Полицијски гласник

&РОЈ 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА Зб5

није било ешафота. Положили су ме, а џелат кнутом по голим леђима ! Много сам био до сада бијен, и на много начина, и бичем, и прутом, тањим и дебљим крајем, — али ништа жешће нема од кнуте. И тај човек, који је пренео у свом животу хиљаде камџија и шиба, и после педесет година се јежи, када се сети на десет удара кнутом. — Мислио сам да ћу црћи ! Чинило ми се да има већ година, како су ме повалили. Скинули су ме с кобиле, и у болницу послали, а за тим по егапама на робију. Тешко ми је тада било. Хтео бих вотке, али одкуда и како да је набавим? Заната писам знао, а другојаче се неда зарадити. »Хоћеш новаца, — вели ми један друг, можемо их имати какве хоћеш. Сами ћемо их правити!® И отпоче ме чашћавати вотком. Ухватише нас, — и на шибу осудише. Њега као коловођу, без докторске помоћи, а мене с помоћу. — Како то без докторске помоћи? — А тако је то било. Построје војнике у два реда с прућем, осуђенога привежу за колац а потрбушке, и возе. А они шибама по леђима Фиске, Фиске ! И возе док се не испуни број на који си осуђен. Он, често, већ мртав лежи, а њега још возе и туку. Због тога је то без докторске помоћи. А када је с помоћу, онда доктор иде поред осуђеника. Види да је почео човек да се онесвешћава, он онда заустави шибу, — да спирања да помирише, — и тада понова. Узме за руку, погледа, и каже може јошсто! А када види да је баш са свим рђаво са осуђеним, све зауставља, и шаље у болницу. Излежи човек, прездрави, па опет на кобилу, док се не испуни све. Друг, царство му небесно, одма је скончао, а мене су тако целу годину шибали. Целу сам годину дана прележао у болници. Прездравим мало, онда хајд даље, док се није испунила цела пресуда. Много је и после тога Матвеј Васиљевић добио шиба и камџиЈа, за време своје дуге робије. — Ишао сам стално на траву! — Смејући се вели он. — Како „на траву?" — А тако, док је зима ништа, седим у казамату. А кад дође лето и све озелени, мене чисто нешто повуче, и побегием. Тако се мотам по цело лето, служим и надничим код које кога. А чим јесен дође, — зажелим се казамата и другова, и враћам се. Тада одмах следују шибе или камџије, и додатак на пређашњу осуду робије. Таквим одласцима »на траву," Матвеј Васиљевић је и дотерао до три вечите робије. Све што се дешавало у свету, пролазило је мимо тога човека, који је знао само за робију и шибеОсем безбројних бегстава, Матвеј није пмао других кривица. Био је то један од најчеститијих људи: чиновници су му поверавали новац за куповину материјала, често замашне суме, никад ником ниЈе ни једну копјејку украо.

— А бегао је сам, — сам он вели. И све због пролећа и вотке! Чим се напијем одмах ми дође да бежим. Пијанац сам ја, ваше високоблагородије. Због вотке, смо се и ми двојица посвађали. Били смо у великом пријатељству ја и он. Колико пута уморен сахалинским јадом и чемером, питао сам се: има ли мере и границе људско страдање и његово падање? — бојећи се да не сиђем с ума, гледајући сав ужас, око себе, ја сам долазио к овом доброћудном старцу, и чисто заборављао на све, слушајући његов тихи и поштени разговор. Он је преасивео све, и претурио преко главе сва страдања, — и сећајући се свега он се добродушно смешио. Колико пута гледајући тај доброћудни осмех човека, који је толико страдао, ја сам се питао. — Има ли мере и у доброти и благости људске душе? Та се дружба подржавала између мене и њега, ситним услугама. Сваког јутра је он долазио код мене у кујну, и куварица је била дужна да му поднесе чајну чашу, — али непремепо чајну чашу вотке, што је била његова мера, — да попије. Једном питам: — Је ли био чика? — Не. Већ има неколико дана како не долази. Отишао сам, да видим да се није разболео. Старац ме дочека хладно, поздрављајући се тек од невоље. — Ма шта је с тобом Матвеј Васиљевић ? Што се ти срдиш на мене? — Ништа ја... Немам шта... — Та реци, у чему је ствар? — Та шта имамту! Када је теби било жао старцу чајну чашу вотке дати, шта... Кад шта је било. Куварица, зла и глупа жентурииа, не знам због чега, место чајне чаше, налила је Матвеју малу чашицу ракије. — Сви пију из чашице, а ти не можеш, ко какав велики господин! Има доста муштерија што би хтели да сучу вотку великом чашом! Матвеј Васиљевић је одбио и ту малу чашицу и изашао. Верујући да је мени жао вотке. Не, што... Жао ти је... Чашицу вотке си зажалио... А ја због вотке, цео живот проведох на робији... А теби је чашицу жао... И старцу су биле пуне очи суза. Осећајући блиску смрт, Матвеј Васиљевић се јавио у Алексаировску болницу, тражећи главног лекара Л. В. Иодубпога. — Дошао сам к теби да умрем. Ти ми заклопи очи Леонид Васиљевић ! — Мани се тога старче! Још ћеш ти на „траву 1( ићи ове године. — А, не, брате , нећу га ја више на траву поћи. — А шта те то боли? А? — Да боли, не боли ме ништа. Али осећам да се примиче смрт. Зато Леонид Васиљевић, гледај па ми ти сам заклопи очи твојом руком.

Шеља се старчева испунила. Пролежав у болници два дана, брижљиво негован, тихо и нечујно испустио је душу, чисто као да је заспао. Угасио се од старачке изнемоглости. И заиста му је очи заклопио сам Л. В. Подубњи, налазећи му се код самртног одра на последњем часу. Тако је умро „чика" руске робијашнице. Једном доктор Н. С. Лобас дао је Матвеју Васил>евићу хартије, пера и мастила. — Чича, када си докон седи и запиши колико памтиш, из твог живота. А што не ! Радо! — пристао је Матвеј Васиљевић, доносећи идући дан перо, мастило и четвртину табака хартије, на којој је с једне стране било написено. — Ево. Готово је. — Шта! — Животогшс. И он је пружио хартију. „Животопис робијаша Матвеја Васиљевића Соколова. Осуђен на три доживотне робије. Издржао 50 година. Кажњен са: »Кнута — 10. »Бичева — толико и толико хиљада. »Батина — толико и толико хиљада. »Шиба — не памтим колико. Робијаш Матвеј Соколов. — Цео животопис? — Цео.

ЗЛОЧИНАЧКЕ МАЈСТОРНЈЕ I Школа за лопове. У Лондону постоје праве школе за лопове, у којима искусни и опробани лопови са највећом брижљивошћу, обучавају децу своме »послу. а У тим школама примењују најзгодније методе, које су у практичној примени имале сигурнога успеха, и с помоћу њих се бистри ученици уводе у радове при опасним крађама, најпре обичније, а доцније и теже. Од највећега је значаја код крађе са обијањем, да се врше без ларме, по могућству и без шума. Тога ради ученике воде учитељи и поучавају их да се пужа ЈУ У 3 кућне зидове из авлија. За вежбање ученика чак се и зидају нарочите врсте зидова у облику стреле. Када се се сврши обука једнога ученика, тај мора умети, да се као »муња« вере по зидовма. Најчешће се при опасним крађама лопови служе мајсторијом, да се представљају као да су послати од стране некога агента за куповину кућа, да разгледају величину куће. На тај је начин омогућено да се изврше многе и многе опасне крађе. Као сеоски племић обучен, посећује »мајстор« многе агенте за продају и куповину кућа, и ови га упућују да прегледа извесне куће. Најрадије посећује он оне куће, од којих има »кључ," пошто се са свим добро упознао са њиховом унутрашношћу. Посетио је, дакле, кућу упознао се са њепим планом и отишао.