Полицијски гласник

БРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 335

Туманов је дошао у стан к другом чиновнику, где је Г. играо карата, замолио да изазову Г. због »хитна посла," и кад је овај изашао у кујну. Туманов се поклонио и рекао : — Ја сам дошао да вам заблагодарим за ново звање у које сте ме произвели јутрос, назвавши ме »подлацом и гадом." Г..., који је био чак заборавио за ништавни јутрошњи догађај, — куд ће човек на Сахалину памтити сваког испсованог робијаша, — не чувши и не разумевши у чему је ствар, одговорио му је:. —- Добро, добро. Ја се не л 3 утим на тебе. Иди. После ћеш се извшшти... — Не, не после, већ сад! — рекао је Туманов, и потегне револвер на г. и скреше ороз. Ту су тек видели, да је Туманов блед као мртвац, очи помућене, једва стоји на ногама. Револвер није укресао. Туманов побегне из кујне. Покуша самоубиство, но револвер понова не упали. Туманова ухвате. Било је ту нечега чудноватог: револвер је био напуњен свега са два метка. — Остале сам извадио. Мени су само два била потребна! — објашњава Туманов. Но у то време о умном поремећењу Туманова, нишга се није знало, сва г.г. чиновници, једногласно су тражили, да се Туманов примерно казни, т. ј .да се обеси, — »за пример распуштеној робијашници," — и баронеса Бејмбрук молила је, да учини што за Туманова. Ја себе кривим. Може бити да су моје речи тако утицале на њега. Но помислите, шта сам могла да чиним. Човек се спрема Бог зна шта да учини, ■— како сам ја могла са њим да говорим? Јер и ја би пропала! Па када би ја једна била, — ја може бити не би на себе ни мислила. Но моје дете, — шта би са њиме онда било? То дете, од немилог одвратног, презреног човека, све је у животу баронесе. Она с одвратношћу се опомиње трудноће од Фелдшера, а безумно љуби то дете. Петогодишњег, слабог и болешљивог малишу, ради кога она ради по вас цели дан, не дижући главе, меси тесто, пече се поред пећи, пекући хлеб, седи сагнута, и шије за багателу одело женама чиновничким, даје лекције из Француског језика деци свештениковој. Воли и без суза не може да погледа своје дете. — Они су га и „бароном® прозвали. Исмевају се. Од чиновничке га деце терају он мора да се игра са шпанком. Воли га пуном ужаса љубављу. — Да, то будући убица расте! — с ужасом говори она, — помислите само, какво је наслеђе. Себе ја, на сваки начин не рачунам у злочиначке природе, какав сам ја злочинац! 11о погледајте оца. Убица, полулуд развратник.... И шта може видети овде на Сахалину! Шта има пред очима? Свакодневна убиства, разврат, камџије, робија. Погледајте их само када се играју — играју се »џелата,* и вешања. Њихов је идеал џелат и вечити робијаш. Ви питајте десетогодишњег малишу : шта

је казамат? — „Место где храпе! (< Где је боље, у казамату или у слободи? „Е, знам ја, у казамату, на насељу се цркава од глади. (( И онда шта може из њега изаћи? То што ииздругих! Убица. Но док је он мали, у њему ничега тога нема, он је дете као и остала што су... И она предамном у неком чисто хистеричком наступу, са сузама је припала љубити свог малишу који је дошао плачући, — тек што су га отерали од деце окрулшог началника, назвавши га »бароном.« — Мама, кажи им да ми се не ругају и да ме не зову „барон! (( »Кажи ! а Одлазећи из Риковског, при последњем виђењу с баронесом, када ме испраћала ја се рсших да је питам: — Ну. а тај... с ким сте ви осуђени... о њему немате извешће? — Он је у Сибиру, завршио је, као и ја, свој рок насељем. Он се мучио, сиротовао, писао је — и ја сам му нослала не што новца, ситницу — како сам имала. Веома се сиромах мучи. Ту скоро опет сам добила писмо. Болестан је, жали се, и моли да му се пошље мало новаца... — И ви? — Послаћу. Ја је пољубих у руку и пођох. — А? Одкуда? Од пријатељице, »баронесе!« — срете ме на путу управник казамата, — велики је то муштерија људи, гадура. С Фелдшером се вуцарала ; па Туманов. Ја, видите све знам, хе — хехе! Она је ту, за Фелдшера двадесет рубаља платила, по свој прилици последњих што је имала, укебали га за нешто. Она и Туманову јс бео хлеб шиљала кришом. Да шта ви мислите? Она и пређашњем свом пријатељу за сво време је новац шиљала. Ја то с поште знам! Сви су они код ње на издржавању. Велики је она љубитељ људи! Троицу је имала! Блудница због тога је и на робију доспела, због љубазника!,... ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена оу нам ова питања: I. Суд општине јаловик-извороке, актом овојим од 6. ов. м-ца Бр. 1852, пита: /Борђе Живудовић, овд. изашао је из куће свога оца Радоње, и тражио од овога, да му од имања издвоји половину, јер, веди, неће више оа њиме да оеди у заједницп. Радоња ннје пристао да да од имања ни једну отопу своме оину Ђорђу, пошто је из куће изашао без његовога знања и пристанка. Ђорђе после овога подигне тужбу код овога суда, и тражи да се деоба имања изврши, пошто, веди, њему као пунолетнику нрипада део очевог имања. Моли се уредништво за обавештење : да ли Ђорђу припада део из имања његова оца Радоње, и да ли је општиноки суд властан за расправу ове ствари у опште,

Ако општински оуд не би био надлежан, може ли онда Ђорђе тражити оастав изборног суда код гролициоке влаоти ?» — На ово питање одговарамо : Питање о имовиноком одношају родитеља и деце, ми смо опширно расправљали у нашем листу у прошлој и овој години. Треба наћи те бројеве, па ће се отуда видетп, да Ђорђе нема права на део очевог имања за живота овога, пошто наш грађански закон не нризнаје задругу између родитеља и деце. Упућујемо оуд, да се кориоти обавештењем, које помињемо, додајући и то, да он у опште није надлежан за расправу овога питања, ако парничари не би вољно пристали на то, у колико то у опште може бити према измењеном §. 6. грађ. суд. поступка. Што ое тиче полицијске власти, она из поменутих разлога не би могла наредити деобу имања између оца и сина, ма да она, иначе, пма права да наређује оастав изборног суда у свама случајевима §. 4 3 4. грађ. оуд. поступка. II. . Једап општински писар пита: «У општини бл, —кој, окр. топличког, има много спорова и кривичних и грађанских због заузећа. Како овамо ретко који има тапије од имања, то махом подноое изводе из пописне кЊиге (( В а , да би утврдили својину спорне земл.е. Поводом овога искроло је иигање: да ли ће се попиона књига Б. нримати као доказ о својини оспореног земљишта, или треба тражити какве друге доказе. Моли се уредништво , да изволи по овоме изнети овоје мишљење." — На ово питање одговарамо : Пописне књиге састављсие су оамо као основица за порезивање пореза на земЉиште, као Једнога од пореских објеката. Како су оне састављене по једНоСтраној изјави дотичних лица, то ое не моЉе узетп , да оне престављнју ма какво доказнО' средбтво за својину у приватно правним одношајчма. Пооледње измене закона о шумама признале су, да. пореске књиге, уз остале доказе, могу утврдити само тај факт: од кад је неко имање у државини извеснога лица? Ирема овоме, кад год нема тапије или друге јавне исправе, која би несумњиво утврђивала својину извесног дица, треба тражити друге доказе, које закони признају, а. не насдањати се на попиону књигу. III. Суд општине виошке, актом овојим од 29. пр. м-ца (олужбено), пита: «Одобравајући буџет ове ошптине, за ову годину, г. Министар Финансија, редуцирао је плату општ. деловође од 45 дин. меоечно, кодико је одбор био одобрио, на 40 дин. месечно. То се види из речи, којима је пребриСао дотичну позицију, али је у износу «свегаЧ.метуо само 240 динара, те би, тако , за 8 меоеци бида пдата деловођн по 30 динара месечно. Како је ово очигледна погрешка, моди се уредништво за упут, на који ће се начиН ова погрешка исправити?" — На ово питање одговарамо : Како ое из представке види, овде је одиста учињена случајна омашка у ПОреској У-