Полицијски гласник

СТРАНА 160

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 20 и 21

јавном лицитацијом његово имање а није га саслушао како мисли да измири повериоца и шта одређује за продају, већ је за ово питао сина му Алексу. Сем тога понис је извршио општ. суд а пе полиц. власт. Првост. суд одбио је тужиоца од тражења 9 априла 1902, № 7008 са ових разлога. Саслушан је Алекса син тужиоца, као старешина задруге на који начин мисли да измири повериоца; Није питан шта одређује за продају, јер је продато имање било залога за дуг, за који је и гхродато — § 327 грађ. зак. Према § 466 грађ. пост. (измене и допуне од 27 јануара 1901 год). попис може да врши и општ. власт, кад имање није у месту где је седиште полицијске власти који је случај овде, те је према томе општинска власт могла извршити попис и процену. Но но жалби тужиоца, Касац. суд у 11 одељењу 23 септ. 1902 год. № 6777 поништио је решење првост. суда само с тога, што тужилац није саслушан већ његов син Алекса, а тиме је повређен пропис § 466 и 501 грађ. пост.

По акту Управе. Фондова од 511 04 попис имања Кузмана Д. и Јована и браће Ц, из Голочела, извршио је практикант М. Л. Сиасојевић. , Код IV и V одељра има ове три одлуке Касационог суда. I. Јелена ж. Жив. Ј. тужила је Љ. II. среског писара што је на јавној продаји 13. маја 1901 године иродао њено имање за извршење кривичне пресуде којом је осуђен њен син Милорад. Иоред овога продаја ова неуредна је и што лицитанти нису иолагали кауциЈу. Првостепени суд поништио је ову продају решењем од 19. авг. 1902 год. Дв 17736 што се из протокола не види, да су лицитанти полагали кауцију што је противио § 479 грађ. рост. По жалби туженога у којој је наводио, да су лицитанти полагали кауцију, — касациони суд поништио је горње решење ^'4. марта 1903 год. № 1290 у II одељењу ових разлога: »Кад је тужител.ица тражила поништај проддје и с тога, што је за рачун лр џ вични:' Ј ,ошкова њеног._ сииа милорада прода'1^ 3, _3м-имање, ондаје овде спорно питање о овојини иродатог имања, које се не може овим путем расправити већ пресудом у редовном спору — § 303 гр. поступка. Према овоме суд није ни требао да се упушта у оцену уредности продаје, већ је у смислу § 466 грађ. пост. требао појављену соиственицу да уиути на парницу а до свршетка ове да застане са решакањем иитања о уредности продаје. II. Кад је спорно имање продато за порезу, коју дугује маса умр. Станоја М., онда је суд погрешио, што је тужиоца уиутпо на парницу иротиву српске др-

жаве; јер она по чл. 14 зак. о непоср. порезу има право наплате порезе на земљиште, које је порезом оптерећено и из другог имања пореског дужника, него је гужиоца требало упутити на спор противу масе Станојеве, за чију је порезу спорно имање као својина ове и продато. Овакве је примедбе дао касац. суд 20 II. 1903. № 489 једном од ирвостепених судова на решење, којим је упутио на парницу Стојка М. нротиву државе, да овај докаже, да је имање, које је нродато за наплату порезе, коју дугује маса умрлог Станоја М. својина Стојкова а не дужне масе. Стојко је прво тужио Симу П. за поништај нродаје и како је доказивао, да је продато имање његово а не масено, суд је застао с тужбсм за поништај продаје, док се не реши иитање о својини. III. Полицијска власт продала је имање као својину Милорада Н. за извршење кривичних осуда и кад његова мати Јелена затражи поништај ове продаје због тога, што је продато имање њена својииа, суд је упути на парницу не казав кога да тужи. Противу овога решења изјавила је жалбу тужитељица и касациони суд поништи 6. октобра 1903* Л» 6679 (II одељ.) ово регпење са ових разлога: „Решење суда по тач. 4. § 304. грађ. пост. мора бити изречено тако, да се њиме парнична ствар свршава. Према томе, кад је нрвостепени суд у горњем свом решењу нашао, да тужитељица треба предходно да путем спора, докаже својину нродатог имања, па је стога и упугио на спор, — онда је према. наведеном законском пропису био дужан да именује лице против кога би она своју тужбу са основом својине могла управити. Првостепени суд усвојио је ове примедбе и тужитељку упутио на парницу, противу сина и државе; јер се, вели суд, у разлозима из пресуде по кривици Милорадовој види, да је заинтересована и држава, иошто има да ее наалати пригворски трошак, такса и иоротничка ди]урна. Тужитељка се жалила и на ово решење али га одобри касациони суд у 1-ом одељењу 27. јануара 1004 № 10003,

Попис да јс преД суседима иначе реди, према овој одлуци касац. суда.

Жика М., Влаг-оје С. и Петар О., тужили су порезника НаФталина Е. и тражили, да се поништи јавна продаја општинске земље »Бора" јер је неуредна зато, што су граничари а нису присуствовали иопису нити су иопис потписали; а продајом су оштећени јер су ирва двојица овом продајом изгубили службени пут а последњем је заузето од имања 2 метра ширине а 80 метара дужине. Првостепени суд понииггио је ову продају решењем од 29 априла 1902 године № 19814 са ових разлога: »Из списка иописа у акту № 2204 види се; да се продата земља у „Бори (( граничи: до тужилаца са три страие и пута са четврте."

»Тај списак пописа нису ови граничари потписали, нити је попис у њиховом присуству вршен као што то наређује § 466 грађ. пост. ирема чему и нема гарантије, да трећа лица нису оштећена понисом, а ово чини продају неуредном према § 501 грађ. поступка.* По жалби туженог касациони суд (II одељење) одобрио је првостепено решење 8 августа 1902 године под Л« 5165.

Противу кога има бити оно упућење на парницу, о коме је реч у 1У-том и У-ом одељку § 466. ноказује нам ова одлука касационог суда: Панта М. из Узића, жалио се на продају непокретног имања Васе М. из Узића. коју је на дан 27. октобра 1901 год. вршио писар среза пожешког Никола Ђ , наводећи да је ова продаја неуредна с тога, гпто је за дуг Васин продата и његова земља. Првостепени суд решењем својим упутио је тужиоца на нарницу, противу извршиоца продаје и масе умр. Вукомана К. повериоца Васиног, да докаже својину продатог имања. Ево разлога ггрвостепеног решеља. „Попгто тужилац Панта није поднео никаквих доказа, да и он има права својине на ггродатом имању, то се ои има уггутити на особену грађанску парницу противу извршиоца нродаје Николе и повериоца масе пок. Вукадина К. из Ужица, те да тим пут< м докаже да има гграва својине § 466. грађ. суд. пост. (( — Но по жалби тужиоца, касацпони суд (I одељ.) ггонпштио је 12, новембра 1903. Л« 6720 решење првост. суда из ових разлога. »Суд је постунио противио § 466. грађ. с. ггост.. кад је тужиоца уиутио да противу извргаиоца продаје води нарницу за својину продате земље, јер у тој парници неносредног ингереса никако не може имати извршилац продаје, већ само поверилац за чији је рачун нродаја вршена и дужник, чији се дуг ие имања наплатити има, и то први по томе, да би залогу своју одржао, а други, да би један имовински објекат свој еачувао и на исплату својих дугова употребио, и но томе, суд је у парницу имао да уведе само ова непосредно интересована лица, а никако изврширца продаје. чије би интересовање у тШ?-Г „ тек непосредпо, и који најзад као страно лице у тим односима сопственичким, никаква доказа не може имати те да би се у нарницу упустити могао. Сем тога, горње је региење и иепотггуно, што није у њега унесена и последица за спор о упиштају продаје, која услед упућења странака на парницу за својину земље, настугга, и на име, да се са спором о уредности продаје, до окончања цитања о својини застане."

Кад се сусед потпигне, ■— не може ггротивно доказати. По тужби Будимке удове Јакова Ђ. и Ивагга Ж као старатеља масе умр. Јакова, противу Јована Р., кога штити Јованча А. због службености, првостеп. суд пресудом својом од 20 августа 1879 године