Полицијски гласник

348 СТРАНА

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 45

И тако . омо ми сели у тајги, да доручкујемо гушчијих џигерица са триФлама и сардипе са деликатесним зејтином. — Деда, ајде да попијеш са нама чашу чаја. Старац је постојао, постојао: — Хвала на л.убазности. И ма колико да сам нх нудио да седну са мпом нису хтели. Ја сам седео на доксатпКу, а старап и Бушаров мало подаље. Иначе: — Није ред! А ред је, впди се, старац волео. Попии чашипу чаја, ои је испљускивао остатак у траву, превртао чашу к врху дном, метао на дпо огрпзак шеКера и говорио: Благсдарим на угошћељу! — Хоћеш још, чича. — Пе, хвала, довољно је. II тек по трећи пут би рекао. — Но, ако ваша милост хоће, онда налијте! На сардине се чича насмејао: — Безглаве рибице! А паштете је поискао још. Чај је пио жудно: — Давно се нисам частио. Има већ по годипе иисам чаја пио! Старац је био натмуштен, ћутљив, но чај га је разговорио, — А ти чича, идеш ли на станицу? — Не. За тајин иде Михаило. Онјемлађи. А ја шта ћу ? Шта да радим тамо? Већ две годипе нисам био. — Па тако и живиш ту, не виђајући се ни са киме? — А од куда овде људи? Тако ако залута какав медвед, поплапшмо га. Или који што се луња.... — Вродјаге, (скитнице) објашњава Бушаров. — Да они. Дође, огреје се, замоли за комад леба, даш, преноћп — и иде даље. А људи, откуд њих овде! — А није страшно чича? —• Од чега страшно? Шта има човек да се боји? Бога се треба бојати, а људп не. Нисам ни ја људима ништа учинио, а ни људи мени. Чега пмам да их се бојим? Старац је постао поверљив и разговоран, тако да сам му могао поставити најтугаљивије питање: А због чега си тн чича доспео овде? На Сахалин? Старац је у то време допио последњу чашу чаја, појео с длаиа све мрвице, и прекрстио се три пута. — За арање светих Божјпх храмова. Признајем да сам очекивао све пре него то. — Како то ? — А тако. — Како тако? Пијан шта ли? — Зашто пијан. Трезан. Ја још из младости, нишга друго нисам ни чинио! Све по црквама. Опљачкао сам око тридесет цркава, може бити и више. А, на тридесет нрвој нисам Богу угодио, и заглавио сам. — Како то... Па то је злочин такав.... — Какав злочин ? Старац ме погледа строго и озбиљно — Ја иикога нисам уцвелио. Ја од људи нисам ништа узимао. Ја сам узимао од Бога. Да уЗимао сам од Вога, оно што

њему не треба. И Бог ми је и давао, и чим сам дарнуо оно што је њему нужпо, он ме је и казнио. — Како то опет ? Како то, оно што Богу не треба? — А шта је оно све што је у црквама, II откуд 0110 ? Жртвовано? А шта ти мислиш Богу је угодна свака жртва? Свака? Старац је падао у ватру. — Други мужик огули целу околину, дотера људе до просјачког штапа, кошуље им поскида, па онда поклони што црквп, и мисли да ће у свеце! Јели мила таква жртва Господу? Не, брале, што трудом и правим срцем стекпеш, принеси Господу Богу, — то је њему жртва! — А но чему знаш шта је Богу угодпо а шта није? То ми зпатн не можемо. Али по последицама се види. Узео си и ништа ти није било, знаш Бог ти је дао оно што није за њега. Целог живота ништа ми се није десило. Још каквих је ту послова било. А ту узео. тако рећи ништа, и ухватили. Дирнуо си оно, што је Богу угодно, и држи се. Значп, Богу је неко принео жртву од чистогасрца и праведнога труда, — »жртва савршена". А ја је узео од Бога. Зато је сад и казна. Праведна је п велика премудрост Вожија. Заћутали смо. — Како си ти то радио? Обијао цркве? — А, дешавало се да сам и обијао: иерадо одговараше старац. Само ја то не ВЈ .чем. Зашто ломити храм Божји ? Нама то не треба. Опасно је, н затећи могу лако. А онако с молитвом и полако боље је. Останеш после вечерња и секријеш се гдегод. А кад закључају цркву — изађеш. Помолнш се Вогу пред пре.стоним иконама, да Господ Бог просветли ум, да не би узео што, што је Њему угодно, и узимаш што нађеш да је право. А у јутру, када за јутрење отварају цркву, тамно је још, сви санн, онда неприметно одеш. — И тако целога живота? — И тако целог живота. — Но и та иконица што виси у углу, и то је такође може лако бити? — Покров Пресвете Богородице? Велим ти, ире две године када сам на станицу био. Тамо сам на гробљу узео. Скинуо сам с крста. — Како то? И гроб, последњи мир.„. — А нашто ће тамо икона? Зашто да труне под кишом? Још татарштина је може узети, лопце њоме да покрива. ,, Дашчица!» Њима је све дашчица! А ту је икона на свом месту, Како је ред. Пази се. — Но, а овде си ти оставио стари посао. Овдашње цркве не дираш ? — А шта има из овдашњих цркава да се узме? Зар овдашњи народ мисли о Богу? Шта ће он понети цркви? Воли он то попити. Овде је свет заборавио на Бога, а и Он на њега. Код њих би Бог просјак остао, а због тога и они голи иду! Народ! Очи моје да га не виде! Због тога и на станицу пе идем, због таквог народа! Грех сами. И старац је срдито пљувао, говорећи о народу који је заборавио на Бога.

— Чудан старац! — каже Бушаров, када смо одмакли од стражаре, — но веома је побожан, веома! То свако овде зна.

ЛАЖНЕ НОВЧАНИЦЕ ИЗ ХАРТИЈА ЈЕДНОГА ТАЈН0ГА ДЕТЕКТИВА (СВРШЕТАК) Моја је сумња још од почетка падала на Павла Рубова. Не знам зашго, али ми се она појачала од одласка Бајгнеровог. Једнога сам дана по том седео у Онсловљевој каФани са Олгом, и тада сам упознао комисионера за сточну трговину, по нмепу Шлома Калшова, који је свакако имао трговачких веза, са Рубовом. Видео сам да имају и новчаних веза, пошто су мењали међусобно новце, а када су отишли, нађем на месту, где је Калшов седео, једиу новчаницу од педесет рубаља. Ја је узмем ћу гећи и метнем у џеп, да бих је на само добро разгледао. Та ми околност са свим утврди моју сумњу, а претвори је у ноузданост, када сам се после неколико дана нашао са Калшовом и овај ми се жалио како је изгубио новац. Ја сам га тешио, да се као може још и наћи, јер ће свакако бити тешко ономе, ко је нашао да протури тако велику повчаницу, а да не буде осумњичен. За сиаку сигурност одем код директора банке и покажем му новчаницу. „Ово је лажна новчаница!" узвикну он одмах. — »Хоће те ли да видите оригиналну?® И одмах за тим показа ми новчаницу, са истом серијом и иумером. »Видите ли господине Грујићу, ове су две новчанице са истим бројевима, а то не може бити код правих! Хвала вам, можда ћете пронаћи у брзо и Фалсификаторе , а то ће бити добро за јавност и сигурност!" Отидем и од Олге се распитам, где могу у брзо наћи Калшова, пошто имам да му саопштим нешго врло важно. Препоручим јој да све то чува у највећој тајности и она ми радо обећа. Идућег ме је дана већ чекао Калшов. „ Ви имате нешто да ми кажете?" упита ме он, чим сам наишао. „Да, само на миру, да нас нико не би прнметио. к По том се обратим Онслову: »Пустите нас где у засебну собу!« и овај нас уведе у своју сиаваћу собу. »Нађена је новчаница!« рекох ја. »То сам већ мислио." »Она је била Рубовљева?" »Да!« »Знате ли, да је лажна ? Он се запрепасти и понови: „ Лажна?" »Да, ја сам ту новчаницу испитао у банци." „Света мајко Вожја! „Тражите другу новчаницу на место ње, али, преклињем Вас, не сномињите моје име!" Ја ћу, се добро чувати! „Али реците ми Рубовљев стан ?" „Добро, то могу; он станује у улици Штука бр. 13."