Полицијски гласник

СТРАНА 334

„Изузев неколико ретких и поштовања достојних изузетака. готово сви управници казнених завода сматрају као идеал »доброг осуђеника. к рецедивисте и ветеране, т. ј. оне чије је осуђеничко васиитање потпуно довршено. Г1о њиховом схватању, послушност и мирноћа, на које су ова лица из раније навикнута, најпоузданије су јемство за ред и тишину у затвору. Изгубнвши сваки осећај и понос, без икакве бриге о хлебу и крову, не радећи скоро ништа, лица ова постају права махина или доброћудна животиња, коју сваки може водити где и како хоће." »Одстрањен, на овај начин, од свега што би га подсећало на слободан живот, осуђеник је просто приморан да мисли о злочину и покварености који га окружују, да у њима налази забаве и душевне хране, и да најзад, у њима сасвим огрезе. Није, дакле, без разлога, што а гдо затвор назива » гимназијом.« Овоме треба још додати денунцијацију, лаж, лукавство и све остале пороке којима обилују затвори, као и све могуће страсти, почев од пијанства падољубави, :па тек онда појмити колико је потребно изменити садању организацију казнених з.авода, и утицати на правнике да у директном додиру са осуђеницима, познаду добро њихове праве склоиости пре доношења закона који се на њих односе. (1/ Ап1ћгоро1о§1в спгшпеИе рег Сезаге Ј јОп Л гозо , Раг18, 1904). БДРОНЕСА БЕЈМБРУК*) (СВРШЕТАК) — Ви не можете ни замислити каква је гадура, каква је то рита та „Баронеса!" —причала ми је једна од њих. Из човег кољубља човек је зажали по неки пут, ако је и робијашка, даш јој наруџбину, да не би цркла од глади. Но куд! Она неће ни да говори! Донесе наруџбину, на ни речице не прослови! Не желе! А изглед јој је такав, чисто као да она теби част чини! Та она је баронеса! Готова је на свакохМ кораку да уједе човека! Ако У оделу кажеш што није овако, одмах она: „Извините, госпођо, у Петрограду тако носе." Јер она је из Петрограда, оп!а је баронеса, она је све видела, све зна, а ја шта сам? Ја сам жена чиновничка! Тена твога старешине? Поштена жена! А ти си робијашка, ствар, паликућа! Тако је текла робија »бароиеси. 11 Радила је за багателу, пролазила које како, живела и... ћутала. — Мислила сам, одучићу се! — с осмехом се сећа „баронеса." — Шивела сам међу небом и земљом. »Шпанка" кори, потсмева се: »баронеса!" Овдашња интелигенцији такође се руга: »баронеса!® То је постало неподносимо, и баронеса је отишла за „сажитељку" к неком Фелдшеру, посланом за убиство жене. Јер како тако, ипак је интелигентнија од других. Пошла без љубави. — Ви га знате. Зар је могуће онаквог човека волети? Иа С&халина од В. М. Дорошевича.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

То је изазвало злураду општу радост: — А ? Шта ? К Фелдшеру г за сажитељку си отишла! Ето »баронеса!" »баронеса!« — ха — ха — ха! — Са свим изгбљена! — с презривим сажаљењем говорила ми је госпођа једног крупног чиновника, — чак је човеку криво, што је она некада такву титулу носила! До чега је дошла! Спанђала се с Фелдшером ! Раздвоили су их потом, — бруна, брука просто! Ја сам већ помињао тога Фелдшера. Прљава комадина сала, сваком одвратна. Ништа одвратније од тог дебељка, са шпанском брадом, на ком мили један инсекат, — ја нисам видео на целом Сахалипу. — Ево егземплар! — показује доктор на њега, — опет пазарпга какву малолетну? — Има једно парче! — кези се зарастао у сало Фелдшер. Он кришом лечи, има праксу. Краде лекове, — и све што натај начин зарааи, тропш тако на разна »парчета,« претпостављајући увек малолетне. Интелигентна жена убрзо је постала досадна том развратнику. Затруднила сам од њега ! ■— с језом одвратности сећа се тога баронеса. Господе шта ту све није било. Што год ја зарадим, он диже да куиује девојчице. Почео их је довлачити чак у кућу. Одеш из куће, вратиш се, — он већ каиву гадост чипи. Иза^еш у двориште, — он тамо иод стрејом. Дође сав испребијан... Изјурила сам га. Не иде. »Моја је — дере се — колмба!« Власти се нисам жалила. Господе ! Колико понижења! Смеју се сви. »Нобаронеса ви се са вашим Фелдшером свађате ? Не треба! Јер он је интелигентан човек!« Једва сам се раставила с њим. Баронеси је остало дете од њега. Чудноват је утисак чинила на мене та робијаш —• баронеса; сад већ насељеница, кад сам ишао у посету код ње. Ми смо седели у маленој и чистој собици, са чистим креветцом, покривеним ћебетом од белог робијашког сукна. На прозору је стајала геранија, а на столићу под лампом, а сашивен из комадића лежао је подстављач. Све је то придавало тој маленој собици неку уљудност. Осећало се да ту живи лице, које је навикло на неку удобност. Разговарајући са мном, баронеса је пушила, гасила остатке од цигаре о сто и остављала их ту на столу у гомили пепела, пљувала по патосу, — и то је све ударало на бескућништво, сахалинску голотињу, робијашку осутност стида. Када је у собу улазио робијаш — радоник, њен помоћник у пекарници — она је онда говорила самном француски. Шен француски језик је необично чист и елегантан. Тај ванредни, лепи и чисти литерални језик француски, којим говоре добро васпитгни Руси. А кад смо почињали руски, она је прелазила нехотице, не опажајући на робијашки жаргон. — Та ја ваљда не могу ићи на Фарт') Зарадиш тешким трудом, дрхтиш, шпанка, само док оком тренеш пришије.*)

') на Фарт ићи проституисати се, г ) убије.

БРОЈ 43

Необично чудноват утисак је чинила та смена ванредног Француског језика, са робијашким жаргоном, код те жене, која се грозничаво хвата за титулу »баронесе," зато гнто дрхти у ужасу, од имена »робијашке.® Ја сам се иознао с баронесом у тешко по њу, време. Не давно пред тим, у насељу Риковском, где је тада живела »баронеса,® десио се сензациони догађај; и бароиеса је дрхтала да је не »заспу« 3 ). Једном се јавио к њој, младчовек, скитница Туманов, преведен у Риковско као писар полициске угтраве, и престави се као књаз тај и тај. — Он је збиља књаз, — уверавала ме је баронеса, — не знам, шта га је принудило да се одрекне свог имена и да се назове скитницом, — он је о томе избегавао да говори. Човек васпитан, веома образован. паметан, —једино страшпонервозан, чисто болестан.... Он је замолио за допуштење да долази, баронеса му је допустила, и Туманов, сваки дан, како сврши посао, дОлазио је к њој. Бог зпа да ли је било што међу њима, но без сваке сумње, да су то двоје једнако по образовању, по кругу друштвеном коме су припадали, тежили једнодругом. Онп су имали заједничке погледе, интересе, па чак и познанике по Нетрограду. Баронеса вели, да се она: Одмарала душом при тим разговорима! Одједаред срести овде на Сахалину млада чосека. васпитана, мила — помислите само! А он је говорио: — Знате ли, кад ја говорим са вама, мени се чини, да ни робије ни скитање нема, већ да седим с вама негде у Петрограду.... Кад од једаред Туманов је дошао необично растројен, као изван себе. Ни за шта ни кроз шта, чиновник Г., љут после штете на картама, — назвао га »подлац.ем и гадом. — Ја то не могу оставити! — говорно је Туманов, стратпио узбуђен, — мене могу шибати, пошто сам скитница! Но подлацем ме назвати не смеју! Јер ја то никада нисам био, зато ијесам овде! Ја то не могу тако оставити. — 'Гаквог га никад нисам видела? вели баронеса. Млад човек, пргав, решивши »да не остави тако," чиновнику , који му је нанео увреду на Сахалину.... Баронеса жива умрла." — Ја сам и онако већ због другог страдала. Довољно. Она је рекла Туманову: — Ви нешто намеравате, — оставиге ме. Идите од мене, одмах идите. Ја иећу ништа да знам, нећу да страдам. — Тако, и ви ме дакле гоните? И ви? — Идите од мене, ако сте вн частан и поштен човек... — Добро... Туманов је отишао, а у ноћ сво је Риковско било дигнуто на ноге: бродјага (скитница) Туманов, хтео да убије чиновника Г.

8 ) уплету.