Полицијски гласник

БРОЈ 50

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 391

— Будите тако добри, видите ми грло, нешто ме боли. Пришли су прозору, да би боље видели. Тада Пазуљски хитро га дохвати једном руком око паса, а другом: повуче ножем испод грла. Нож је био спремљен у рукаву, није ни зенуо. Бацим га на под и рекох: »наплатили смо се!" Причајући то, Пазуљски је одахнуо са таким изгледом олакшања, чисто као да и сада осећа задовољење увреде. Убиство чиновника — „готов конопац" За то робијашница и гледа са страхом на човека, који је после две године одржао, „једном дану реч. и : — Био је осуђен на смрт за то. Седео је у затвору и чекао. — Страшоо! — Досадно. Да је што пре ! — мислиш, но, шта чекају? Да хоће да обесе па крај. Као и већина „злочинаца правих," он, ма да не верује у Бога, сујеверан је. — Сањам ја једном: стуб, висок, висок. »Шта лизначи? Мислим се, сигурно ће ме сутра обесити." То је и значило. Доносе у вече чисту преобуку, значи, сутра казпа. Пазуљски је одбио духовника, и на губилишту све је запренастио. Одгурнуо је џелата. — Нисам хтео, да ме се џелат рукама дохвати, гадно ми је било. Истрчао је на даску, и сам себи намакао замку. Морали су да му повичу: Стој! Стој! Прочитали су му помиловање. — Тада ми се замутило пред очпма, све заиграло... — ирича Пазуљски. Смртна је казна била замењена вечитом робијом. Пазуљског су испоелали у Сибир; на једној станици он се промени са једним незнатнпм осуђеником, који је био све прокартао. Тај је отишао на име Пазуљскога, а овај умакне и врати се на југ. IIо »подвизи« Пазуљског, његова „казна, к сувише су дигли ларме на југу. Позналн га. ухвате и оптуже. — Свако ме исето знало! Лудост! Та чувеност, мене је и упропастила! Пазуљски је био осуђеа у Одеси на 12 година робије за поправљање, 100 камџија и три године прикован за колица. Тако је допао на Сахалин. Он је у најстрашпијем оделу Александровског казамата. На табли са именима, која висе крај врата тога одељења назначено је беспрекида. — Вечита... Вечита... Вечита... Ту је скупљена „глава" робијашнице. И Пазуљски држи те људе у пуној зависности моралној, као човек без страха, и материјала јер је зајмодавац. Страшан је тај старац. Он седи у свом углу као огроман паук, који држи у својој паучинн деветнаест муха, које жалосно жумукају. — Ево! — рече ми он једном, показујући ми на малена издубљења на његовњг ногарима, — знате ли шта те то? — Шта? — То сам истро лежећи.

МАГАЦИНИТИС Сваким даном расте кримииално-социјологлка и психијатриска стручна литература, те нам указује и расветљава, да је готово све оно, што се до сада сматрало са правног гледишта као злочин, ништа друго до психопатолошке појаве и недостаци. Све се више шири круг злочина, који се одузима од криминалиста и предаје лекарима за живчане болести. Наука разликује велики број инстиктивних мономанија, где се болесник просто гони на извршење нечега, ма да му се савест буни противу тога и одвратно му је, алп ипак да му није довољно јака воља. Ко још није чуо за нлеатоманију, која приморава своју жртву да краде што год јој дође до руку, па могла она покрађу на шта употребити или не. Клептомап налази у крађи уживања; он мора да краде крађе ради. Париски психијатар Г)-г Бићшкзоп у једном свом најиовијем делу упознаје нас са једном врстом клептоманије, којој је дао име »ма.гацинитис.«- Узрок је томе називу тај, што се та врста крађе догађа највише по великим и модерним трговинама и магацинима трговачким. Жене најобичније пате од те болести. Интересно је пишчево описивање подстрекача те болести: „Све могуће разноврсности, у организму једне модерне трговине, искључиво су тога ради, да генијалним извођењем вештачких излога заведу и заинтересују публику. Проспекти и каталози шаљу се женама у кућу, да би им се пробудиле жеље и да би се убедиле, да ће се просто обогатити ако купе извесну робу по датим условима. Жена каже сама себи, да сама иосета у Бон марше или Лувр није никаква несрећа, пошто је улазак слободан, посматрање само не кош га ни паре, а нико је не приморава да што купи и т. д. Те је побуде нагоне да иде тамо. Је ли једном ушла у тпј пакао, она се осећа као у некој особитој атмосфери, која јој замагли сва чула. Само при погледу на сва та богатства, породе се у њој све жеље за угодношћу, сви инстинкти за кокетеријом. Она не само да има ираво да посматра сва та богатства, већ их сме и у руке да узме — што такође чини извесно уживање — све то, па да јој при том нико не стаје на пут и, да је спречава у њеним намерама. Да, и нешто више Организатори су помишљали на све. Да се жена, која походи њихову трговину, не би уморила, они су удесилн сале за одмарање, за читање, кореспонденцију, освежавање и поткрепљивање. Она треба да сматра трговину као друго скровшпте, као веће лепше и луксузније скровиште но њено, где може до миле воље, како јој се год прохте да проведе своје слободно време, и где је окружена само веселим и љубазним лицима. У тим чудним кућама једини је циљ, да се привуче жена и да се ту задржи стално, па се поради тога угађа њој у свему, и у најмањим ситницама. <( Могу ли се жене одупрети свему томе? Само је мали број њих у стању и има

снаге за опирање, мисли горњи писац. Већина посетилаца купују по таким трговинама и преко потреба, а многе и преко својих средстава, којима могу располагати. Код појединих природа велике трговине имају толику привлачну моћ, као што код других има црква. Писац је познавао једну госпођу, која се тек била предигла од једне тешке болести; укућани је нису могли да задрже од тога, да не иде у Лувр, и умрла је. Није отишла тамо што би имала шта да купи, већ што нпје могла одолети да не буде у тој атмосфери, и да не види богатство лених ствари. У тој атмосФери најрафиниранијих дражења појављује се магацинитис код жена немоћних за отнор, чији су нерви или дугпевна снага ма из каквих узрока подлежни болесним поремећајима. 0 не краду. Примамљнвост је тако јака, жеља моћно расте, тако заповедно и безотпорно, да се крађа изврши пре но шго разум има времена да се ма и најмање ту умеша. Тек по извршеном делу долазе помисли о части, положају, сигурности, и изазивају грижу савести несрећнице. У 120 случајева налази писац, да је за 111 било несумњиво утврђено болесно стање, и го општа парализа у осам случајева, поремећај мозга у три случаја, душевна слабост у једанаест случајева. Велики проценат чине неурастенија и хистерија; за тим трудноћа и други физиолонјки појави полне природе, који су изазивали поремећаје нервнога система. Од куда лекар за душевне болести долази до закључка, да су крађе, које врше женске по трговинама, последице болесних нагона? Врло су интересни моменти, које наводи Б-г Бићшззоп. Те женске краду само по великим трговачким кућама. Већина их је у добрим материјалним околностима; има их много чак и богатих, те свакако могу новцем да ирибаве себи оно што украду. Украдени предмети често пемају никакве вредности за њих. Када их задрже на ирагу трговине, или на неколико корачаји од ове, оне одмах признају извршену крађу; поједине, чине то као са неком радошћу, јер им се чини да им је то признање свалило неки терет са — срца. Да, али ипак чак нису задовољне само са тим признањем, већ туже саме себе за пређе извршене крађе и достављају, да се код њихове куће налазе ове или оне покрадене ствари. Украдени су предмети скривени обично по орманима или мрачним кутовима, а често је случај да их чак и крадљивице једва могу да пронађу где су их сакриле. Може се рећи као правпло, да готово никад нису употребљавани крадени предмети, недирнути су и често још имају на себи чак и етикету магацина, из кога су украдени. Када се најзад подвргну те женске саслушањима о извршењу дела, њихови су одговори обично овакве фразе: „Тако мн је нешто дошло — изгубих памет учинило ми се, као да је све то моје што сам ближе ишла, све ми се јаче распаљивала жеља, да узмем — да ме нису ухватили, ја бих то продужила и даље, до бесконачпости, <( и т. д Човека могу да погруже поједини случајеви магацинитиса, које наводи фран-