Полицијски гласник

СТРАНА 284

110ЈШЦ ИЈ СКИ ГЛА СМИК

ВРОЈ 37 и 38

Суд је у својој пресуди решио ово питање и сада ири томе остпје, да је тужени ари оваквом стању ствари са таиијом у мањем ира,ву од тужиоца, још и ио томе што је он на истом имању иродатом и то иосле интабулације тужиоца интабулирао свој дуг. па при продаји није хтео извршиоцу ово оаопштити, кад би се све ово исправило, -^ити одклонило." Да би овај случај био разумљивији; ваља нам изнети сам спорни случај. Тужилац Младен М. као поверилац Илије С. интабулише виноград свог дужника Илије. Овај виноград прода се на јавној лицитацији као својина Велимира Ст. и купац Андрија К. добије од суда тапију. Спорни виноград продат је као Велимиров с тога, што је исти дужник Илија продао Велимиру и издао му тапију потврђену од општинског суда и полицајне власти али не и окружним судом. Андреја је тужио био среског писара за поништај продаје што је овај (доцније) продао спорни виноград као својину Младеновог дужника Илије. У овај спор умешао се и садањи тужилац Младен, али је се са овом парницом застало, док се не расправи ова између Младена и Андрије о својини винограда, на коју је Младен упућен. Ако би се овим спором огласио виноград за Илијин, — Младен би се наплатио из продајне цене за примање које има од Илије, иначе ће му ово пропасти. Први суд досудио је тужиоцу тражење чресудом од 28. октобра 1886 год. №8413. Да видимо из којих је разлога овако пресудио: »Поднетим изводом (из интаб. књига као јавном исправом, доказује се по §. 187. грађ. пост. да је тужилац, на спорни виноград, као својину Илије С. интабулисани поверилац и као такав има по §. 327. грађ. законика право наплате увек, без призрења у чијим се рукама налази. Па како се и поднетом тапијом преноса Илијиног на Велимира види, да исту није потврдио и окружни суд, када би тек тај пренос вредио и Велимир постао сопственик; јер би тада и сви терети били пренети са виноградом на купца. Па када то није учињено, онда ни овај пренос не вреди, а по томе ни продаја спорног имања као Велимировог не може вредети за го, што је туђе имање продато као његово, и по томе је и тапија са овог имања издата невредећа према тужиоцу све донде док се интабулисани дуг њему — тужиоцу не исплати.

Види одлуку Ј\6 3444 код §. 481.

Види одлуку № 9050 код §. 484.

$ 484. Ако купац готов новац не подожи у означеном року |, 48 3., полицијска власт ће наредити нову продају на трошак и ттету купца, и то најдаље за месец дана. (Допуна од 14 јула 1898 год. Збор. 53 стр. 179).

* Код овог §-а 484. као и за §. 465. види оне три одлуке Касационог суда под № 8278. 2596 и 568. исписане код §. 48!. да је за ову штету надлежан суд. * Код §. 465. изнели смо два управна случаја, да ову штету може да наплати извршна власт без пресуде. * У овом смислу донео је одлуку и правнички одбор (види §. 465),: * Ова иак одлука Касационог суда иоказује, да ако куици не хтедну да иоложе власти, која је вршила лицитацију разлику у цени између ирве и иоследње лицитације, да оштећени (био то поверилац или сам сопственик продаваног непокретног добра) има да се обрати тужбом надлежном суду за накнаду; као и да су куици, који нису хтели да иоложе излицитирану цену, те је ародаја (друга треКа и т. д.) одређена на његову штету солидарно одговорни за цену, у колико ова буде мања на аослпдњој иродпји, од цене добијене на ирвој иродаји. За наплату 2939. дин са интересом и осталим досудама колико је по осудном решењу имао да прима П. ЈовановиК од Петра П. продавала је полиц. власт имање дужнога Петра и 14. авг. 1900. год. уступи Николи 15. за 3600. дин Продаја постаде извршна, али, како купац не положи куповну цену, то извршна власт продаде на другој лицитацији дужниково имање 30. XII. 1900 на штету првог купца Николе за 3271. д. Милану С. Но како и Милан не положи куповну цену, то се имање продаде 16. апр. 1901. год. и уступи се Милошу Ј. за 826. дин. Утврђено је да је поверилац Јовановић оштећен са 2424. дин. Први купац Никола положио је 200. д. кауције, а Милан (други) 150. дин. Како куици: Никола и Милан нису хтели да илате штету, која се аоказала у томе, што је на трећој лицитацији имање продато и уступљено за мању цену од цене која је била на првој и другој продаји то је поверилац Јовановић тужио првог и другог купца, Николу и Милана и тражио да их суд осуди да му накнаде 2424. динара са осталим споредним тражењима. Првостепени суд пресудио је да тужилац има права на накнаду штете за суму од 350. дин., која је као кауција од стране тужених приликом лицитације положена; а да се од осталог тражења одбије. Разлози првостепеног суда ови су: »Поднетим уверењима полиц. вдасти ср. посавског № 4480. и 2743. као јавним исправама по §. 187. и 188. гр. суд. пост. доказано је, да је имање Петра II., три пута продавато и све три продаје извршне постале. Али, да први купац тужени Никола Н. куповну цену у 3600. дин. није положио, са чега је имање на његову штету продавато и други купац тужени Милан такође, кугтовну цену у 3271. дин.

није ноложио, са чега је имање и по трећи пут продавато и уступљено Милогпу Ј. за 826. дин., коју је суму новаца овај купац и положио и продаја ова извршна постала. Према овоме утврђено је, да разлика продајне цене између купца Николе и купца Милана износи 329 динара; а разлика продајне цене између купца Милана и купца Милоша износи 2445. дин. свега 2774. дин.. не рачунећи ту положене кауције, и то : кауција Пиколина у 200. дин. и кауција Миланова у 150. д. Та сума од 2774. дин., која се појављује као разлика између прве и треће продајне цене, фактичка је штета искључива за тужилачку страну и за исту као проузроковачи сматрају се тужени Никола и Милан и то за оне суме, које се као разлика куповних цена појављују: прво између Николе и Милана у 329. д. за коју је суму одговоран сам Никола; и друго за разлику продајних цена између купца Милана и купца Милоша која износи 2445. дин. за коју је суму одговоран сам тужени Милан, — јер су Никола и Милан неполагањем излицитиране цене проузроковали штету тужилачкој страни, те је имање на трећој нродаји продато за овако ниску цену. Прелазећи на оцену главне ствари, да ли су тужени одговорни и у колико ко одговара тужилачкој страни за накнаду, коју ова од њих тражи, суд налази: Кад је законодавац прописом §. 479. гр. судс. пост. ставио удужност надметачима, да приликом лицитирања какве непокретности положе и прописну кауцију; а међу тимпрописом§. 481. грађ. суд. пост. ту кауцију узео као гаранцију у неколико за исплату купљеног имања с тим, да се исти у случају неположене куповне цене употребљују за измирење трошкова око нове продаје и као накнаду штете, ако би на новој иродаји продајна цена била мања, — онда, а по смислу зак. прописа §.481. грађ. суд. пост. та кауција служи иоред трошкова, око нове ародаје,још и за накнаду штете, ако на овој иродаји изађе мања цена. Како се из уверења Бр. 4489. приложеног у тужби види, да су тужени Никола и Милан приликом лицитације положили кауцију и то први 200, а други 150. дин., то се и штета—мањак излицитиране цене на другој и трећој продаји, — има једино и наплатити из ових њихових кауција, са чиме и одговорност њихова за исплату какве веће штете, него што кауција износи, престаје; нити се од стране оштећених може тражити већа накнада него онолика, колико кауција износи. Да је, пак, законодавац имао намеру, да се једино из кауције може и наплатити она разлика, која изаће приликом друге продаје непокретног имања, кад на њој цена имања буде мања но на првој, — види се из саме историје наређења §. 465. тачке 6. грађ. суд. поступка. То наређење пада у оно време, кад је важио грађ. суд. поступак, од 12. Фебр. 100А ,, к. 4431. 1860. год. № с <а81 , а по том поступку, то је било опште наређење, генерално,