Полицијски гласник

СТРАНА 364

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

НРОЈ 41

дала је од тих 15539. људи и 2510. жена свој суд шта се у будућности има очекивати од свакога од њих.

•ЉуД Р1 . . Жене . .

(,'пега .

Да Ке отпуштони из затвора поиово чинити преступе, јесте

међу н>пиа због

14726 '2319

14441 2217

163 38

122 64

17045 ј 16658 I 201 | 186 563 441

440 123

373 68

Резултат је доиста страшан код 93°/ 0 жени и 95°/ 0 људи вероватна је социјална неупотребљивост у највишем сгупњу. А ме!)У узроцима доминира „неаоарављивост" и у чему може она бити. кад се издвоје телесне и духовне махне, што је у том случају идентично са инвалидитетом и духовном болешћу. — у чему другом може опа бити него у индивидуалном расаоложењу? Оно је инструменат на коме бура живота производи погрешне и рђаве гонове , који нам цепају уши. Против силе броја, која нам овде излази као искуство оних, који стоје у свакодневном додиру са преступницима, против ње су немоћна сва теоретичка разлагања. Ми морамо рачунати са читавом војском од преступника, који се у даним односима ие дају више подврћи уређеном животу. Ако посматрамо из ближе те људе скоро ћемо увидети, да спољни узроци играју врло различну улогу по величини, да један подлеа;е већ и најмањем удару, док други тек после дужег, трајног искушења подлеже, али они подлежу доиста тек у колико је људски суд тачан. Па јесу ли сви ти »социјално непоправљиви" морално суманути, због тога непоправљиви што им оскудева способносг да нознаду законе морала и да се њима иокоравају? » Мога.1 ГпаапИу " јесте појам о коме су вођење велике препирке, и неЈиа краја спору да ли се нека болест може испољити искључиво у егичким недостатцима С тога ја могу овде поново изнети само моје лично гледиште; ја не верујем да постоји тако оболевање. Сви случаји са таквом дијагнозом. које сам ја видео, или су били једновремени са интелектуалним недостатцима у високом ступњу, или су били само симптоти тешких психоза, које су биле пре виђене. (свршиће се)

ЧИКА РУСКЕ РОБНЈАШНИЦЕ*) Мили, добри, красни чико, ти сада спаваш у „Рачковој дољи," на робијашком гробљу под безименим крстом, спаваш тихим вечитим сном. Шга ти се привиђа сада у твом вечитом сну, носле твог страдалачког живота? Матвеј ВасиљевиК — Соколов -— »Чика руске робијашнице.« *) Из (Јахалина од В. М. Дорошевича.

Старијег од њега није било никог. Он је издржао: — Педесет година робије. Па је још преостало: — Мени треба три века да живим, смејући се безубим устима, говориоје Матвеј Васиљевић — јер ја брајко, осуђен сам на три вечите робије. Човек који је три пута осуђен на вечиту робију, и на вечиту ћелију. Још један такав, није се могао на целом Сахалину наћи. По закону, тако страшног преступника, дужност је целог живота држати, у затвору окованих, и аио куда пође спроводити га не иначе, већ са наоружаним чуварем. А Матвеју Соколову су допустили, да асиви у столарској радионици, без икаква надзора. Спавао чје на тезги, грчећи се зими и лети под старом кабаницом, дрхтећи својим старачким телом. — Ракијом се одржавам! Пробудим се изјутра, — не осећам ни руке ни ноге да су моје, не могу да оданем. Попијем чајну чашу ракије, и опет сам — човек! Ја сам ваше благородије, природни пијанац! — Матвеј Васиљевић, због тога не може ни да ради, што лак пије! — шале се остали робијаши, који раде у столарској радионици. —• Како то, — лак? — А ја то, када нема вотке! — смеје се чича, — лак се слегне, на дно талог, а по врху чист сгшригус. Јага онда разблажим водом и пијем. Права вотка. Тако заструји по жилама, запали као жеравица. Осетим топлину у рукама и ногама. Дођем к себи. У дом за изнемогле, није Магвеј Васиљевић никако хтео. — Зар сам ја богал>! Ја сам човек мајстор, зато остајем у радионици да радим! Радити он, под старе дане није могао. Само се тако „тетурао." По био је мајстор столарски изредан вештак. За то су га по свима казаматима надзорници волели. Но зато је зло пролазио када је бегао. Помислите, такав мајстор побегао, —- па да се човек не наједи. У то време, када га ја знам живео је он у радионици, на миру. К њему су се сви обраћали с неким необичним поштовањем. Ословљавали су га или пуним именом и презименом, пошговања, или са „чико.® Сви суга жалили: много јестрадао. Све што је знао, занат, писање и читање, научио је он на робији. Ништа он у животу није запазио друго до робију. И само време се делило код њега на два периода: в до ешафота" и „после ешаФота." »Другојаче он није умео означити време. — То је још пре ешафота било ! Када још нису били уведени ешаФоти ! Носле тога су настали ешафоти! — одређивао је он обично давно прошла времена, тим изразима. На робију је дошао још за време крепоснога права.

— До ешаФота? — Уха! Још су кнутом кажњавали. То је за њега »ера. сс — Жиг су после увели! То је такође опредељење времена. Он је био крепосни, али из имућне трговачке куће, која је живела пуштена на „оброк" у Ељцу. На робију је био осуђен, за убијство девојке. — Афимија се звала девојка. Дивна је била то девојка, али ја сам био момче ваљано. И Матвеј Васиљевић смеши се, сећајући се какав је био он у младости. — Ви1)ен сам био ја момак, бекрија, лудов и распусник. У — ух! Спанђали се. »Афимија, — кажем јој, — хоћеш поћи за мене. — „Хоћу" — вели. Њој се допадало. Ја угледан а из богате куће. Но, као што рекох, спанђасмо се. То је код нас био обичај. — А јеси ли је волео чико ? — Велим ти, ужас, како сам је волео. Тако сам је волео, — да сам био просто луд. Спан^али се, — треба се и венчати. Ту отац и мајка скочише, па не даду ни поменути. Јер ја сам имао старијег брата, који је био гако ожењен. Прво се био снанђао са својом девојком, па се после венчао. Шта јето? Срамота! Сви синови да се са љубазницама ижене : Ни за живу главу!" Породица ми је била богата па горда. Ни пошто па ни пошто. А ја и тако и онако : »Не смем." Види она да нема ништа од свадбе, — и поче нас терати од себе. „Много ми ти требаш!" И отпоче с другим да ашикује. Нек сви виде! Моји су је прекорили: »С Матвејем се, гадура. вукла ! Па хоће да нам се на силу натури," Видите, колико ми је ваш Матвеј потребан, и колико марим за њега. Тада сам и ја почео да пијем. Било је то уз белу недељу. У нашем крају тада се момци с девојкама сањкају. Дођем на брег, гледам, она с другим с брда, — лети ли лети. Био сам пијан. Мислим се, да га убијем, неће ми ништа бити. Тако сам био луд! И Матвеј Васиљевић, маше главом, смејући се младом човеку, који је намислио такву глупост. — Отишао сам кући, узео пушку, и дошао, и нанишаним тако, — и Матвеј показује како је нанишанио. Афимија је дрекнула и пала. Пала и умрла. Нишанио сам њега а погодио њу. Нисам видео, био сам пијан. Тада су ме сви оставили. И отац с мајком, — царство им небеско, — и браћа, и сви рођаци. Породица је била богата , горда, а сад од једаред таква брука за целу кућу. »А!? Апсеник ! Нећемо да знамо за њега. Осрамотио нас је за цео живот.» Осудили су ме на десет удара кнутом и робију. У Москви су вршили казну. Тада сам први пут и видео Москву, када су ме на казну спроводили. Красан је мора бити град, само мени није тада било до тога. Метули су ме на таљиге , обрнутог леђима коњу , а около маса народа. Дечурлија трче за колима, гледају, понеки бацају новаца у кола. Џелат је седео самном у колима, и купио их. „То је теби," — вели. Ја сам благодарио. Тако су ме и довели на конују. Дан је бпо пазарпи, народа — маса. Тада још