Полицијски гласник

БРОЈ 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА?261

сам Једва уздрлсао да не зајаучем од муке. Све ми се окрете око главе. Но при свем том видим да госпођа говори истину: када се већ има гвоздена каса, куда Ке се још на другом месту новац остављати. — »Дај те !" — кажем. А она тако мирна спокојна: вади новце, даје. »Ствари — каже — не саветујем вам да узимате. С њима ћете се једино ухватити." — „Све — рекох дајте, и не брините се! <( Објашњава чак колико која ствар кошта, и којом је приликом од мужа добила. Дивио сам се њеној мирноћи. Мени се све врти око мене, — а она тако мирна! Пођох ја онет но собама, сломих један сто, па други. п Али треба одлазити.« Узех сикиру, сакрих је под капут и опет се вратих у собу. А она се смеши. »Но, — каже, — јесте ли се уверили да нема новаца? И мени је тако било мучно, тако ми се није убијала.... Али била је глава у питању. Мислио сам, убили таквог човека, — ухвате ли, ништа ме мање од вешала не чека. — Једно питање, Полуљахове. Очекивао си вешала, а опет си ризиковао? — Мислио сам, нећенаћи! Тражи ветар у нољу. Колико год сам срео „правих преступника, многи међу њима тако^е су се надали „сигурним вешалима," — сви на питање зашто су ишли на злочин, одговарају једно : — Уверени смо били да нас неће наћи. Како наћи ? — Будале се палазе! Самоувереност и лакомисленост тих људи је просто за дивљење. — Идем ја но соби тамо амо, — продужава Нолуљахов, — а тако ми жао госпође, тако жао. Веома ме њена храброст задивила. Лежи и разговара с Казаевим. Казаев се дави са речима а она ни бриге = све пита за вратара: „ Је ли вас он подвео ! к Да нисам очекивао уже за себе, чини ми се — неби је убио. Но свој живот је човеку милији. Зашао сам са зади, да не види и разманух... Одједаред је свршено. Малиша ту на постељи скочи. Уста отворио, руке испружио, а очи исколачио. Ја к њему... Полуљахов се заустави. — Да ли да причам даље? Гадан је удар био... — Како хоћеш... — Но кад сам почео, треба све.. Ударих га сикиром, хтео сам други пут, подигох сикиру, а заједио са њоме и малишу, секира се заглавила у лобањи. Крв ми је по лицу пљуснула. Тако врућа... Као да је проврела... Чисто ме опржи... Ја с муком преданух. Да се нисам бојао да се иокажем слаб пред злочинцем, ја би дрекнуо »воде." Ја сам осетио како ми све игра пред очима. — Ето видите, господине, и вама је зло.... Зачу се тихи глас Нолуљахова. Он је седео предамном блед као крпа, са чудним очима, и иогледом негде тамо у угао; образи су се грчили и дрхтали. Ми смо разговарали доцкан у ввче, у казаматској канцеларији. С језом и ја погледах за њим у тамии угао.

— Страшно је било! — зачу се на послетку глас Полуљахова, после дугог ћутања, превлачећи руком кроз косу, — ја и сада тог малишу сањам... Никог другог, а њега сањам. — За што га је требало и убијати? Из сажаљења. И лице Полуљахова постаде опет мирно и добро. — Ја сам о њему мислио када сам по соби ишао. Оставити га или не. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

,3 м А Ј"

ВарошицаГ..., поред парка у коме коњи пасу; добре »пијаће* воде; СераФима, који прича о својим милијонима, наравно —' будућим , и поп Мике има још и барутни магацин, а овај своју стражу. Стража има свога старешину г. Симу. Г. Сима опет има жену, неколико деце, две ирипитомљене сојке и леп шакопис. Магацин је удаљен од варошице 5 минута. Близу магацина је кућа старешине, у којој су смештени и војници. Све је тамо лепо удешено. Шиљбоци врше тачно своју дужност а г. Сима се с њима оиходи врло лепо, готово Фамилијарно. Преко дана игра с њима „жандарма," надбацује се каменом, кошија се уз брдо, а пред вече клади се, и ко изгуби плаћа литар ракије, а по некад опклада узме и јаче размере и тера до 4 литра, која сви заједнички испију. После вечере настаје разговор до неко доба ноћи. Г. Сима води прву реч, и као старешина труди се, да његово причање увек има морално дејство на војнике. Ирича им своје доживљаје из »мирнодобског« времена као и из ратног. Нарочито и из овог другог! А сталан завршетак његовог причања био је: — Хе, тако је то ! Кад би други носио у ногама два куршума, као ја; кад би други одлежао четири запалења плућа и три мисирске грознице — морао би црћи као иас. А ето, мени хвала Богу ништа не Фали ! Нити сам оседео, нити клецам а још имам све зубе у глави. Покажите ви мени још једног таквог створа па да му капу скинем! И одиста, ни један од војника није могао да именује никакву другу личност са таквим одликама. После причања г. Симиног пастао би тајац за кратко време да се после прекине куцање чаша. — Ех ! Ову музику највише волим ! узвикнуо би на крају крајева г. Сима, и подигао би чашу у вис посматрајући умилним погледом њену садржину, па би је затим принео устима, главу затурио а поглед упро у ивездано небо. Тако седећи једне ноћи са својим стражарима на ледини испред куће, причао им је једну епизоду из српско-турског рата. — Прва је била моја батерија која је дошла иа Косово. У Грачаници смо се причестили. Очекивали смо даље заповести...

Надали смо се да ћемо ићи даље. Наједанпут добијемо наредбу, за повлачење. Војска се узбуни. Зашто да се враћамо? Зашто да напуштамо освојену земљу? Јест! Ал' у млађега поговора нема. Командант објашњаваше све то војницима, али ови нидачују. »Нећемо, нећемо натраг!« орило се са свих страна. Командант видећи озбиљност ситуације, наједанпут викну: „Поднаредник Симо! с( — Извол'те г. пуковник!« — „За паљбу — готовс!« 11 то поможе. Иотрчах батерији издадох нужне заповести и таман да изрекнем команду. кад г. пуковник викну понова: „Остав! <( Војници се већ били умирили После кад смо дошли у Ниш, и кад је комавдант испричао све шта се могло десити, пок. Митрополит Михаило, који се ту десио, приђе мени и пољубивши ме рече пред свима: „Хвала ти, синко! Ти си спасасао част српског војника! (( а пок. Краљ Милан , тада је још био кнез, рече. .« и г. Сима наједаред стаде и пребледе.... Поглед му се укочио више магацина. Војници такође тамо погледаше.... — Змааај — отеже г. Сима, а у грлу као да га нешто стезаше. — Узбуна! — викну каплар и полете са војницима за оружје. Г. Сима још сеђаше на ледини, с полуотвореним устима. укоченим помедом па ни да мрдне, док се отуд, из мрака, не зачу капларева команда: — За паљбу — готовс! Пушке треснуше у рукама војника. Настаде тајац. Срце у г. Симе куцаше необичном брзином. — Остав ! комапдова г. Сима полуугушеним криком. Чу се тресак пушака о земљу. — Капларе! —• Изволте ! — Удвој шиљбоке и ос ганите тамо до зоре ! — Разумем. Г. Сима се једва подиже са земље. Клецајући уђе у кућу и сав изломл.ен простре се на кревет.

Сутрадан г. Сима седео је у својој канцеларији за столом и писао: аСтарешина отраже барутпог магаципа у Строго иоверљиво Чаот ми је учтиво изверти Команданта, да је Иоћас између 11 и 12 чаоова више барутног магацина ирелетео у највећој брзини један огњени змај, из кога су вагрене иокре на ове стране прштале. Слободан сам напоменути, да до сада пиоам веровао у натнриродна бића, ади пошто оам ое ноћас својим рођеним очима уверио, мени је чаот да умолим команданта за дејотво да се овамо упуте још 12 вој ника на олужбу, како бих могао магацин обезбедити што сигурнпј.е. У иото време част ми је напоменути, да сам ову сгвар досгавио ср, иачелнику и молио га да мн за оваку ноћ упутп по 1 2 људи код отана, како бих обезбедио п канцеларију, али ме је он одбио на пајбруталппјп пачнн, казавши мп: да сб