Полицијски гласник

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 147

— Сажитељ њен! Како ти... Незнам ни какбч^да те назовем... — Михаило ме зову! ■— Како ти... Михаило... Како ће своЈ сопствену сажитељку, сам... »Михаило« ме гледа и удивљено и иронично. »Одакле је овај дошао, што незна никаква реда.® — Не узнемиравајте се, — говори с подсмехом он, -— овде је то обичај. Не само сажитељку или жену, већ и кћер подводе. И завршава са свим озбиљно. — Хоће трбух хлеба, ваше високоблагородије. — Тако је то ваше високоблагородије, како? Хоће ли? Мучно је било гледати ту индивиду, но разговор ме занимао. — Слушај ! Платићу ти, не за то, већ за друго : кажи ми отворено, — где је твоја сажитељка била, када сам ја долазио и тражио је. Ево новци. — Најпокорније благодарим... — Пази, само искрено! —То ми увек можемо. Не мојте сумњати... Где ће бити? На „Фарт" ишла. — Тако ви живите? — Тако живимо. Но зар ми једни, господине? Оно вама по свој прилици на први поглед и не изгледа. А поживите, навићи ћете. Молим за опроштај. Благодарим на милости. Ваши су новци Фартови. (срећни). Добићу на њих, — за ваше здравље попићу коју... И, пошто је одмакао поприлично, он се окрену и викну: — Затреба што, — зовните Михаила. Он рече своје презиме. — Увек са највећим задовољством. Ево вам још једна, не мање типична сахалинска породица. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЖЕННЈДДНИ цод ИЦ дјиц ,Г|Ошз (ЈасоШо!. 4 I. Нестале!! Сваки заузе своје место и не опазив у нрви мах, да су два места остала незаузета, али мало по мало, уз сркање чорбе, пође шапат да су та два нразна места за две младе кћери војвоткиње. — Нека вас не узнемирава одсутност тих госпођица, примети госпођа од Дамарта, оне су изашле са својом учитељицом да нешто покупују и прошетају се по шуми.... Без бриге смо, јер су отишле колима, а Амадеј је кочијаш ретке памети. Ове речи умирише госте и свако спокојно навали на своју рајнску чорбу, узор дело кућњег надзорника.... Међу тим време протицаше и за првим јелима дођоше величанствене пастрмке са белим маслом, украшене ситно исецканим млецем одрајнских шарана. даље, трифле, пастете, гакољке Сен-Жак н печурке преливене мадером п шампањем, права поема кухињске

вештипе, проналаска великог уметника придата кухињи војводској и са свију се страна сипала хвала, само војвоткиња слушаше расејано похвале својих гостију и с времена на време, измењиванте са свом муж.ем веома брижне погледе... Клотил>»^и Жакелина нису се још биле вратиле! КадЧткуца и седми сат, војвода изгуби стрпж»4Ј1,е и диже се. — Господо, рече он својим званицама узбуђено, непоузданим гласом, допусите ми да се удаљим за неколико тренутака, моје две кћери, заборављајући примање наше овога вечера, мора бити да су се навратиле и задржале код грофице удове од Плунерена, своје тетке, које они имају обичај посећивати сваке среде; честита дама коју парализа једна држи у Фотељи ужива у њихном ћеретању и обично их задржава више него што оне могу код ње остати... Ја ћу тамо часом отрчати и довести натраг две занесењакиње, које и не сумњају у колики су нас немир бациле и за четврт сата вртићу се. Будите добри и не иридајте овом малом случају већу важност него што заслужује!... — Немате потребе да се извпњавате, драги мој Дамарте, одговори кнез од СенСеврена, вадећи пастрмке по трећи пут, заједно са триФлама и умокцем, бићу тумач свију ваших гостију, молећи вас да нам што је могућно пре доведете дражесна тумарала. Војвода изађе журно, запреже свој (1одса.г ') и одјури. Да не би увећавали немир гроФичин, која јуначки испуњаваше своје домаћинске дужности, гости божем гледаху у томе неку врсту будалаштине младих девојака и ручак се настави, али без веселости: свирепи страх мајчин лебдијаше поврх свију и ништио је сваки одушевљај. Само четири до пет раздражених гурмана, које ништа није могло збунити, продужише одавати част јестиву и користише се општом забуном да за се изберу најбоља парчад и скину са свакога тањира што је најлепше. — Дивота! несравњено ! божанствено! шапуташе војвода од Сен-Севрена. — Кад достигне ова савршенства, одговараше му један стари саветник из Касације, кување је, без поговора најсавршенија, најузвишенија вештина! — Ви сте човек од укуса, господине од Казнава! — Ја само следујем вашем светлом примеру, кнеже! одговори Касационац. Сваки гледаше испод ока ова два прождрљива себичњака, који беху сасма равнодушни, и гледаху да набију сваки кутак својих црева, а они и припомогоше да се мало спасе ситуација — без њих би тањири с јелом остали недирнути. Требало је устати са стола, што само увећа страховања војвоткињина срца, која су с њоме делили сви њени пријатељи. Што је време више пролазило стање је постајало несноснијим, јадна мати једва уздржаваше сузе, и узбуђење које беше обузело цело друштво угуши сваки разговор. У забуни неотесани Дон Беренжер беше два или три пута рекао војвоткињи: »драга моја Лоранса..." али као да нико није опазио био овај 1ар$из, г ) епископ хелиополиски само налазећи се близу Фратра, згазио га је и ударио по ногама, али глупак ипак није разумео : он само мало боље уклони и склони своје ноге. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Дешава се, да где који чиновник буде осуђен или административним иутем , или дисциплинарним судом, на губитак месечне, двомесечне па и тромесечне плате, у корист државне касе. Много пута се догађа, да се на плати оваквог чиновника затекну, у исто време кад се нареди изрршење ове казне, и обуставе за рачун приватних поверилаца, који су код судова већ стекли право залоге. Наетаје сада питање : како ће се извршити наплата ове казне , на име , да ли ће се она наплатити пре приватних обвеза, или ће се чекати па кад се ове измире, да се казна наплати. Даље: да ли ће се казна наплаћнваги из целе плате или из половине, четвртине и т. д. Моли се уредништво за потребно обавештење, јер су овакви случајеви доста чести, нарочито у административној служби, а у нашем срезу баш на крају месеца имаће Иореско одељење да се мучи са оваквим једним случајем.» — На ово питање одговарамо: Кад се ко од чиновника осуди административно на одузимање плате по §. 40. закона о чиновницима грађанског реда, за извесно време, онда тај чиновник за то време нема плате. Према овоме, разуме се, да се за све то време од плате тога чиновника, не може ништа одузимати ии за чији рачун, без обзира на постојеће забране, јер од онога, што који јнема, не може се ништа ни одузети, па наравпо, ни за привагне иовериоце. Наравно да све ово важи само за половину плате, која по т. 7. §. 471. грађ. суд. пост. у опште може бити предмег одузимања и забране, јер закон предвиђа одузимање целе плате само у случајевима §.58. закона о чиновницима грађ. реда, т. ј. кад је чиновник разрешен од дужности, а има да подмири и (( какав дефект," учињен каси којом рукује. У свима осталим случајевима, чиновиику остаје половина плаге као неопходна потреба ј за његов живот. ! Друкчије разумевање т. 7. §. 471, грађ. суд. ј пост. после изречне напомене слу чаја из §. 58. [не да се бранити, јер да је законодавац хтео да унесе и случајеве из §. 40, он би и њих нарочито поменуо, пошто му нису били непознати, него је он, види се, половину плате намерно заштитио од свију могућих сдучајева. II «Једна црква у овоме срезу, има на своме имању два дућана, и до сада је она наплаћи-

') Лака кола, високих точкова за једног коња, на гибалима.

2 ) Реч која се омакне човеку.