Полицијски гласник

СТРАНА 286

ВРОЈ 37 и 38

Имали су пуномоћије да наплаћују и црквена примања, али не беше у пуномоћију предвиђено и да могу куповати имање за цркву. Са таквим пуномоћијем лицитирали су имање Богдана Л. црквеног дужника и на лицитацији, која је била 10. новембра 1883. године, купе извесно имање за цркву а за 26.010 дин. Цркви се не допадне ова куповина, на не положи куповну цену, услед чега полиц. власт одреди другу продају на штету првог купца и на овој лицитацији изађе цена са 5510 дин. мање. Настало је питање, ко ће да одговара за ових 5510 д. и првост. п.... суд упути цркву да парничним путем докаже, да су за овај мањак одговорни: Јанко и Милош. Црква ово и уради, али је првостепепи суд одби од тражења пресудом од 25.IV. 03 № 9993. Разлог првостепене пресуде био је тај, да полициска власт није ни требала да пусти тужене да лицитирају за Цркву, кад нису били и за то овлашћени. По незадовољству тужилачке стране, Апелациони суд досудио је тужилачкој страни траже?ве, пресудом од 13. X. 1903. № 3955. Ево разлога Апелационе пресуде. „Кадје извешћем начелника среза о... од 3. јуна 1884 Бр. 4520 утврђено: да су умрли Јанко и Милош имање умр. Богдана Л. лицитирали и купили за цркву О. као пуномоћници њени, онда је у овоме спору од решавајуће важности питање, да ли су нуномоћници Цркве О. Јанко и Мнлош иуномоћијем конзисторије епархије београдске од 20. маја 1881. К№ 2577. били овлашћени да за наплату тражбина црквених могу и имања црквених дужника примати или куповати. По §.613. грађ. зак. да би пуномоћник такве послове могао вршити тражи се, да је то у пуномоћију изречно назначено. Наведеним пуномоћијем — пок. Јанко и Милош били су овлашћени, поред осталога да могу црквене дугове наплаћивати, али нису били овлашћени да могу примати ствари црквених дужника у исплату дугова, па према томе ни куповати њихова имања, јер то представља засебан правни посао, који је и у наведеном законском пропису одвојено од пријема новаца и наплате дуга. Да покој. Јанко и Милош нису били овлашћени за наплату дугова пријемом или куповањем ствари црквених дужника, Апелациони. Суд у овом случају узима још и по томе што епархиска конзисторија такво пуномоћије није ни могла издати према тач. 7. §43. зак. о црквеним властима, по којој је за куповину имања за рачун цркава и Манастира потребно и одобрење Министра Просвете и Црквених послова. Према томе тужени Јанко и Милош, купујући имање стец. масе Вогдана М. за цркву без потребног овлашћења за то, ирекорачили су границе датог им пуномоћства тепо§. 611. грађ. зак. они имају одговарати и за штету коју су том куповином ма — коме причипили. Мишљење првост. суда да тужени не могу одговарати за ту штету с тога, што

нису лицитирали у своје име већ за цркву нема законског ослонца, јер се њихова одговорност баш оснива на томе што су имање купили за цркву без овлашћења, а како се у овоме спору имају да расправе и односи између тужених као пуномоћника и цркве О. као властодавца, то су тужени по §.611. грађ. зак. одговорни за све последице, које су наступиле усљед тога прекорачења датог им пуномоћства, а не тужилачка црква, која таквим радом својих пуномоћника није обвезана, па према томе не може одговарати ни за последице, па ни за накнаду штете, ако би је било — §.620. грађ. зак. Исто тако и позивање првост. суда на пропис §.481. грађ. суд. пост. и извођење да тужени не могу одговарати за ту штету што их је полиц. власт. примила да лицитирају за цркву О... кад нису имали прописно овлашћење, — нема места у овоме случају с тога, што нол. власт у време ове продаје, која је била 1883. год. није била овлашћена да се може упуштати у оцену важности пуномоћија, пошто је допуна тога законског прописа, која то предвиђа, донесена 19. априла 1885. год. дакле после те продаје. По допуни §. 481. грађ. суд. пост. од 14. јула 1898. год. и по њеној замени од 14. јула 1878. године, купац имања одговарао је за штету, која се буде иојавила продајом купљеног имања на његову штету, ако излицитирану цену не буде положио, те су према томе и тужени одговорни за спорну штету, која се састоји у разлици у ценама — између прве н друге продаје имања масе иок. Богдапа Л. Касациони суд одобрио је 4. V. 04. под № 568. Апелациону пресуду. * И ова одлука као и оне под А» 8278 и 2596 казују, да је за штету, која би се показала у мањој цени на другој лпцитацији, од цене добивене на првој, — надлежан суд. Види одлуку А? 25339 код § 482.

$ 482. Како кад полза ооуђеиог или љегових НО' веритеља буде изискивала, влаот ће иди оваки комад непокретиости за себе, или све ујсдно продавати.*) Кад се јавном лицитацијом излажу продаји више имања, онда не треба продају цепати, и за неко имање одобравати а за неко ништити продају, према овој одлуци. * »Маса умр. Мила Б. и Павле К. тужили су Косту II. среског писара за неуредну продају.

*) Ма да ирекршај пропиеа §. 48 2. грађ. суде. поет. не чини једну јавну продају неуредном; јер овај није ушао у |. 501. грађ. судс, пост. опет исиисасмо ову одлуку Касациоиог суда код озога параграФа; јер се из ље види, да је у тадањем Касационом суду било мишљења, да се . може поништити продаја и са других мана, а не само са оних из §. 501. грађ. суд. пост. ма да и онда, као и сада §. 482. грађ. судског иоступка није увршћен у §. 501. истог постулка.

Као основе за поништај продаје навели су у тужби то : а; што ародати виноград није својина умр. Милана већ Павла К. који је пре 10. година купио речено имање од умр. Милана за 150 динара. Тада је спорно имање било њива, па га ја Павле засадио услед чега је и продато за 703 динара; б, што је иопис вршио општ. суд. " Првостепени суд решењем од 20. дец. 1902. год. А» 5869. поништио је продају односно овог имања а за остало је имање одобрио продију са ових разлога: »Појављени сопственик Павле, према забелешци на акту № 5869. повео је парницу и по окончању исте суд је приступио расправи овога спора о уредности продаје, па је, налазећи прво, да је овај сиор потпуно извиђен, пристуиио оцени навода тужилачке стране сакојих се тражи поништај ове продаје и нашао : Да се из изпешћа архивара овога суда од 4. XI. 902. год. на акту под А« 5869. види, да је пресудом овога суда од 8. I. 902. год. № 607. тужиоцу Павлу досуђено, да има право својине на ливаду у селу Грабовцу до комшија (именују се са све четири стране). Према овоме утвр1)ено је, да је продати » гиљивак" у пољу, означен под бр.2. пописа својина реченог Павла. Па како се по §. 471. грађ. пост. ту1)е имање не може узети и продати за наплату туђег дуга, и како је по §. 501. гр. пост. јавна продаја неуредна ири којој се повреди пропис §. 471. грађ. пост. то је ова продаја са овога узрока неуредна и има се иоништити у колико се односи на иродају овог имања, које је Павлу досуђено у својину; а продаја осталог имања има се одобрити пошто је по §. 466. гр. пост. општ. власт могла да узме у понис имање, а други се узроци за иоништај ове иродаје не наводе. Но, по жалби туженог Касациони суд (II. одељ.) поништио је ово решење 18. марта 1903. год. № 1582. са ових разлога: »1, Јавна продаја неуредна је кад је ма у ком делу неправилно извршена и арема томе суд ни једним законским ароиисом није овлашНен, да ародају имања цеаа и дајеза извесна имања оснажава а за друга ништи, веГг, кад нађе, да је при којој иродајји ма у ком делу исте, иовређен ироиис §. 501. грађ. иост. мора ародају у целости иоништити. Према овоме суд је и у даном случају имао тако да поступи, а не, Оа за извесно имање ародају снажи, а за друго ништи као што је учинио; и 2, Суд није могао извешће архивара узети као доказ о томе, на који је начин окончана парница, коју је, због својине продатог имања, водио Павле К. иротиву масе умрлог Милана, већ је требао актима овог спора да придужи и акта вођене иарнице због својине, и из истих да се сам увери о иоходу вођене парнице, па тек по томе дајсвоју одлуку донесе."

Један од касационих судпја, попиштио је првостепено решење са ових разлога: „Ничим иије Павле К. доказао својину продатог имања, што је требао да учппи