Полицијски гласник

ОТРАНА 214

ПОЛИЦИЈКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28

И не треба миолити да ми претерујемо у описивању тих чудноватих работа! Довољно је само погледати на онај дуги низ затворених врата у судбеним кућама, где се калуђерштине, ти жалосни јунаци, трпају сваке године, зато што су проституисали детињство својим гадним страстнма у оној тигаини манастира а поповских домова. А колико њих још није ни ухваћено, јер се њихове жртве не усуђују жалити се!'? Колико се, пак, њих извукло од законске казне помоћу својих старешина, који су им дали миг да утекну, пре него ће правда и сазнати за њихова срамна недела? Што се тиче ове историје овде, изузев имена лица и места, произвољно узета, она је апсолутно тачна: Податке за њу дао нам је један од највештијих Полицајаца Царства, коме смо дали псеудоним Шак Лоран.

—■ Па, рече Преосвећени чим се нађе у својој ћелији са Ангерандом, верујете ли сад да нам живот виси о концу? Најмање оклевање и ми смо изгубљени. — Млади калуђер не одговори ништа на ове речи свога старешпне; он се сроза на једну столицу, чело му окупа ледени зној, сузе му грунуше из очију и два уздаха изнесоше ове речи : —■ Јадна Жакелина! Првосвешгеник не може се уздржати да не лупне јаросно ногом о тле, и прибраним гласом цикну: — Како, зар у близини опасности, коју сам вам предзначио и не бити уверен да она престоји ни тада кад се видимо на ивици провалије — то је све што сте изумели да ми одговорите?! Или ви ваља да верујете, да онај полицајац машкарата улогу пијанице под манастирским зидом?... Добро, кад је тако, онда ћу. ја свршити сам, као што сам се и одлучио и без даљз оклевања!. .. — Станите! изусти тада Ангеран .. . До овога сам часа тврдо веровао, да ћу моћи спасти Жакелину без икаквога компромитовања, па видећи да се морам одрећи тога плана, јер сте ме савладали вашим убедљивим разлозима, нисам могао савладати свога бола, јер сам вам ја и ире казао да волим то јадно дете више од свега на свету, више него самога себе. Дао бих с драге воље живот свој да је спасем страшне судбине која је чека, и која је, кад видим како су се ствари стекле, неизбежна . . . Шта вас се тиче мој бол, кад не чиним ништа да ометем ваше умишљаје?... — Добро, пријатељу, одговори нреосвећени нагло утишан, ви сте се, најзад, оприсебили и, упуштајући се у навођење шта ме је нагнало да се одлучим за онај план који вам је познат, хоћу да вам покажем колико сам дирнут вашим сузама и да вам докажем да сам девојке морао склонити на овај начин само из оскудице другога излаза. Па лепо, ето, да вам ставим ово питање: јесте ли ви били срећнији од мене да пронађете ма какав год начин, којим би се могле спасти све три

жртве, или бар Жакелина? А ја ћу вам с места помоћи да се то и оствари. Али тај начин такав да буде, да му се одмах може приступити извршењу без икаквих припрема, јер сам ја убеђен да немамо више од једног, или два сата на расположењу, претпостављајући да полиција неће моћи до потребног одобрења доћи да још ноћас може овде ући. — Кад бисмо имали времена и воље, ништа лакше, одговори Ангеран, али притерани овако у теснац, све што бисмо и могли покушати, само би нам ускорило пропаст нашу . . . — Па онда, шта предлажете? — Ја сам мислио само на Жакелину, немајући ни мало утицаја на њене друге, предвиђајући... Млади калуђер од једном застаде и као да немирно ослугпкиваше нешто... —- Шта је? упита га Преосвећени. Ви не чусте ништа? — Објасните! — У разговору учини ми се да сам чуо неки једва осетан шум? —- Из ходника пред вашом одајом. — То је заблуда, драги мој Ангеранде. Ко сме ући чак ту? Сва наша браћа спавају у ово доба... Међу тим, да не бисмо ма што пренебрегли у свом властитом интересу, можемо прегледати степенице и предсобје... — Нема потребе кад ви нисте ништа чули; у осталом хиљадама безначајних шумова, као шкрип даске, намештаја, ремете непрестано- ноћну тишину, а међу тим наши су тренуци скуноцени. Рекох вам, дакле, да сам се, предвиђајући шта мора а ире, а после наступити, трудио од пре много месеца да задобијем љубав Жакелинину за време „момента лусида", тврдо одлучен да утечем с њом, ако оиа пристане на то онога дана неизбежног открића. — Па онда? — Па онда, ја верујем да сам успео удахнути јој једно осећање, но без њенога знања, које се додирује с љубављу, само не знам, да кад бих јој поверио све, сем судбине која предстоји њеној сестрп и младој Енглескињи, да ли би она пристала утећи са мном на исток где бисмо под другим именом, могли бити са свим безбедни... Али која вајда, кад ми ви нећете дати потребнога времена, да могу окушати: је ли мој утицај на Ж^келину јак да је могу одлучити да бежи са мном. — Па колико времена тражите за то? — Један сат! — То је много; За један сат може полиција с истражним судијом на челу иоплавити манастир. — Ја мислим да сте ви у заблуди, јер министар иде другим трагом, а нико неће смети — управник полиције а истражни судија још мање — узимати на себе ту одговорност, да насилнички продре ноћу у један манастир, на макар да су и наслутили да сте их ви гурнули на лажан пут, они морају бити убеђени да сте ви доста вешти у предохранама, те им можете осујетити сваки успех у истраживању.

— Све је то, мој драги Ангеранде, само празан разговор, а погибао у коју ми срљамо горка је истииа, која ће се завршити, кад вам морам опет поновити, страховитим скандалом за цело хришћанство, угушењем нашега реда а нас ће попети на ешаФот! — Па, шта, најзад, ви одлучујете? Ово питање оста неколико трепутака без одговора; Преосвећени као да се дубоко замислио. По његовом се брижном лицу, најзад, разли један неразумљив осмејак и он одговори, наглашујући сваку реч: — А ако нокушамо да снасемо све три ? — Шта говорите?! узвикну млади калуђер а лице му озари бескрајно задовољством. — Ваш умишљај роди у моме мозгу једну нову мисао сумњива успеха, ал*не и немогућна . .. — Ох, објасните, јер ми то враћа живот! — Верујете ли ви онда да сам ја могао склонити три срећна створења намерно и без узрока? Све сам ја измерио, па нисам имао куд; видео сам како ода свуда испред нас искаче само бешчаст и суд, и, пре свега, гледао сам да нађем начина да се тај пад уклони. — И сад? — Сад, нисам баш апсолутно убеђен у корисност плана, који ми ваше речи изазваше, али можемо окушати; ако не успемо, нећемо имати шта себи пребацивати, јер смо се борили за свој сопствени живот! — Та, за име Божје, који је тај пројекат ? — Онај ваш! — Не појмим само како ће се моћи применити на све три младе девојке, извините ме, глава ми бучи. и... (НАСТАВИЋЕ СЕ)

С Д X Д Д н Н од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени правник —16 Преступници и преступ. Страх ме хватао, од самог гласа тога човека. А ту још и моје место на ногарима баш уз његово. — Он је спавао с краја а ја у средн. Пробудих се као да ме ко снажно гурнуо, гледам — лампа је била у близини наших места, — стоји Смирнов крај ногара. Лице бело као да је кредом замазано, очи страшне, разрогачене. Ужас је на целом лицу исписан. »IIе прилази . .. — говори, — не прилази... убићу... Дрхти сав, глас такав, туга га је чути. Ја се поплаших. л Смирнове — велим, — шта је с тобом? С ким то говориш? 8 — »Ето га, —• вели — ето га... сав је у крви... из грла, ох, како куља крв... из грла... иде, иде... иде овамо... не прилази ! <( ... Ухватио се за мене, држи