Полицијски гласник

ВРОЈ 28

се, руке хладне као лед. Цвокоће а мене језа подузима. »Бог с тобом! Кога ти то видиш ?" — »Он, он последњи мој;" шапће јадник. „Та умири се, чекај, ја ћу ти воде донети!« — »Не, не, не иди... не иди... јер ће он опет«... Тако сам морао заједно с љим до бурета с водом ићи. Он се држи за мене, обзире с ® свуд у наоколо, боји се за корак да се одвоји. Напојио сам га водом, — тада је дошао к себи. Молио ме да га пустим на моје место, — боји се с краја да лежи,—ја легох ближе к њему. »Страх ме, <( вели. —■ »Но, а зашто се ти дању ругаш над њима?" питам га. — »Зато се и ругам што ме страх. Долазе ми они по ноћи. Зато се ја и трудим дању да се ослободим, куражим се. »Хвалисање" злочином — то је често крик, глас пун очајања, којим се хоће да заглуши глас савести." Душа злочинчева то је море на ком никада нема затишја. Некада је беснео ураган, сада се ипак још њиха потпуно цела маса. Злочин оставља неизгладими траг, дубоку бразду у души. Мени је говорио један осуђеник, жалећи се на то, што су их затворили у тамницу окованих за отказ рада, и држали две недеље затворене. — Шта хоће они? Да нас убију, шта ли? Да удаве као паразита каквог? Зар је могуће убити човека? Па ја сам и сам чини ми се убијао! Сам сам чуо како су кости запуцале, када сам ударио сикиром по затиљку. »Не — мислим се — освестиће се." Сподбих те му главу одсекох. Откотрља се глава... А он онет живи. Ту, ето са мном и живи. Ни корака не одмиче. Мене затворе у ћелију. Мислим самог, а он ту са мном! Да ниси убијао, неби сада седео у тами грозноЈ." Лежем на кобилу, а он ту, стоји редом с џелатом, и кези зубе: »Да ниси убијао, неби сада лежао на кобили.« Вечито ме ирати као сенка. Живи, — и док ја жив будем, живеће, и у гроб ће са мном, под безимени крст лећи. Убити човека са свим немогуће је! II Остаје ми да говорим још о једној врсти »хвалисања, (< веома распрострањеног, а са типичним преставником његовим ја ћу вас одмах упознатн. Улазим у казамат. Гледам, осуђеници се скупили у гомилу. У среди некакав лепоречиви брат, нешто ватрено прича. Угледавши мене ирестаде. — Сметам вам, шта ли? Онда идем. — Зашто господине? Каква је то сметња... Причај даље! Нека и господин чује... Веома занимљиво. Приповедачје приповедао како јебежао с робије. Пошто се мало нећкао, више реда ради, продужио је: — Полако!... Дигли су, ко што рекох узбуну. Сву стражу, целу чету скупили, и пустили за мном: јер није побего макар ко. Трче они трчим и ја. Они за мном, а ја од њих. Бајонети блистају, куршуми

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

звижде... Тек чујеш га како звижди над главом. Мало доцније престаше. Потрошили све метке. А ни једним нису погодили. . . — Трчећи су гађали? — пита млад момчић војни осуђеник. — Трчећи. — Ех, да се зауставио ко. Боље се гађа. •— Жалост што тебе лудака нису позвали! Наредниче! — прекида га неко од слушалаца, — причај даље! — Стадох ја браћо моја, да успоравам. Видим, нема се више снаге. Ето, мислим се сад, сад ћу пасти, и ухватиће ме. Но није Ефим ПроФилов такав човек, да би се пустио жив у руке! Чујем, стижу... Све ближе топот. Осврнух се, страшно човеку да гледа. Бајонети севају. Сила! А на путу напред стоји једно дрво... Али дрво, високо ваљда двадесет хвати... Прикупим ти ја снагу, па се упутим к њему. Држ, држ — и попех се... Испентрах се на једну грану па седох. Дотрчаше, задували се, зној цури с њих, једва дишу. Намучно сам их жестоко. »Силази, — деру се, — ђавољи сине на леи начин!" »Чекајте — велим — сићи ћу чим рак зазвижди. Причекајте малко!«... Могли су ме једним метком оборити, — ништа лакше али су истрошили сву муницију. А да се пењу, боје се, јер ја имам сикиру, а одозго сам, па ћу право по цику. Чујем договарају се: »Ајде, пењи се ти први!« »Не, него ти <( ... »Не, већ ти (< ... А ја седим, на ни бригеша, одмарам се. Стајали су тако, док на нослетку нису решили да оборе дрво, да би ме ухватили. Почеше да копају дрво из корена, бајонетима. Дрхти цело дрво, тресе се. Они копају, а ја се све више и више пењем. Испех се на сами врх и чекам. Поче дрво да попушта... »Но, још! Јаче!« — деру се они обарајући дрво. А по гласу се нознаје да једва дипту од умора. »Још јаче"... поче дрво да се нагиње, — а ја непрестано држим се на врху... А кад је треснуло о земљу, чисто запишташе гране... Чим врх лупи о земљу,—ја скочим с њега на земљу, па маглу. Они стајали код корена, а ја на врху—ја сам имао двадесет хвати » форе с< ... Они конајући дрво још јаче се уморили, а ја се одморио седећи! (наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. ((Један среоки начелник мисли, да су општински судови надлежни да ислеђују и оне истунне кривце, за које нису надлежни да их иресуђују, па тако и наређује општинским судовима, да они такве иступне кривице извиђају, и њему тако извиђене шаљу на нресуђење. Мили се уредништво да изволи одговорити, да ли је ово мишљење срееког начелника правилно, или не '! II. «У једном срсзу налази ое један беоплатан препиоач, којн иоред службених поодова нри-

СТРАНА 215

лично адвоцира — пише тужбе, жалбе и т. слично, а по мало наговара и грађане на иеупутно парничење. Моли ое уредпигатво да изволи изнети овоје мишљење : да ли је у опште дозвољно држање беоплатних препиоача по среоким канцеларијама, и ако јесте, онда по коме закону Р> III. «По закону о непосредном порезу, кад год се прода какво парче земље, на се о томе и тапија изда, онда се и по пореској књизи Б. врши пренос овога имања од купца иа продавца. Пошто се у тапији никад не, огавља квадратура целе парцеле, која се џродаје, него се само именује дужина отрана, н. пр. нсточно 95 метара: западно 161 мет.. северно 203 и јужно 50 метара, та се нросторноот мора да нађе по тапији. Молим уредништво за обавештење: како ће ое ово израчунавање вршпти ?» IV «У уредби механокој стоји, да механа треба да је удаљена од цркве или школе за 50, а у крајњем случају 30 хвати. Потребно је да се зна, да ли ово одстојање треба рачунати од самих зидова цркве или школе, или од ограда ових, па до ограде механске. Моли се уредништво за обавештење. 8 — На ова питања. одговарамо : I. Кад је значај т. 4 под б чл. 94 закона о онштинама тако ехваћен, да општииски оудови не могу изрицати казну за оне кривце, где је законом иредвиђена максимална казна преко десет дана загвора, онда им се не може наметпути ни дужност извиђаља тнх кривца, пошто ое опи не јавл,ају за иотупе као истражне вдасти у оном одношају, у коме се јављају ио кривичиом судском иоступку полициоке власти према првостепеиим оудовима. У осталом, о надлежиости општинских судова за иступне кривце, ми ћемо ускоро донети нарочигу расправу, којом ће се до ситница објаспити ово питаље, II О бесплатни препиоачима, који раде при извесним среским канцеларијама, у тежњи да прибаве иотребна. знања за полициску олужбу, нема нарочитог законоког ирописа, који би одређивао њихов иоложај. Али свакако, на њих се. као и ирактиканте, одноои §. 9. закона о чиновницима грађ. реда, те се разложно може извести закључак, да они могу постојати, под личном одговорношћу дотичних старешина. Наравно, да они могу оамо учити послове, а никако ту са тога иодожаја адвоцирати и наговарати људе на безуспешие и штетне парнице, Чим се примети да они то раде, дотични старешона треба да их удали, јер он носи моралну одговорност за све неиравилности које ови учине. III. У броју 26 и 27 „Полициског Гласника 8 од 1902 год. ми смо објаснили, да се просторност