Полицијски гласник

БРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 349

»Добро, ствар је, што се мене тиче, свршена !« „Ја се могу надати, да ћу добити накнаду за мојих педесет рубаља! к в Само да ћутите о мени!" »Заклињем се!" По том изађосмо обојица у каФану. Ту је већ седео Павле Рубов са неким мени непознатим човеком, и баци на мене испитујући поглед. Ја се, наравно, нисам збунио. Међутим се Рубов врло пријатељски понашао са оним странцем и Калшовом. Када сам доцније рекао да морам послом, и отишао, на пошти сам већ затекао Калшова, где ме очекује. »Он ме је држао за безопаснога! У осталом, ви се добро припазите, јер је он обратио пажњу на вас Наншову!" пришану ми Калшов.® »Ко је тај?« »Човек, који је с нама седео, трговац је, али не ужива добар глас! (( »Хвала вам! (( Кад сам дошао после ручка кући пришла ми је у сусрет Олга и рекла: »Тетка ми је болесна, те сам зато овде, у осталом и иначе сам хтела говорити с вама , али вас не нађох. Рубов је обратио пажњу на вас Наншову; свакако да обојица гешто зло смерају!» »Ви не верујете Рубову?" »Не, то никако ! ,)И ја му не верујем, госпођице Олга!« »Ја мислим да он чини рђава дела. (( »И ја у то верујем! Има ли он веза са вашом тетком Катинком?" »Ништа друго, до што му је дала под кирију један подрум.« »Знате ли где је тај подрум? »Не, ни помена! Ја чак мислим да ни сама тетка Катинка не зна све одаје овога замка! (( »Како би то могло бити?" »Замак има силество одаја. Пређе је тетка Катинкин муж водио надзор над замком, а када је он умро, надзорништво је прешло на тетка Катинку, и она никада није имала довољно времена, да и о томе мисли !" »То је свакако разумљиво.« У то време, већ у новембру месецу, почело хладније време; по мало је и снег падао. Одмах сам се сетио оних трагова од стопа, које сам виђао пре кратког времена. Иотрудим се мало, и труд ми не испаде без успеха, јер сам код једних врата нашао трагове од два пара мушких стопала.® »До ђавола, да нису сада унутра?« упитах се. Трагањем утврдим, да нема никаквих других трагова, и закључим да су ти тајанствени радници на сваки начин и сада у замку Борову. По том се кренем у шетњу и нађем се у штука улици код броја 13. Кућа је била празна, и на свима је прозорима било објава о издавању куће под кирију. »Аха, (( помислим се у себи. Птица је одлетела! Мора да је посумњала што! (( Вратим се кући, када ми у собу уђе Олга.

»Драги господине Грујићу, код нас сс десио крах! (( »Како то? (( »Ја остајем сада код тетке Катинке.* »А зашто то?" Она поцрвене. »Тетка Катинка вам је можда већ говорила о томе. »Да вас Рубов хоће за жену? (( „Истина је! (( »Ви му не смете дати своју руку!" рекох ја озбиљио. »А зашто не? »Прво за то , што је он зликовац!® Она се престрави: „Зликовац?" »Да, ФалсиФикатор ! Знам, да вам се могу поверити, Олга, њега ће скоро ухватити и притворити ! (( »То сам већ давно мислпла! (( »Тако је! »Али још нешто , господине Грујићу, ко је тај други што би мене волео ? (( »Зар можете још и да питате, Олга ? Зар не видите, да сам ја тај, чије срце за вама гине ? Од када вам јогп хтедох то рећи ! Чему имам да се надам? (( Она клону главом на моје груди. »Ви сте се издали. Али један доказ поверења само? Јесте ли ви — полицијски чиновник? (< »Од куда вам то пада на ум? (< „Рубов је то рекао.« »Када ? (( »Одмах још, када сте дошли амо! Мало сам се збунио, али сам знао, да, јој се могу поверити, и рекох за то: »Олга, ја те љубим из дубпие душе; да ја сам полицијски чиновник! (( Олга се заплака: »И ви ме никада нећете оставити?" »Никада, Олга, бићу ти веран, али само нека то остане још за који дан тајна за твоју тетку." Она ми то обећа, пољубисмо се и растависмо. Ја се повукох понова у собу, где сам премшиљао. Задатак ми је био решен, а сада имам још и младу! Само још кад бих могао авансовати, када би ми се могли повећати приходи, могли би смо се и венчати! Са тим мислима легао сам да спавам. Сутра сам хтео да предузмем кораке, да притворим Рубова. Једва најзад заспах кад ме пробуди звонце у кревету. У трену ока скочио сам из кревета ухватих револвер, и стао иза врата. У том видех кроз помрчину две људске прилике и узвикнух: »Станите, или пуцам!" У том осетим да крај мене прохуја кнута. Испалим револвер, зачу се један узвик и чу се шкрипа браве. Прилика је нестало. Сада упалим свећу. Врата су била закључана на замку. Употребим оруђа, која ми је оставио Бајгнер, потрчим у пошту и телеграФујем полицији у Сирзд, молећи да се Рубов притвори. Калшов ми је преко Олге поручио. »Он је у замку Крибелову." Одмах ми је одговорено из Сираде: »Сутра у 7 часова изјутра све ће бити спремно за поход у замак Крибелов. Комесар Калински."

У одређено време био сам спреман најмим кола и убрзо ме одвуку у Сирад. Комесар Калински прими ме , узе десет козака и посла их напред са заповешћу, да нас тамо очекују. Комесар седе са мном у кола, а пратио нас је један жандарм. Стари замак Крибелов био је забачен, пола сата далеко од руске границе. Када смо дошли, у једном шумарку чекали су нас козаци. Време је било снежно ; што кажу, да човек једва извуче руке из џепова. За тим приђосмо замку. Жандарм залупа јако на уласку и изнутра се зачуше кораци. Козаци су међутим већ посели све излазе. У том се отворише врата и појави се једна жена. Комесар упита за Павла Рубова: »Је ли код куће домаћин? »Ту је, сад ћу га звати!« За тим се појави Рубов, и унлаши се кад виде комесара, а мене дотле нису још угледали. По том изађем и ја пред њих, и Рубов рече: »Ах, то сам већ мислио, то сте ви тај из берлинске полиције!" Одмах прискочише на њега два козака и везаше га тако, да није могао мрдати рукама. »То је боље, иначе би млади пријатељ могао имати несреће!" Козаци, смејући се, као да су то знали, извадише му из одела ревелвер и један мач. »Ви сте неки дан плаћали нешто трговцу Калшову, што сте му били дужни за неке трговачке артикле?" »Јесам!" »Међу тим новцима била је и једна новчаница од педесет рубаља?" »Била је! (( »Та је новчаница лажна!« »Не, то незнам. Ако то Калшов тврди, ја од себе одбијам!" »Ви сте правили сами овакве новчанице, не одричите то! (( рекох му ја. »Шта знате ви о томе?« »Видео сам вашу радионицу!" »Где?« »У замку Борову! Рубов побледе као крпа. »Па шта имам онда да одричем? 'Го сте могли одмах рећи! »А који су вам другови?" упита Калински. »Именоваћу их доцније." Калински оћута, па за тим рече Козацима: Ви ћете нас пратитн у Сирад, од куда ће се овај опет вратити у Острово!" Огрнуше Рубову једну бунду и метнуше га у кола. Комесар се лупи по глави. »У мало не заборавих да претресем кућу!" Ја му, наравно, следовах. Комесар је видело се, у томе био веома вешт за претрес куће, јер је за кратко време нашао силу новчаница, па рече: „Ха, ха, та шта има још да одриче? Десет година у Тоболску су му сигурне!« По том наиђосмо на једну одају, из које се чуло неко стењање .ј