Полицијски гласник

СТРАНА 260

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 34

у попис и онога имања, које му је као земљоделцу по §. 471. грађ. суд. поступка остало непродато, и жалиоца упутити суду на парницу, те да путем ове докаже статус свога оца пок. Станка т. ј. да је био земљоделац а не трговац, јер од раСправе тога питања зависи да ли ће се жалилац као син пок. Станка моћи користити благодејањем §. 471. грађ. суд. пост. или не. Па како полицијска власт није овако поступила, то је решење Министрово, којим је одобрено решење начелства округа крајинског а овим решење начелника среског. противно закону." Ове је примедбе усвојио и Министар Унутрашњих Дела.

По та.ч. 3. §. 465. грађ. суд. иостуака без судске иресуде или решења не могу се наилатити и оиштински трошкови учињени за исиуњавање каквог иодводног и мочарног оиштинског земљишта исиред чијег добра у вароши. По одлуци одбора општиие ншпке од 10. II. 98 год. ТБр. 166, извршено је насипање једног подводног и мочарног простора земље испред имања Томе Н. вишег инжињера из Веограда, по цени од 1-22 дин. кубни метар. Према кубатури насутог земљишта прорачунатој од стране општинских инлшњера, сопственик Тома им^о је да плати за насути простор испред његовог плаца свега 183 динара. Кад је ову суму општин. суд затражио од именованог Томе ради понуне своје касе, исти је није хтео положити, иаводећи, да захтеву општинског суда нема места, попгго пред његовим имањем није гра1)ена калдрма, те да би се тражена сума могла од њега наплатити [без пресуде судске. У исто време изјавио је, да ће потребну суму платити само онда, када окр. инжињер кубатуру иасуте земље констатује. Суд општине нишке палазећи, да одбрани сопственика. Томе нема места, решењем својим од 15. V. 99 год. № 302, донесеиим на основу §. 465 грађ. суд. поступка одлучио је: да се наплата изврши егзекутивним путем из кирије Томиног имања. Решење ово одобрило је начелство окр. нишког и Министар Унутр. Дела. Противу Министровог решења Тома се обрати својом жалбом Државном Савету, наводећи у истој, да решење Министрово не одговара закону из ових разлога: а) што терет око насипања пијаце у Нишу, и осталих радова нужних заздравље сопственика нада на терет општине, јер је у том циљу установљена трошарина у Нишу (чл, 1. зак. о трошарини); и б) што насипање земљом и шљупком и грађење калдрме, није једна иста радња, те да би могло бити места примени §. 465. грађ. суд. поступка. По расмотрењу овога предмета, Државни Савет примедбама својим од 27. II. 904 год. Бр. 1514, поништио је ожалбено Министрово решење, налазећи, да исто не одговара закону из ових разлога: „По тач. 3. §. 465. грађ. суд. постунка без судске иресуде или решења може се

наплатити налдрма , која би исиред чијег добра по наредби власти начињеиа била, а не и трошкови општински за испуњавање каквог подводног и мочарног земљишта у вароши, као што је овде случај. Наплата ове врсте општинских трошкова, кад је оснорена од стране појединих грађана, можесе тражити једино наоснову судске пресуде, а не с обзиром на напред поменути пропис законски, као што је то погрешно узео Министар одобравајући решење начелства округа нишког односно решења суда општине нишке о егзекутивној наплати спорне суме од жалиоца Томе у смислу §. 465. грађ. суд. поступка. Ово је примедбе усвојио и Министар Унутрашњих Дела.

СДХДДИН од В. М. Дорешевича Преводи Љ. Б. овршони правппк 21 Полуљахов је знао, да Арцимовић спава окрепут хллавом ка прозорима. — Мрак. Ништа се не види. У глави се само снује : >,да не оборим што ?" Напипам ногом кревет, и размахнем се... Први удар је пао на јастук. Арцимовић се пробудио и рекао »ко 1< или што".. Полуљахов «према гласу" ударио сикиром други пут. — Зачуо се хрусак. Полуљахов се зауставио. Ни звука. Свршено. — Изађох у средњу собу. Притајах се. Код госиође у спаваиој соби тихо. Спавају. Чујем једино, како крај мене као сахат нешто куца. То у Казаева срце бије »Стој, — дошанух му , — ту. Стражари." Пирошковој у мраку нагшпах руку, тако је била хладна. — Води у кујну. Уђох. У кујни светло као на дану. Месец право у окна упро зраке. Читати би се могло. Обрнем се и разгледам. Видим: постеља; на узглављу се црни глава куваричина, окренута зиду, спава и хрче. Узманем и туга ме обузе. За што? — помислих. Али чисто као да неко други спусти моју руку. Тресну, — и престаде хркање. А месец светли тако... Видим по јастуку све већа и већа црна мрља поче да расте... Окренух се и пођох горе. Полуљахов је збацио окрвављеии прслук, оиро о њега руке, запалио свећицу и без сикире угпао у собу код госпође Арцимовићке. Требало је да опа откључа касу, јер је брава била с тајним знаком, Арцимовић или »госпођа Арцимовић,« како увек вели Полуљахов, — одмах се пробудила чим је овај угаао у собу. — Госпођо не вичите! предуиредио је Полуљахов. — Семене, јеси ти то? — питала је Арцимовић. — Не, ја сам а не Семен. — Ко сте ви ? Шта хоћете? — Госпођо, извините што вас узиемиравамо, — ми смо дошли да се користимо вагиим имањем.

— И ти си тако баш иказао: „извините?* — питам ја Полуљахова. Тако сам казао. Треба бити учтив. Ја волим да су према мени учтиви, и због тога сам и сам према другима увек учтив. Госпоћа Арцимовић се иридигла на узглављу: А да ла ви знате код кога сте зашли? Знате ли ви ко је мој муж? к На то се ја већ нисам могао од смеха уздржати. — »Госпођо. •— велим јој, — за нас су сви равни!® —• »А где је мој муж ? сс — пита: Госпођо, — рекох јој, — за вашег супруга не мојте се узнемиравати. Ватп муж лежи свезан, и ми смо му уста заиушили. Он не може викати. То саветујем и вама. Иначе и вас ћамо свезати. — »Ви сте га убили?® — вели она. Не никако, —нама не треба ваш живот већ ваше имање, велим јој ја. Ми ћемо узети што нам треба и отићи, а вама никаквог зла нећемо учинити. Њу је непрестано као грозница тресла, — но кад је погледала мене, умирила се, јер сам је ја гледао отворено и смејао се. Она се више Казаева бојала. »То пита — ко је? с( — То је—■ велим — мој друг. И ви се њега нигата ие бојте, ни он вам иичега рђавог неће учинити. Госнођа се умирила. »Товасје Семен вратар иодвео? сс — пита она. — »Семен ту није умешан с( — велим јој ја. »Не, — вели — не лажите: ја знам то је Семеново дело. (( Мени је чпсто смешпо било. Но, — велим — чије је то дело, вами је све једно. Већ будите тако добри те устаните, узмите кључеве и хајдмо касу да отворимо." „ Куда могу ићи кад сам необучена?" Тада примети да јој је кошуља с плећа спала, покривачем се заклони. Госпоћа је била тако лепа, угледна. „Додајте ми хаљину, — каже ми оиа. Ја јој је додадох. Обуче се она. »Донесите, — вели — касу овамо, није тешка." Тада. се пробуди и дете им, малиша од осам или девет година. Скочио је у креве гцу. ,,Мама — вели — ко је то? (( — А она њему: »Не вичи, — каже — и не бој се, пробудићеш тату. То тако треба то су људи из суда." Ја наредих Казаеву да стоји и пази, а ја одох да довучем касу. Метух је крај њеног кревета. „Отварајте!" — велим јој. Она седе на кревет, отвара, — тако мирна и спокојна и самном разговара. И малигаа гледајући њу сасвим се умирио. »Мама! —вели — ја хоћу јабука." — Дајте му — вели — јабука." »Дај ! (< рекох Казаеву. Ту у углу стајао је тањирић са јабукама, беше их тако 7—8 комада. Казаев ми их додаде, ја изабрах једну и дадох је малигаи: — »Узмите !.." Отворила је госпођа Арцимовић касу. »Ево вам — вели — цело иаше имање." А у каси једно хиљаду и пет стотина новаца и у углу одвојеио леже триста рубаља. »А го су — вели — државни." Још беше стварчица женских прстенова, минђуша. »А седамдесет хил>ада — питам где су?" Она ме гледа са изрогаченим очима. „Каквих седамдесет хиљада?" »Па наследство?" — »Какво наследство ?" Дође ми чисто тешко у прсима. »Па у вароши се говори." — »Ах — вели — и ви сте тој лудој басни поверовали?" Затресох се сав. »Госпођо, — велим јој, — боље је говорите истину! Где су новци? Горе ће бити! — Макар нас иобили, — каже, ми више новаца немамо!" Ту сам се ја