Полицијски гласник

ВРОЈ 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 111

И на једном и на другом месту одмах је испољио многе знаке будућег варалице. Још као дериште био је ве.шки љубитељ лепога пола, коме је својом лепом појавом и брбл.ивошћу дмпоновао, а није бирао ни средства да паланачке лепотице за себе придобије. У низу узрока који су га довели до моралног пада, ова болест долази на првом месту. Неколико је иута полицији падао шака и увек обећавао да ће ое поиравити, па узаман. Прво је почео да се задужује и узима иаре на очев рачун. Отац је јединцу гледао кроз прсте и ревносно све плаћао. То је овога охрабри .10, те је већ почео вршити ординарне преиаре не само у Паланци Неготину и у опште целој источној Србији и Београду, већ и по Ауотро-Угарској. Кад почини иеколпко превара у Србији п због тога се повија, он пребегне преко Дунава, па тамо врши иреваре док се они у Србији забораве или их отац заташка, на г,е онда опет врати натраг. Навешћемо овде неколико превара његових, које су власти нознате, а које он потпуно признаје. Из њих ће се најбоље видети његова препреденоот и средства којима се при иреварама олужи. Као дијурниста у Неготииу загледа се он у једну од најлеппшх девојака неготинских и обећањима да ће је узети за жену и другим лагаријама залуди и њу и њене родитеље, који су били пресрећни што су нашли тако добру прилику. Он је се овом њиховом заблудом користио и измамио им унапред на име лираза и нринрема око свадбе 500 дин., сву њихову за вигае годииа муком стечену готовину, коју су они од уста одвајали да би кћер са чим пмали удати. Када је видео да их је до последље паре исцрнао, ондаихје ианустио, оставио осрамоћене и оголеле. Лањскога лета путовао је по источној Србији и извршио више превара, од којих је најинтересантнија она у Лесковцу. У Лесковац је дошао из Ниша. Одмах је сазнао за лепу Л , која је са својим ујаком држала тамо једну каФану. Због ње је сва лесковачка интелигенција долазила у исту кафану и облетала око ње, трошећи немилице, али је она ретко кога усрећила осмејком својим. Чим је Аничић дошао у каФану , ступио је у њено друштво, представивши јој се као Милан Ђ. Анђелковић, овршени иравнин и резервни потпоручник из Кладова. Овом лажном титулом, лепом и отменом спољашношћу, ласкањем и обећањима да ће је узети за жену, јер без ње не може живети, и да је нарочито за то и дошао да је испроси он је одмах постигао жељени резултат — она му је се ова предала. Да би и њу и ујака јој у тој заблуди што боље одржао, он дој да и неки прстен, који је нарочито за ово купио био. Радости Л и ујаковој није било краја. Није шала, таква се прилика не налази често. Син имућног трговца из Кладова, свршони правник, резеини потпооручник, леп, млад, — шта ое више може пожелети? А и Милану било је орце на месту што је на тако лак и брз начин изиграо и оставио на цедилу лесковачке Дон Жуане. Ручак, на коме је Милан задржат, претворио се у право весеље. Музика је свирала цео дан и целу ноћ, а увече је кафана затворена за публику још у 8 сати; унутра је остала само најужа иородица у највећем весељу. Врата нису хтели отворити ни самом капетану, који је покушавао да после 8 сати уђе у кафану.

Сутра дан Милан предложи својој вереници да учине на колима издет до Врањске Бање. Предлог би оберучке примљен и млади пар крену се изјутра и оде па Фијакеру у Врањску Бању. Пошто су се у Бањи лепо провели, врате се доцкан у вече у Лесковац. Аничић као гост остане и те ноћи код Л и ујака јој на преноћишту. Но док су се они тога дана проводили и уживали у Бањи, ево шта се за његову несрећу догађало у Лесковцу. Вест о доласку Милановом и његовој изненадиој воридби са Л ирохујала је одмах целим Лесковцем. Многи су долазили да њсном ујаку честитају срећан удес. Између осталих дошли су некако у једно време и тамошњи трговци Ђ. и Т. Први је „имао част" да се пре неколико дана упозна са младожењом у Зајечару и да га као сина једног угледног трговца и свог доброг пријатеља из Неготина „послужи са 40 динара 9 , докле га је други лично препоручивао још из Паланке и на име очево дао му 30 динара по доласку у Лесковац. Док су се ова двојица препирали о идентичности младожењиној, дотле нестрпљив каФеџија повика: — Шта вам је, људи, какав Туцић, какав Антић пије он ни једно ни друго, већ Милан Анђелковић, из Кладова, сврилени иравник и резервни официр .» Ево вам и његове визиткарте. — Та оставите, познајем ја и њега и његовога оца у Паланци, зар сам мало пута у њихову каФану свраћао, опет ће Т. Овој њиховој препирци присуствовао је и један кмет, који о свему одмах извести каиетана. Цела сгвар сврпшла се са 3 0 дана затвора. Чим је Аничић одведен у капетанију, његова ((Вереница® нобегла је, да би избегла срамоту, а њен ујак остао грувајући се у прси. По самом иризнању Милановом он се још четири пута верио на овај начин у разним варошима, но о томе за сад ноћемо више говорити на овом месту, већ ћемо поменути још неколико превара његових друге врсте. У јесен 1903. год. путовао је лађом из Београда за Кладово. У лађи се уиозна са В. Н. свршеним правником и бив. судским писаром, који му се вајкао како не може да поново добије службу, на коју је због болести био дао оставку. — А што ми то не рекосте у Београду, могао бих вам израдити иреко мога стрица где год хоћете секретарско место. — Ко је ваш стриц, ако вас смем питати. — С. Г. председник министаротва. Ја сам му рођени синовац, али ме воли више но синове. Оп ме је и школовао у Паризу док нисам свршио правни Факултет, и нема жеље коју ми не би испунио. — Кад је тако, господиие, оцда ћу се ја користити вашом добротом — одговори му В. Ја ћу вас умолити да за неколико дана будете мој и мојих родитеља гост, на после да ое опет вратимо у Београд. — Драге воље — одговори министров О оиновац". Мени је и иначе највеће задовољство да ближњем учиним какво добро. Тако га В. одведе својој кући у К. Одмах се у томе месту прочује како је сиповац председника минисгарства дошао и многи мештани почеше му долазити на молбе и жалбе. Свакога је он великодушно примио, обећавао и нанлаћивао по нешто на име таксе и других неких ситница око решења његова питања.

К-ска општина имала је у то време неки спор оа једном суседном опшгином, те општински одбор са судом реши, да се избере депутација и са минисгровим (< синовцем # пошљс у Београд, пошто је он обећао да ће је лично представити (( овоме стрицу® и гарантовао да ће ствар бити решена у њихову кориот, па да се тако користе овом згодном приликом. Сељани оне друге општиие то чују и њихови виђенији људи почну око њега облетати и молити га, да буде на руци, јер оу они у праву. Он им свима обећа да ће радити у њихову корист и увери их, да ће се сиорпо питање решити у њихову корист. Да би ово обећање било сигурније н да им К-чани не би подвалили, и ова општина реши дапошље денутацијуса (( министровим синовцем" у Београд. II заиста одређенога дана пођу за Београд са њим В. и обе депутације. И једну и другу депутацију увераваоје насамо, да ћеон „стрицу" говорити само у њихову корист, те су и једни и други депутирци били задовољни, смешећи ое подругљиво једни другима. Кад су стиг.ш у Београд одседну у хотел ( ,Крагујевцу», па пошто су се ту прочастили, ((Синовац" оде под изговором да се пресвуче, али, наравно, више се и не врати. Депутирци и В. чекали су, чекали, па кад овога никако није било, онда су пошли по вароши да га траже, и ту су сазнали да «миниотров синовац" није нико други но Милан Аничић, вара.шца. Покуњених носева вратили су се натраг на врат на нос и депутирци и В., не казујући ником своју бруку, а молећи се Богу да (( министровог синовца 8 наиесе пут још једном кроз њихове крајеве, те да му даду награду за његове препоруке. Прошлога пролећа отишао је у Земун и одсео код «Црног Орла». Знао је да његов рођак г. Р. Р., чиновник из Београда, врло лепо живи са тим каФеџијом, те му одмах иреда једно писмо, које је раније спремио, а у коме га г. Р. прелоручује каФеџији као свога брата, који полази у Земун на неколико дана да се проведе и разоноди од студија, с тим да ће он платити за њега сав трошак а и у готову што му буде дао. Кафеџија верујући да је писмо пиоао заиста Р. прими га врло љубазно и да му најбољу собу, добар кост и за џепарца стави му на раоположење колико је кад требало. Тако је ту ооигурао стан, храну и трошак, а по вароши ое дигне да што заради. Код једног тамошњег трговачког агента, доброг Србина, иримети два лепа велооипеда. Одмах се упозна са њим, предотави му се као ОФицир у оотавци из Београда, «комгра - завереник », а већ другог дава затражи му велооипед да се извезе у земунску околину. Агенат му га одмах да без речи, али то овоме нији било доста, већ пошто је склонио тај велосинед у вароши, врати се натраг истом агенту и замоли га и за други велооипед, јер се сад, рече, срете са једним другом из Београда, па би желео да с њим заједно изјашу. Овај му да и други велосипед, а (,контра- завереник* оба однеое на лађу и кидне за Оршаву. У Кладову изађе и прода оба вилооипеда но 170 дин. Преварени агенат и каФеџнја од ( (ПР Н0Г Орла 8 пређу носле неколико дана у Београд и представе ствар београдској полицији. која истрагом утврди да је то био овај Аничић, те распише тражење за њим. Кад то чује његов