах су га известили да је тога дана циркус »Елзини (( напустио плац и отишао. Није му добро ишло и пет дана био је скоро сасвим празан. Тек пред Божић дошао је на место овога циркуса Брајеров паноптикум. „Да ли је Елзинијев циркус . имао вештаке који су се продуцирали на конопцима или на гигаљама?® упита Фидлер. Општински чиновник потражи у књигама плакате, које је сваки дужан био уредно предавати општинској власти и који су се тамо брижљиво чували. Из ових плаката на којима је био изложен програм појединих представа видело се да је била у циркусу једна вештакиња на ужету но имену Мис Фрици, али о вештацима на гигаљима не беше нигде ништа поменуто. Полицијски комесар захвали се на обавештењу и одмах оде одавде у прву најближу телеграфску стацију. Одатле јеупу-

тио депешу свима градовима у провинцији и питао је да ли се тамо налази неки Елзинијев циркус. Пред вече је стигла депеша из једнога града са границе саме провинције и у њој се јављаше да је тражени циркус тамо. Фидлер је имао још времена да уграби последњи брзи воз што је према северу 1'е вечери полазио за поменути град. Сутра дан већ је био пре подне у дотичноме месту. Још на самој железничкој станици приметио је велики плакат Елзинијевог вештачког циркуса. Пун радозналости Фидлер брзо прелете очима имена вештака, и осмејак радости обасја му озбиљно лице кад наиђе крупним писменима наштампано: Сињор АлФредо Јунгман, ненадмашни вештак на ужету и Феноменални вештак на гигад.ама. После једног часа Фидлер беше у пратњи одређеног чиновника градске полиције догнао у стан директора Елзинија, који становаше у последњем спрату једнога хотела и спаваше још у велико. Директор се нрестрави кад виде пред собом ова два полицијска чиновника, и одмах познаде Фидлера и ако он беше у цивилном оделу, јер је раиије због неког иступа-био иозиван у полицију кад је са циркусом био у месту службе Фидлерове и ту га је видео и познао. »Је ли Јунгман већ одавно ангажован кодвас?" упитаће Фидлер. »Ваш вештак на ужету и на гигаљама!« — Директор промисли мало па одговори: „Од децембра је опет код мене. — Од Божића. Јес, он је добра. снага само је лакомислен, али је го особина. добрих вештака. (( »Да ли се он иознавао с настојником Самтнером?« упитаће даље Фидлер. Елзини беше Фрапиран. »Зацело се познавао као и остали из нашег друштва што су се с њим познавали. Сиромах Самтнер погибе! Штета велика! И то баш погибе онога дана ког смо ми закључили наше представе. (( »А ви сте угод тога дана ангажовали Јунгмана, је ли тако? (( упптаће Фидлер. „На сваки начин,« беше одговор забленутог директора. »Ја сам хтео да га примим тек о новој години, али он ме је тако молио да га одмах примим, наводећи да нема нигде места и да је остао без пара, и ја сам га примио. (( В А после је изашло да има. новаца, то ја знам као поуздано, (( рече комесар наглашеним тоном. — »Одиста није тражио ништа аконто!® рече Елзини. Хладан зној обли чело директорово кад Фидлер нареди позорнику да му донесе из ходника један увијен предмет, и кад га одви, а оно се показа да је то она гигаља што су је у леду нашли. „Ово је Јунгманова гигаља?® Директор климну главом одобравајући. Он немаше речи да говори. Тек после неког времена додаде: „Рани.је се АлФредо олужио таквим гигаљама.® Алфредо Јунгман, млад и снажан човек са преживелимцртамана лицу беше управо на проби и збијаше шалу с неком партнерком кад се директор с ова два поли-

цајца појави у циркусу и позва га у једну споредну одају. С дрским осмејком на уснама појави се Јунгман. Комесар Фидлер зграби га одмах за раме: „У име закона ја вас затварам као убилца настојника Бернхарда Самтнера!" Младић се сав стресе. Беше блед као смрт и дркташе,. Хтеде да се смеје, али то не беше смех већ неко преплашено лалакање, јер од један пут појавише се жандарми и опколише га. Он поче да се брани, али му то иишта не поможе. Ни једном једином речи не брањаше се од страховите оптужбе, и тек кад му је директор вајкајући се проговорио: »Како сте, Алфредо, могли тако што да учините?« он је безобразно одговорио: »То је све лаж! То је гадна измишљотина!® Полицијски чиновник из престонице одговори му хлацно и мирно : »Одрицање не вреди ништа више. Ту су сведоци који су вас видели како сте се на гигаљама спустили низ брдо од куће Самтнерове да бисте само траг сакрили. Гигаље су вас издале и ако сте их хтели уништити кад сте их бацили под лед кроз нарочити отвор. Једна од оних гигаља — ево ова овде остала је на месту и замрзла се у леду. — Зликовац изгледаше као да га је бес растрзао. Не одговори ништа, и само страшљивим погледом прелете преко гигаље. »Куд сте дели новац?" упитаће га Фидлер. »Нисам га дао на штедњу зацело, (( одговори подругљиво Јунгман, ногледајући својим зажареним очима у Фидлера. Он не беше свестан тога да је овакав одговор садржавао иризнање у неку руку...; Код суда је Јунгман признао да је убио Самтнера. Идући кући оне вечери Самтнер се срео с Јунгманом и како је био расположен, он га је позвао к себи у кућу да тамо заједно попију по један грог и понудио му да код њега п преноћи ако хоће. Тако је и било. Од силнога рума што га је Јунгман сасуо у чашу Самтнерову овај уферкести и задрема, а ту је прилику зликовац употребио да изврши убиство, пошто је пре тога видео у једној фијоци дењак банкнота кад је Самтнер по жељи Јунгмановој претурао неке старе забелешке да би могао видети колико је новаца раније узајмио Јунгману кад му је овај дао у залогу своје гигаље. Заложна књига и новац били су у фијоци једно до другога. Пошто је извршио убиство иала му је на ум мисао да узме заложене гигаље и да на њима побегне како би на тај начин траг затурио. И иошло му је за руком. Али кад је видео да неко иде с оне стране реке, он од страха да не би гигаље пале у очи ономе човеку, завуче их под лед, рачунајући да ће их вода однети и да више никад на видик изаћи неће. Праведна казна стигла је зликовца, а и Лорхнер је добио сатисфакцију, јер му је полицијски комесар Фидлер признао да је његово привиђење било на своме месту и да је исто највише допринело да се злочинству уђе у траг. Наследници Самтнерови признали су такође ову заслугу Лорхнеру и одредили му из наслеђа извесну суму награде.