Полицијски гласник

ВРОЈ 44

говином већ неколико месеци , држи орећке кдасне лутрије једне од суседних држава, па како је, вели, то законом забрањено, он је молио да се дотични казни , а њему као погказивачу изда награда, која му по закону припада; и б. Друштво, образовано за иошумљавање голети у овоме срезу, да би дошло до материјалних средстава за номенуту сврху, одредило је забаву оа извлачењем срећака. У име ово, оно Је штампало 1000 срећака а распродало их, а згодитци су у разним сгварима, које оу поједини поклањали. За извлачење ових срећака, друштво није тражило дозволу ни од кога, јер, вели, није ни потребна, пошто је ово намењено на побољшање здравствених и климатских прилика овога краја. Како ми није познато , којим су законом регулисана она два питања, и да ли су поступци и први и други противни закону , то молим уредништво , да изволи по овоме да ги своје обавештење. 8 — На ова питања одговарамо : а, Ио чл. 9. става трећег, закона о класној лутрији , држање сграних срећака и промесп допуштено је странцима, «који кроз Србију и У т УЈУ1 и ли се , као иутници , иривремено у к ој 6аве.» Да би се , дакле, пеко од странаца могао учинити одговорним за држање срећака, зависи једино од природе његовога борављења у Србији. Ако је н. пр. он прешао овамо, да стадно проведе једно читаво лето или зиму, бавећи се трговином , онда он, према горњем тексту законском, не би имао права на држање страних срећака; а ако је, пак, дошао само на кратко време, колико један сезонски пооао траје, са намером да се одмах по том врати, на је у томе времену дошао и рок за промену орећака, онда се не би могао подвргнути казпи. Остављајући, дакле, да се казнена одговорност одреди према природи његовога борављења, ми сад прелазимо да кажемо, како би се казнила ова кривица, ако би казни у опгате било места. Дакле, по чл. 10.закона о класној лутрији, сваки онај «ко се ухвати да држи, ради иродаје или личнога учешћа у извлачењу стране срећке и иромесе, које нису доиуштене , (Министар народне привреде има права, да дозволи и продају страних срећака) а казниће се до 1001! динара новчане казне," и одузимају му ое те срећке у корист државне благајнице. Ако осуђено лице не би могло платити казну у новцу, ова му се замењује затвором, рачунећн 10 динара за један дан затвора. У чл. 11. сгоји, да осуде изричу окружие финансиске власти. Оваква је одредба унесена зато, што је при прављењу овога закона већ постојао закон, који је предвнђао окружне Финанцијске власти. Али, како тај закон још није уведен у живот, то ову осуду изричу окр. начелства у својим окружним благајницама; и, б, Никаква друштва, па ни хумана, не могу издавати и извлачити срећке без претходне дозволе г. Министра народне привреде — чл. 8. поменутога закона. Ирема томе. и посгупак друштва за ношумљавање голеги у томе срезу, противан је за-

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

кону, и био би кажњив по крпвичиом закону, ако Министар не би, макар и накаадно , дао свој пристанак. II Један срески званичник пита: «Како се казни онај, код кога се нађу лажне мере, као кантари, ваге, тегови и т. д. а за кога није утврђено, да се овим мерама олужио, јер у истој радњи има и тачних; а како се, опет, казни кафеџија, код кога има поред стакала са одређеном мером (н. пр. на самом стаклету пише колика му је запремина), и таквих, на којима нема никаквог обележја ?» — На ово пигање одговарамо: Онај , код кога се само нађу лажне мере (био оп трговац или продавац у опште) а није у гврђено, да ое тим лажним мерама служио, казни се по чл. 27. под Б. тач. 1. зак. о мерама од 5 до 20 талира. А ако се утврди, да се овим мерама и служио, онда уз горњу казну још и по §. 382, гач. 2. кривич. закона. Кафеције и механџије, код којих ое нађу стакла без означаја запремине, казни се по чл. 27. под Г. тач. 2. закоиа о мерама. III. Писар једног начелства пита: (< Да ли су расписом г. Министра унутрашњих дела, од И.августа 1903 год. ПБр. 17891 са свим укииута правила о руковању, упогреби и чувању динамита и других распрскавајућих материја, од 1. септембра 1883 год. ПВр. 9486, пошто поменути раопис из основа мења оне одредбе иравила, у којпма се говори о куповини, продајп и чувању барута, а међутим, ништа не помиње поменута правила ? — На ово питање одговарамо : Расписом г. Министра ПБр. 17891, истина измењене су оне одредбе из иоменутих правила, које говоре о куповини, продаји и чувању барута, али том изменом нису укинута правила у оним својим другим деловима, у којима се говори о продаји и чувању других распрскавајућих материја, као динамита, желатина, нитроцелулозе, смеше хлора и пикрина и т. д. Та правила стоје и данас у важности за ове иоследње материје, а важе и за барут, у колико одређује месго и начин чувања овога, с обзиром на безбедноот од могућих експлозија. IV. Писар једнога погр^ничног среза иита: дОељаци из пагаих пограничних општина, ухваћени су, да у реци Т... лове ргбу динамитом, што је противно закону о риболову. Кад су узети на одговор за ову кривицу, онда се сазнало, да су динамит набавили у једној од пограничних варошица оус.едне државе, и кришом га пренели овамо. Оада настаје питање, да лн њих треба казнити само по закону о риболову, или их треба казнити н по царинском закону, што су ову робу, истина у незнатној количини , кришом пренели иреко границе. Моли ое уредништво, за потребно обавештење по овом." — На ово питање одговарамо: Како је ова ствар нредстављена, овде стоје три кривице, а не две , као пгго би се питањем хтело да каже.

СТРА НА 343 Ирва је кривица у томе, нгго су догични тукли рибу динамитом, шго је кажњиво по за,кону о риболову. Друга је кривица у томе, што оу унели у земљу динамит, као артикал. на чију производњу и увоз има једино право српска држава. Кривица ова казни ое по чл. 7, закона о производњп, увозу и продаји барута, динамита и других распрскавајућнх смеса, од 17. априла 1890 године. Трећа би, пак, кривица била кријумчарока за царипу и оотале дажбине, у колико овима овај подлежи. За сваку од ових кривица треба их посебно оптужити надлежним влаотима. V. Суд општине руишке, актом својим од 28 октобра ове године Бр. 1688, пита: Драгутин Митић, бив. председник ове општине, кажњен је од стране среске власти, ио три преоуде, четрдесетодневном платом. Поред њега, двема пресудама кажњен је и општински деловођа. Драгугин није изјавио жалбу ни против једне преоуде, а деловођа с.е жалио и против једне и друге. Драгутин је разрешен од дужности 8. ов. м-ца и до тога дана изузео је сву плату, гато је имао примати. Може ли ое тражиги извршење ових пресуда према Драгутину, кад Државни Савет још није донео своју одлуку по жалби деловође. јер суд мисли, да би она била понигатена и према Драгутину, ако се попигати према деловођи, пошто оу кажњени за једну исту кривииу. Ако иресуда не би била иоништена, може ли се наплатити из имовине Драгутинове, пошто он више није председник? — На ово пигање одговарамо: Кад Драгутин није употребио правна средства у законском року, онда је према њему пресуда извршна, и све да је Оавет и поништи према деловођи, који је са Драгутином осуђен, тиме ое Драгутин не може иомоћи. Наплага се може тражити и из имовине његове, пошто је он плату изузео. СЛУЖБЕНЕ 0БЈАВ* П 0 Т Е Р Е Петар Михаиловић — Танасковић, осуђеник београдског казненог завода, побегао је 28. пр. м-ца из Добричева. Бегунац има 30 год., малога јс стаса, плав је у опшге. Позивају се све полицијске и општипске власти, да Петра у својим домашајима живо потраже, и у олучају проналаска стражарно га сироведу управи државних добара у Добричеву, о позивом на депешу Бр. 4066, или управи града Београда с позивом на Бр. 378 44. Вилхелм Фогт, ликорезац и каменорезац, родом из Вајденау у Горњој Шлезији, украо јб у Суботици (у Угарској) 7000 крупа н побегао са својом женом Естером Нађ, рођеном у Мако-у (Угарска) и десетогодишњим синчићем Јено. Вилхелм је стар 38 — 40 год., вере католичке, средњег -раста, сув, лица овалиог, очију смеђих и великих, косе смеђе, бркова црппх п дебелих, у оделу радничком; говори