Полицијски гласник

БРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 253

Чиновнику ириаада. ираво на накиаду иутних и иодбозних трошкова, кад је вришо иутовања службене ирироде ван места званичног му круга рада, без обзира на то, што му наредба за ово иутован>е није издата од стране надлежног Министра. У години 1901 и 1902, Тодор Н. начелник среза деспотовкчког, — учествовао је у потерама за хајдуцима у округу моравском. Том приликом, прелазио је на краће време и у друге срезове у округу, и чинио чешћа путовања како по округу тако и ван округа. Како су сва та путовања била службене природе, а вршена према наредби окружног началника, и поверл.ивом наређењу, које је о томе постојало, то је за учињено путовање у овој цељи вап граница свога среза поднео Мин. Унутр. Дела на исплату рачун у 256.30 дин. Министар га је одбио од овог траагења решењем својим од 28.—III—1903. год. 11№ 3076, — налазећи: да је именовани Тодор. као пачалник срески, за ова путовања имао сталан додатак по чл. 3. зак. о трошковима управних власти; а да је изласке ван свога среза приликом потера за хајдуцима вршио по нрироди самог службеног посла и да за то нема право на особену накнаду. Ово у толико пре, што за ова путовања није постојала никаква наредба Министрова. (чл. 1 зак. о дневници и подвознини државних чиновника). По жалби Тодоровој противу горњег Министровог решења, — Државни Савет, примедбама својим од 9 марта тек. год. Бр. 2851, поништио је Министрово решење, налазећи, да исто не одговара закону из ових разлога: »По чл. 1 зак. о дневници и подвозпини државних чиновника, чиновннцима државним, којима се нареди, да но државном послу, а ван места званичног им круга врше службене послове, ирипада право иа накнаду трошкова у овом члану означених. Према томе, кад је жалитељ као начелннк среза деспотовачког, гонећи Х .ајдуке у окр. моравском, по наредби начелника окружног прелазио из свога среза у друге срезове, и у том циљу чинио путовање и по суседним срезовима из округа тимочког, а долазио и у Београд (као што се то и тврди уверењем начелника окружног, као и писмом његовог бившег начелника), — опда му по напред наведеном пропису закона о дневнини и подвозини државних чиновника, и § 23. закона о чиповницима грађ. реда, припада право на накнаду нутних и подвозних трошкова, без обзира на то, што му наредба за ово путовање, није издата од стране Министра, кад је вршио путовање ван места званичног му кпуга рада према чл. 3. зак. о дневници и подвознини држав. чиновника у вези § 16 зак о чинов. грађ. реда. Ове је примедбе и Министар усвојио.

сдхаднн од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени кравник —20 Иирошкова је често крадом долазила код Иолуљахова:

Господин броји новце. Када отвара касу, затвара врата! Ја се једаред увукох ко ради нечега, а он цикну: »Зашто се увлачиш овамо? Наиоље!" Изгледа, да је много новаца, куварица и вратар веле да су силне паре. Кад лежу он их меће под јасгук. Пирошкова је газде грдила. — Госпођа је добра. А господин сачувај Боже. Само се дере и псује. Ја по цели дан трчим, трудим се, а он се само дере, псује без сваког узрока. — И у мени је од тог њеног причања крв се мутила ! — прича Полуљахов, — ја сам никада тако гадно не псујем... И заиста нико никад не чује у казамату псовке од Полуљахова. — Ја ие волим те који псују! Ја сам често то посматрао код правих злочинаца. — по крви. Зло ако ко од н.их има какву врлипу. Они хоће да цео свет безусловно има ту врлину, — и одсуство њено код ма кога сматрају то као ужаспн, неопростив грех. »Какав је то човек ? с< — Зашто он псује људе? Девојка служи, труди се, а он је нсује? Чим је ко млађи од њега — одмах поује! Људе не сматра ко људе! Полуљахов је питао све, какав је човек Арцимовић, —и с радошћу, по свој прилици, слушао је да је то човек груб и опор. У ствари он је дражио себе против Арцимовића. Полуљахов се можда бојао своје до<'|'пте. Он је већ имао један случај. Наој' .кан он се увукао једном ноћу у стан, с намером да побије целу породицу. Али ме туга обузела. Страх ме спопао при помпсли да ћу туђе животе уништавати. Зашто да убијем невине људе. И њему је требало да нађе »кривицу« Арцимовнћу, да га омрзне. — Но, а кад би и Пирошкова и сви говорили, да је Арцимовић добар човек, били га убили ? — Не знам... Може бити би... А може бити рука се не би 'дигла... — Но, лепо. Арцимолић је био човек груб. 11 о остали су били добри људи. А њих како ? — Њих носле већ... Када човек већ угази... Једнога убио, нужно је и остале... Али од њега је требало почети. У очи убиства, с вечери, Полуљахов се шуњао око куће Арцимовића. Надао сам се да ћу загледнути кроз кључаницу, и видети, и сам у неколико распоред куће. У то време нојавио се АрцимовиТ]. — Ја се сакрих. Видевши у мраку сенку, како је примакла, Арцимовић је викнуо: — Какова се то вуцибатина шуња ту? И опсовао је гадно. , Да ли је он мислио, да је у том тренутку два корака од њега његов убица, и да је том убици који се још колеба потребна само једна кан, да до потпуне решивости дође. — Чисто као да ме по лицу ударио! прича Полуљахов, — задрхтао сам сав. Ето не зна ко иде, ни зашта иде, — а

псује. Хоће да увреди. Омрзао сам га тада, као крвника. Полуљахов се вратио с тог рекогиосцирања, с решењем убити Арцимовића и то не даље, већ сутра. — Сад то мени није било ни мало тешко. Пирошкова је.упознала још раније вратара Арцимовићевог с Полуљаховом и Казаевом. Казаев који је још непрестано држао да ће то бити само крађа, „бацио је удицу 8 , да ли би пристао вратар да помаже. Овај је пристајао. — Мени је увек тај вратар био одвратан! — прича Полуљахов, — но , шта ми имамо заједиичко. А њему верују у свему, служи код људи и готов је да учини што год хоћеш: само пружи. Красна душа. Но, а Пирошкова? Па и она је служила, и Арцимовићи су јој веровали? — Ах, па мени је и Пирошкова мрзна била. Мени су сви одвратни били... Она је бар из љубави, па и то је одвратно. Какав је то човек? Само га помилуј а он је готов да полети на кога хоћеш. То није човек већ псето. У вече, на саму ноћ убиства, вратар Арцимовићев је био позван к „допутовалим трговцима« у госте. Разговор се повео о крађи. Дворпик је шљема:> вотку Флашама, и хвалио се да све од п.ега зависи. Био је пијан опили га мртвачки ко кл аду. — Веома ми је био одвратан. Хвалише се. Лице бледо, очи мутне. Бале му теку. Вотку пије. само лева, а кобасицу к да прљавим рукама. Тако ми је постао мрзак. Тешко је замислити то „презирање људи, (( које осећају ти „прави злочинци.« Како они уписују све у кривнцу човеку, и како је мало потребно, па да им човек постане мрзак. — Седи он тако преда мном. Гледам га: прави гад! Забацио тако главу, — а ја пе могох да издржим. Цап за гушу. Удавио сам га просто, једино из мрзости. Вратар се само „једно два пута закопрцао." Казаев је поскочио и чак дрекнуо од изненађења. — Почели, — треба свршавати! — рекао му је Полуљахов. Вратара су свукли у шупу. Полуљахов је насуо вотке себи и Казаеву. — Сам сам пробао али нисам пио: чисто ми је задисала на вратара. А сиромах Казаев побледео је као крпа, — пиј, рекох му, и он испи, а зуби су му звонили о с/гакло. Хајдмо, и дадох му секнру узевши и себп једну. 'Кутећи су дошли до куће Арцимовићеве. На вратима их је чекала Пирошкова. — Легли. Не знам још, дали сиавају. Она ,је отишла још једаред у кућу, послушала и изашла: — Ајдете! — А ја чујем како јој зуби цвокоћу. Загрлих је и пољубих, да би је окуражио. Не бој се — велим јој — лудице! Тресе се сва, а грло јој се стегло те иеможе речи да проговори. „С тобом — шапуће — ничега се не бојим. (( Ни речи нисмо рекли једно другом, али смо осећали и зналп, да идемо да их све побијемо.