Полицијски гласник

ВРОЈ 10 и 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 85

штити она би казала његово име. Овде има нешто замршено што треба размрсити. Ое је говорио јаоно и брзо, и механички је гледао преко баштенске ограде; за тим брзо скочи на ноге и упути се у кућу. — Имао бих неколико питања да поставим г-ђици Куншнг, рече он. Свратићемо кад се за воз будемо враћали, одговори Холмс. Један тренутак доцпије нас смо двојица, били већ у предњој соби, где је неосетљива г-ђица мирно седела и радила свој вез. Рад је спустила у крило кад ми уђосмо и погледала нас је овојим искреним плавим очима. - Уверепа сам, господине, рече она, да је све ово нека погрешка, и да тај пакет није био мени намењен. Ја сам то исто неколико иута поновила, и господину из Скотланд - Јарда, али он ми се у очи смејао. Ја немам ни једног непријатеља на свету, бар колико је мени познато, и не знам зашто би се са мном збијала таква шала ? — Готово и ја отпочињем делити ваше мишљење, г-ђице Кушинг, рече Холмс и седе преко пута ње. Мислим да је више него могуће — он застаде и ја бејах изиенађен кад сам га приметио са каквом пажњом посматра г-ђичин проФил. Изненађење и задовољство се могло одмах познати на његовом озбиљном лицу. То је приметила и госпођица, Кушинг, али он постаде опет озбиљан као обично. Ја сам гледао у њену углађену косу, њену укусну капицу, њене златне мале минђуше и њено спокојно лице, али нисам могао ништа наћи што би могло мога друга толико узбудити. — Имао бих једно или два питања. — Ох, мени су та питања већ досадна, узвикиу г-ђица Купшнг нестрпељиво. — Рекао бих да имате две сестре. — Од куда ви то знате ? — Чим сам ушао у собу приметио сам ФотограФију са три женске и једна од њих без сумње сте ви, а оне друге две веома јако на вас личе, и по свој прилици су вам род. — Имате право; то су моје две сестре, Сара и Марија. — Ево још једне слике, којајерађена у Ливериулу; то је ваита млађа сестра у друштву саједним човеком, који, судећи по уииФорми, изгледа да је магационар при каквој морокој лађи. Примећујем да она у то време није била удата. — Ви то врло лако и тачно примећујете. — То ми је занат. — Имате право. Она се после неколико дана венчала са господином Браунером. Он је био у служби јужно-америчке паробродске линије у време када је ова ФотограФија рађена, али толико је волео њу, да није могао дуго времена без ње издржати, те се за то примио службе на ливерпулским и лондонским лађама. — Ах, можда Кинкерир? — Не, кад сам последњи пут о њему чула био је на Меј-Деј. Џим је дошао

једном да се са мном види .То је било пре пего што је погазио заклетву, а после тога је пио свакад кад год би изашао на обалу. Мало пића чинило га је увек савршено лудим. Ах, то је био веома несрећан дан за њега, кад је први пут увео чашу у руке. Прво је избегавао мене, за тим се завадио са Саром, и сада, пошто је и Марија престала са писањем, не знам ништа како је код њих тамо. Јасно се видело да се г-ђица Кушинг додирнула теме коју је дубоко осећала. Као већи део људи, који живе усамљеним животом, у почетку се мало устручавала, али је доцније постала говорљива. Казала нам је многе појединости о њеном зету магационару, за тим је прешла у разговору на иекадање своје кирајџије медицинаре, ис-причала нам све њихове неуредносги, њихова имена и болиице, у којима су радили. Холмс је све то пажљиво саслушао убацујући по кад-кад по пеко питање. — Сад о вашој сестри Сари, рече он. Пошто сте обе неудате, чудим се да не живите заједно у једној кући? •— Ах, ви не знате Сарину нарав, јер кад бисте је знали, не бисте са ни најмање чудили. Ја сам то покушала кад сам дошла у Кројдон и биле смо заједно до пре два месеца. али тада смо се морале раставити. Нећу да кажем ни једну реч противу моје рођене сестре, али је она велика свађалица и нико јој не може угодити. Ето таква је Сара. Ви кажете да се она свађала са вашом родбином из Ливерпула. — Да, а до пре кратког времена били су најбољи пријатељи. Она је чак отишла тамо да живи само за то да би бииа што ближе код њих. Сада опет нема довољно ногрдних речи за Џима Браунера. За последњих шест месеци, које је овде провела, ннје говорила ни о чем другом сем о његовом пићу и рђавом поиагаању. Изгледа ми да је он њу ухватио у брбљању, па јој је подвикнуо, и то је био почетак. — Хвалавам, госпођице Кушинг, рече Холмс, устајући и клањајући се. Чини ми се, рекосте да ваша сестра Сара живи у Ну Стрит Валингтон? Збогом, и веома ми је жао што сте узнемиравани догађајем, са којим, као што рекосте, немате ничега заједничког. Кола пролажаху баш у оном тренутку кад смо излазили, и Холмс их заустави. — Колико је далеко до Валиигтона? уиита он. — Од прилике једна миља, господине. — Врло добро. Ускочи Ватсоне. Морамо ковати док је гвожђе вруће. Као што изгледа, случај је прост. Има једна или две врло поучне ситнице у вези са њиме. Притерај уз телеграФ при пролазу! Холмс. је послао једну кратку депешу. Остатак путовања провео је забачен у кола; шешир је спустио до самог носа да би од сунца заклонио лице. Кочијаш се заустави пред кућом, која се пи мало није разликовала од оне, коју смо мало час оставили. Мој друг му нареди да чека и метну руку на браву. У том се тренутку на вратима појави један млад човек, елегантно обучен, у црном оделу.

— Да ли је госпођица Сара Кушииг гсод куће ? запита Холмс — Госнођица Сара Кушинг је опасно болесна, рече он. Она од јуче у великој мери болује од навале крви у мозак. Као њен лекарски саветодавац не могу на себе примити одговорноот и допустити да се сањоме састанете. Препоручио бих вам да после десет дана дођете. Он навуче рукавице, затвори врата и изађе на улицу. — Ако не можемо, оида не можемо, рече Холмс весело. — Можда она не би могла или не би хтела ни толико казати. — Нисам ни тражио да ми она ма шта каже; хтео сам само да је видим. Али ипак чини ми се да оам сазнао све што ми је потребно. Одвези нас у какав добар хотел где бисмо могли ручати, за тим ћемо уз пут свратити и до нашег пријатеља Лестреда до у полицијски одељак. Имали смо веома пријатан заједнички ручак. За време њега Холмс није говорио ни о чем другом него само о виолинамаЈ о Паганинију, музичкој уметности, ииспричао ми је миого анегдота из живота људи, који се тиме баве. После подне беше већ у велико превалило и јака сунчана жега претворила се у благу топлоту кад смо се зауставили пред полицијским одељком. Лестред нас је дочекао пред вратима. — Ево једног телеграма за вас, господине Холмсе, рече он. Ха! Тојеодговор! Узе га, прелете очима преко њега, згужва и стрпа у џеи. Добро је, рече само. — .Јесте ли што пронашли? — Све сам пронашао ! — Шта? Лестред га погледа изнепађено. Ви се шалите? — Никад нисам био озбиљнији у своме животу. Извршен је страховит злочин и чини ми се да сам већ обелоданио целу ствар — А злочинац ? Холмс наниса неколико речи на гголеђини своје носетнице идобаци је Лестреду. са енглеоког, К1их А. Рашковић (наставиће се)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Толстој 0 самоубиству. — Питање о томе да ли човек има права да, сам себи одузме живот, да се убије, није питање на свом месгу; оно је нетачно постављено. Јер у овом случају не може у опште ни говора бити о каквом праву. Кад неко нешто може да уради, кад дакле неко може себе да убије, он, изгледа, има и права на то. Толстој сматра да је могућност да се човек убије, да сам себи скрати живот, нека врста вентила сигурности. То је једини излаз, који човек, што се убија, још може замислити из стања у коме се находи. При оваквој и овој могућности човек нема никаква права да каже да му је живот постао несносан, да га не може подносити више. Јер, ако је живот несносаи, то се човек убија и на тај начин