Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 287

но §. 94. и 503. грађ. пост. с погледом и на §. 178. истог поступка; а суд није позван ни једним законом. да, у грађанским споровима прибавља доказ којој страни; у овоме спору у толико мање, гпто је решењем од 12. III. 901. године № 5869 наређено Павлу, да донесе доказ о томе, па то није учињено. За остало имање, — одобравам првостепено решење, једно што нема тужбе и за остало имање; друго, што се овде тужени жали; а после држим, да не стоје разлози већине под 1. Други је судија ништио решење само из разлога под 2 примедаба а три судије биле су за исписане примедбе. Противну аредњој, донео је ову одлуну Касациони суд 28. августа 1880. год. № 3301. »У §"У 482. грађ. пост. каже се да ће се непокретно имање продати или све уједно, или сваки комад за се. а »Као што се из протокола лицитационог види, имање тужиочево иије нродато све у једно, већ продат је сваки комад за себе. Према томе ародаја сваког аарчета за себе, чини з./себну јавну иродају. с тога )'е суд требао да цени иродару св аког иарчета за себе, аа ону иродају да уништи, коју нађе за неуредну, а не да због једне ародаје, која није уредно извршена, уништава и остале иродаје целог имања.» * Уз одлуке Касационог суда, које наиред исиисасмо, доносимо и ову одлуку смедер. ирвостеиеног суда, у којој је застуаљено гледиште, да је иродаја нсуредна и кад није извршен ироиис §. 482. На продају имања Лазара II. коју је извршио Радован Н. поднела је тужбу Мнлева удова А. и навела, да је продаја неуредна зато, што је извршилац, према протоколу лицитације продао све имање (од 1 до 5); међутим је само код имања бр. 1. означио последњу цену у 24.000 д. те је учинио погрешку из §. 481. гр. суд. пост., јер на тај начин није ни могао да искаже двапут последњу највећу цену и искаже „и тре&и иут и у исти мах куацу сва добра устуиити ; к а на овај начин огрешио се и о проиис §. 482. ист. ност. јер у протоколу није означено, да ли се сваки комад за се, или све уједно продаје. Тражила је поништај продаје. Првостепени смедеревски суд поништио је решењем од 16. I. 04. № 25339 продају поред осталог и са овог разлога. „Из иротокола лицитације ове продаје види се, да није означено. како је вршена ова продаја т. ј., да ли свих парцела уједно или сваке за се, шго је требало означити према §. 482. грађ. судс. пост., јер да је то учињено, знало би се, да ли корисг једног или другог, осуђеног или овога поверилаца тражи, да се продаје имање целокупно или сваки комад за се, и кад је продавато целокупно, онда се није могло продавати по појединим парцелама, као што је случај код ове продаје, што је противно наведено законском пропису, по коме се имање може продавати на јодан или други начин. Сам тај Факт оваког начина продаје дао је маха и повреди прониса §. 481. грађ. судс. пост., јер и ако је продавато

пет иарцела, извршилац иродаје само је код првог имања у списку ставио »теслим" а међу тим уступио целокупно имање не забележивпш ни потребне и обвезне речи »ирви, други и треКи иут , <( као што се то по наведеном законском проггису тражи. 1 ' 1 * Дворишна капија и ограда није покретно добро, већ непокретно и не треба га засебно продавати, но са имањем, на коме су, према овој одлуци. „Да се тулсени, продавајући имање тужиочево, на дан 19. августа 1896. год. за наплату дужне порезе, огрешио како о природну правицу грађапског закона. тако и о пропис §. 477. гра!> суд. пост., који условљава уредност продаје. јер тужени продавајући покретност тужпочеву, уврстио је у ред покретних ствари, па као такве, по гласу списка распродате покретности, продао ове ствари тужиочеве; 2. капије покривене црепом, 3000 проштаца и 990 тарабу са дирецима и гредицама, које се (ствари) према §. 189. гр. зак. сматрају као непокретне, јер су оне служиле као ограда око тужиочеве окућнице и у земљу укопане, коју окућницу није ни узимао у попис, нити ју је излагао продаји, те и према томе тужилац није смео поменуту ограду продавати као покретност, кад зато нема саизволења тужиочевог, нити је имао ослонца у закону, и отуда је се огрешио о природну правицу, мењајући суштину поменутих ствари. А кад су поменуте ствари (ограда) неиокретне, а међутим тужени објављајући продају покретпости тужиочеве, није описао и назначио у истом огласу и поменуту ограду као непокретност, већ само њиву, по гласу акта продаје, а све остало уврстио у ред покретности, те је се тиме огрешио и о прогшс §. 477. гр. пост. и без обзира на то што поменуту ограду и као непокретност није могао продавати одвојено одглавне ствари, окућнице, коју није ни узимао у поиис нити ју проданао, и на то одвајање није имао и пристанак тужиочев, нити ослонца у закопу, јер би то било од штете за тужиоца." На ово решење изјавио је жалбу тужени. али Касациони суд 30. аирила 1899. год. Д« 3681. не уважи жалбу већ одобри решење првостепеиог суда, којим је са напред исписаних разлога поииштена продаја имања тужиоца Петра Д. Џ. по тужби овога противу извршиоца Павла Ђ. среског писара. * Зграде не треба продавати одвојено од земље, према одлуци Касационог суда од 11. III. 1886. год. № 592. и 31. IX. 96. № 6419.

483. Јавио се продаје за готове новце, који се полажу за покретну ствар одма, а за непокретну најдаље гиеснаести дан иосле свршене продаје. (Допуна од 19. априла 1885 год. 36. 41 стр. 135.). Но купац, у колико би се из цене тако купљене ствари по реду првенства морао на-

мирити, може на толико дати признаницу место готовога новца. Исто тако и онај купац, који ништа нема тражити од господара продане ствари, ако га поверитељп за чији се рачун добро продаје, за новог дужника приме, а дотадашњег дужника за толико осдободе, не мора готов новац нолагати, него ће поверитеља писмено о томе изјаснење, влашћу потврђено, полицијској власти предати. Остало мора се у готову новцу положити. Куиац нсаокретног имања на јавној иродаји дужан је само да иоложи излицитирану цену. Њега се не тичу интабулисани иовериоци. Тако је решено у општој седници Касационог суда 20. Фебруара 1887 г., №517. Ево усвојених примедаба П-ог одељења Касационог суда од 5. I. 87. № 23. »Како се из одвојених акта овог предмета види, да је спорни виноград, као имање Велимира С. иродато путем јавне лиЦитацнје и да је исти тужени Андреја купио, положивши излицитирану цену, —• даље, кад се из акта под Бр. 3827/,, види да је куицу истог имања, туженом Андреји и таиија уредна и судом иотврђена изоата, на основу §. 489. грађ. поступка онда је суд тај погрешио, нгго ову продају за невредећу оглашује, кад је купац испунио све услове, који се за прибављање непокретности, путем јавне лицитације, захтевају. Куица се ири јавној лицитацији не тичу никада интабулисани иовериоци, нити је он за тражбине, које леже на иродатом добру, одговоран. Његово је само, да изли■цитирану цену иоложи §. 4 83. грађ. иост.; а гм има ирече ираво наилате, то би могао бити аредмет сиора, у овом случају само између иовериоца и дужника. Првостепени суд није усвојио ове примедбе, већ је под 26. јануара 1887. год. Бр. 237. дао против разлоге. Ево његових разлога: »Истина је, да је у споровима о пречем праву на каково непокретно имање, право на страни оног, који има уредну судом потврђену тапију, особито иутем јавне лицигације; али у исто време не стоји и то, да је такова таиија аисолутно неосаорна , као што Касац. суд. узима, нити да се противно истој може шта предузимати или доказивати, па следствено ни онда, кад је таиија на погрешном основу издата, као што је овде случај. Јер да је иродавац Илија иродавши Велимиру сиорни виноград и таиију му издао, ову код суда и иотврдио, као што § §. 292. 293. и 29к. грађ. зак. ироиисују, тада би се у књиге судске завело, да је ово имање с теретима на њему иостојеИим ирешло на куица Велимира, и ири извешКу о теретима јавило би се иолиц. власти, као и да је иолиц. власт брижљивије исиитала доказе о својини Велимировој, ио себи се разуме да ове неиравилности и збрке не би било. Но кад је ово учињено, настаје питање, што Касац. суд скреће с иравог гледишта, који ће од парничара да изгуби, да ли тужилац, који има закону залогу, на иродати виноград као својину његовог дужника Илије; или тужени који је добио од суда тапију с иродатог истог винограда као својине Велимирове.