Полицијски гласник

ВРОЈ 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 61

пенсију по томе, што Указ није једина погодба за задобијање права, на пенсију, већ и прослужење оног броја годииа, који тражи закон о чиновницима грађ. реда, и којим се законом то питање и регулише. Ослањајући се на тај закон, Главна Контрола не може да прими ни ону примедбу Касационог Суда, што није употребила правно средство противу Указа, прво с тога, што се по закону о чиновницима грађанског реда, као што је напред речено, задобија право на пенсију, а не по самом Указу; друго, што у овом случају, где Главна Контрола решава о пенсијама, примедби о неподизању жалбе за оно, о чему се доцније има решење да донесе, т. ј. приликом покренутог питања о одређивању пенсије, што је у исто време са свим особена радња — нема места; и напослетку, треће: што је Главна Контрола баш у овом случају била и у немогућности да жалбу поднесе противу поменутог Указа, јер јој дотични Министар није исти Указ, ни нужна дата уз њега, ни послао, на освову чега би Главна Контрола то могла учинити. <( Касациони суд у својој општој седници од 15. новембра 1904. године Бр. 10.388 нашао је, да су примедбе I. одељења Касационог Суда од 18. октобра исте године Бр. 9740., на закону основане, ада напред изложени против разлози Главне Контроле не стоје. Главна Контрола, налазећи. да је пенсионисање С. М. противно закону, и да је тим Указом очевидно повређен материјални дрнГавни интерес у корист С. М., на основу чл. 48. чл. 144. Устава; тач. 1. чл. 5. закона о урсђешу Државног Савета, и чл. 48. под I., као и чл. 51. закона о пословном реду у Државном Савету, изјавила је сада, после ове целокупне радње, жалбу Државном Савету противу поменутог Указа о стављању у пенсију С. М., с молбом, да Државни Савет изволи указ о томе пенсионисању, као против-законом, поништити. Државни Сават претходно сс зауставно на питању о благовремености жалбе Главне Контроле, па нашавши, да је неблаговремена, решењем својим од 11. децембра 1904. године Бр. 9463, одбацио ју је као неблаговремено поднесену, из ових разлога: По чл. 75. тач. 1. Устава од 6. априла 1901. год.. који је важио у времену када је ожалбени Указ донесен, а и по чл. 114. тач. 11. садањег Устава, Главна Контрола има право, да се у име државе жали Државном Савету, ако је Указом повређен какав државни материјални интерес у корист појединаца. По чл. 51. саветског пословника од 31. јануара 1902. год., жалбе противу Указа подносе се непосредно Државном Савету у року од 30 дана, када је дотични Указ објављен у службеним новинама. Ожадбени Указ оштампан је у службеним званичним новинама 27. Фебруара 1902. год. (бр. 45.), а Главна Контрола поднела је жалбу Државном Савету 27. новембра 1904. год., — дакле после 2 годинеи неколико месеца, услед чегаје нс-

благовремена, нрема наведеном саветском пословнику. На оцену ове благовремености без утицаја је околност, коју Главна Контрола истиче, што јој дотични министар није, према чл. 30. закона о уређењу Главне Контроле, доставио овај указ, јер по овом законском пропису ставл-.ено је у дужност министрима, да достављају Контроли оне указе, којима се одобравају делимични издаци по тач. 8. чл. 145. онда важећег Устава, и оне указе и наредбе, са којима је везан ма какав издатак из државне касе. те да би Главна Контрола могла контролисати умесност ових издатака. Међутим овде је питање о праву на пенсију, које је ожалбеним Указом признато С. М., односно овде је питање о томе: далијеУказом повређен какав државни материјални интерес у корист С. М.; а право жалбе противу оваких Указа дато је Контроли Уставом од 6. априла 1901. године, а не законом о уређењу Главне Контроле од 1 маја 1902. год. Према томе, рок за изјаву жалбе противу Указа важи и за Главну Контролу по чл. 51. саветског пословника, као и за све друге жалитеље, јер се овим законским прописом не прави разлика између жалитеља.

На застарелост лореза Пореска Управа дужна је да пази по званинној дужности. Пресудом јагодинског пореског оделења од 26. јуна 1901. године Пор.Бр. 3523., кажњен је М. П., трговац, са 2713-31 динара. за неиријаву извесног земљишта од 1885. па до 1895. годипе. На саслушању код пореског одељења осуђени је изјавио: да је учинно пријаву у своје време, и да порез плаћа на све своје земљиште. За доказ својих навода позвао се на сведоке и тражио да пореска властизврши премер његовогимања. Ову своју одбрану рецитовао је и у жалби изјављеној Пореској Управи, наводећи поред осталог још и то, да пореско одел^ење није његову одбрану извидело, ма да је то било дужно учинити, па је молио, да Пореска ^ права поништи решење нореског одељења. Пореска Управа, решењем од 26. јула 1901. године Пр.Бр. 21113., одбила га је од тражења као неумесног. По изјављеној жалби, Државни Савет решењем својим од 18. октобра 1902. год. № 7273. поништио је решење Пореске Управе из ових разлога: Из акта овог предмета види се, да је жалитељ кажњен за непријаву извесног парчета земљишта још од 1885. па све до 1895. године. Међутим и пореоко одељење и Пореска Уирава пропустили су да цене питање о »застарелости права наплате" порезе, како по закону о порези од 14. јуна 1884. године, који је важио пре садањег закона, тако и по садање.м закону о порези. Застарелост је у овом случају ослобођавајуће —• уништавајуће право, и у погледу казне јавног је права, зато ое на њу мора пазити по званичној дужности. Ово посматрање Држав. Савета усвојила је Пореска Упрпва. м. В.

П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО КАЖНзЕНД ДИКОМОСТ Као и обично тога дана седео сам за иисаћим столом у својој канцеларији. И по позиву, а и по природи послова, адвокатска је канцеларија у истини уточиште свију оних, чији су правни односи, приватне или јавне природе, замршени толико, да се, без интервенције адвоката, не могу лако и брзо размрсити. Прегледајући акта једнога предмета који ми је у своме развоју задавао доста труда и једа — био сам се већ толико удубио у његово проучавање, да нисам ни приметио како више мене стоји један човек, дотле мени непознат, и по изгледу веома узбуђен, који је тада баш и ушао у канцеларију. — Јесте ли ви г. Н. Н. адвокат, шеФ ове канцеларије? — ослови ме веома тихим гласом. И по својој узбуђенооти и по гласу, којим је изговорио ове речи изгледало ми је. као да жели да говори са мном на само и о поверљивим стварима. — Јест, ја сам Н. Н., адвокат. Ви јамачно имате да говорите са мном на саџо, јел'те? упитах га и показах му руком да седне на оближњу столицу, а за тим одмах затворих врата од канцеларије свога помоћника. — Да. Али пре него вам представкм целу историју потребно ми је да напоменем, да желим да вам ову ствар представим у највећем поверењу. Оно што се мени десило, господине, не дао Бог да се деси чак ни мом највећем непријатељу. Сад тек видим, драги господине, да велики новац ипак мање вреди од мирног и спокојног живота. — Ви сте јамачно од некога узели новац на извесан недопуштени начин, па сте сада душевно узнемиреии. Треба вам пута и начина да га вратите, па ипак да осганете частан човек. Јел'те, молим вас, будите потпуно искрени, јер се адвокату и нопу могу поверавати ствари од највеће тајности. — Не, господине, ником ја нисам узео новац, већ су други људи узели од мене новац на један тако недонуштен начин. — Па то је онда за вас у толико боље. Ви се, дакле, немате чега бојати. С тога ме и изненађује та ваша узнемиреност, у којој се огледа и некаква плашња. —■ Ја управо не умем ни да одредим свој положај у овом послу, у којем сам, просто речено, на фини начин ја опљачкан. И кад у целој тој њиховој злочиначкој радњи не би донекле имало и мога. наивног удела, ја бих се данас код вас понашао сасвим друкчије. Мој би положај гада био одређен — знало би се да сам опљачкан. И са том одређеношћу и таквим уверењем тражио бих од вас, да предузмете 1 ове могуће кораке, да се неваљалци пронађу и казне. Али, драги госнодине, у | целу ову прљаву аФеру уплетен сам и ја. | И кад бих терао њих, бојим се, да не I истерам тгосле и себе као саучесника у