Полицијски гласник

СТРАНА 54

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ЕРОЈ 6 и 7

из којих се може закључити, да заиста има код животињанамернога самоубиства. Прошлогодишња велика врућина у Француској изгледа да. је натерала једнога пса да се реши да учини крај своме животу. Он је отрчао у Гарону, ушао неколико корачаји у таласе и загњурио њушку у воду. Његов сопственик дозивао га је из све снаге звиждањем, али пре но што је могао и слутити о намери свога пса, овај се већ удавио. Један господин из Комп^она имао је једног белог пса, који је од свога рођења био непрестано уза свога господара. Једнога дана гоеподар мораде некуда отпутовати, али није могао повести собом и свог верног пратиоца, већ га је оставио код куће. Прва два дана тражила је животиња свога господара по свима ћошковима и буџацима са страшним урликањем и очајном узнемиреношћу. За тим се предаде својој судбини, постаде без учешћа мирна, и најзад одби сваку храну и воду, која јој се нудила, и то са неком одвратношћу. Не прође неки дан, кад једног јутра нађоше пса укоченог и хладног иа његовој постељи од сламе. Два лондонска коња вукла су заједно свакодневно омнибус кроз улични метеж, и трпељиво су и сложно сносили тај терет. У том једнога од тих коња узму за ремонта и пошаљу га. на бојно поље у Јужну Африку, те тако сад онај други остаде сам, без свога вернога друга, да идестарим путем. До тада та весела животиња на један пут постаде суморна и одби св.аку храну; све што јој је доношено, остајало је недирнуто. Једног дана отргне св из штале, и до тада тако мирна, послушна и трпељива животиња, сада појури у дивљем галопу кроз улице, док ие дође до једног великог зида од цигаља у близини западног Кенсингтона. И у место да скрене око зида, животиња саже главу, удари свом снагом о зид, и паде мртва на земљу. Јелен је врло нервозна животиња, код које може бити, шта више, речи о извесној „неуропатичној меданхолији", у којој он себи чак и живот одузима. Није редак случај, да су јелени и кошуте скакали са стена у провалије, када су изгубили ког верног друга, или да су се сами убијали када су рањени. Најнезграпнија »швотиња, са најдебљом кожом, то је слон, али он има за чудо нежне осећаје; кад је, рецимо, болестан, њега спопадне дубока сета и скрушеност. Један слон на Цејлону налазио се баш у том болесном расположењу, кад су га наморавали на рад. Само су с великом муком могли да га покрену да напу.сти своје скровиште. За време одмора он се отрже, отрча у оближ.њу реку и завуче сурлу у воду. Људи су га конопцима покушали да извуку из воде, боли су га шиљатим вилама, али он је остао непомичан док се није удавио. Курјаци и лисице такође тешко издржавају ропство; они се дотле затрчавају и ударају главама о гвоздене жице од ка®еза, док им не почне да пипти крв, а не престају с тим дотле, докле од губитка крви не малакшу и не иадну мртви. Отуда се може закључити, да и животиње бар слуте о томе, да их смрт осло-

бођава од свију мука и патњи. Иначе не би оне тако намерно саме себи задавале болове, и то узастопце, ма да се то коси са животињским инстинктом за одржањем живота." Мишљења научиика у овом погледу подељена су и врло разнолика. Нарочито се истиче то, да животиње не могу имати одређеие воље, а без тога се не може ни замислити самоубиство. Треба узети у обзир и то, да је код свију изложених случајева смрт могла случајно наступити, а за тим и то, да је потребно добро проверити све доставе о таквим олучајевима, да не би биле какве врсте »ловачких® прича.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА Велимир Ђорђевић, бив. ирактикант, дијурниста и општиноки пиоар, епада међу интересантније криминалне типове. И ако му је тек 29 годипа, већ Је до оада био три пута осуђиван за крађе, а и сада се надази под истрагом и у притвору код кварта савамалског за две крађе. Ирви пут осуђен је 1898. год., што је као нрактикант министаротва унутрашњих дела крао из санит. одељења тада повопронађени и скупоцени серум противу диФтерије и продавао га апотекарима и дроГеристама. Други и трећи пут је осуђиван, а и сада је под истрагом за крађе, извршене својим газдарицама код којих је као самац седео у стану. Овај налин крађа његов је специјалитет. Дође код газдарица које издају самцима собе под кирију, предотави се обично под лажним именом као тек премештени порески помоћник, подбдагајник, цариник и т. д. очао ое погоди, јер често обећа већу цену но што и сама газдарица тражи, иа онда само чека згодну при.шку кад ће и шта доћи. Својом деиом појавом, интелигентНошћу и неселошћу умео је одмах да задобије симпатије и наклоноот газдарица, те су га оне као доброг познаника оотављале оамог у кућн. Он тада покупи што је скупоценије и лакше за ношење, па се више и не врати. Као год што је Алекси Коотићу опецијадитет ирикупљање прилога, тако је овоме крађа газдарицама. Чим се која газдарица пожали да јој је што украо кирајџија, одмах ое помишља на Велимира. На ос.нову те вероватности је и прошле године ухваћен у крађама, за које сада одговара. Г-ђа А. Л.; из Бооанске ул. доотавила је 1. маја прошле год., како је у очи тога дана дошао ње један младић лепо одевен, представио се као практиканг духовног оуда и погодио отан. Када је изјутра после првог преноћишта ушла да наместп кревет и собу, видела је да јој нема извеоних ствари. — веша. Одмах оутра дап, 2. маја тужила се кварту варошком г-ђа С. Ж., ттз Дубровачке улице, да ју је покрао њен кирајџија, који је 1. маја дошао и код ње погодио собу. Вели да јој зе предотавио као Богољуб Ристић, премештени цариник из Ниша, на какво је име и пријаву попунио. — Дође јуче по подне, Бог га убио, јадиковаше г-ђа С. — да види собу. Ја му је показах. Њему се допаде и запита ме за цену.

Ја му затражих 20 динара, а он ми обећа 2 5. само да се држи чисто. Ех, хвала Богу, помислих, када добих кирајџију, нарочито још када ми се он каза да је цариник и да ће му отвари из Ниша отићи за који дан. Увече је рапије дошао, подзрављајући ме најучтивије, па је подуже седео и пиоао. Данас је подоцније устао, опремио се и обукао, па излазећи из собе весео, са штапићем у руци, начинио ми некодико учтивих комплимената и отишао у варош. Кад сам ушла мало по том да успремим собу видех да ми нема каиута мога сина и јога некнх сребрних отвари. На кога ћу, већ одмах посумњах на новог кирајџију. Одмах сиђох доле на ђумурук, али ми рекоше да никакав цариник иије скоро премештен, а Богољуб Ристић, како ми ое он представио, рекоше и да не постоји. Помозите, господине, ако Бога. знате, не смем мужу на очи изаћи, јер ме он и онако псује што петљам оа тим проклетим самцима кад нам није нужда, а ја сам све говорила: море вајдица је да нам се од тога бар половина дућанске кирије отплати. Када је и једној и другој покраденој газдарици показат у управи албум криваца п у њему Велимирова ФотограФија, обе су одмах изјавиле, да их је то лице покрало. После овога Велимир је по Управиној депеши ухваћен у Жагубици, када је из Београда побегао. Када је доведен отуд , најпре је одрицао дело, но после је признао али под погодбом, да му се прогледа кроз проте и казни оамо иотупно, а да се не спроводи суду. Но када му није учињено по вољи и кадаје донето решење о притвору. он је изјавио жадбу, одричући у њој да је те крађе учинио, а признање му је вели, погрешно пиоар запиоао, доказујући да је у то време био у Пожаревачком округу, Ну пошто ово није му помогло, јер је суд одобрио полицијско решење о притвору, а појимајући шта га чека за овај четврти повраг и два дела у етицају, он смисли један други начин, на који је миолио да избегне кривичну одговорност за учињена дела. На име, одмах по саопштеном решењу судском он је почео да се прави шашав. тражи неке иаре, 20.0 00 дин. које му је тобож поолала вереница, прети чиновницима и т. д. То ое испрва држало као оимулација или бар као неко принудно средотво да се што пре опроведе суду, али једнога јутра апоанџија рапортира, да је Велимир почео готово да беони и да је поотао неснооан. Ви позван лекар, који константова да ое код њега појављују сви знаци душевне поремећености. На оонову овога снроведен је општој државној болници на пооматрање, ма да оу сви полицијски чиновници, који су Велимира познавали, готово са сигурношћу држали да симулира. Тамо је провео неколико дана, па је по том опроводу у болницу за душевне болеоти, где је оотао непуних осам меоеца. Само овако дуго проведено време у душевној бодници показује оа коликом је вештином изигравао душевно оболелога, а и колико су лекари имади муке док с.у код њега утврдили право стање отвари — симулацију, при чему им је много припомогао подицијски извештај о његовом ра-нијем животу. После осмомеоечног пооматрања, три отручњака дала су уверење, да је Велимир симулирао душевну болест и код иследне власти, и у општој државној болници. Један од лекара, који су Велимира посматради, испричао је пиоцу ових редова, како је Вели-