Полицијски гласник

СТРАНА 110

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13

буде са мном незадовољна — јаз између нас двога бивао је све већи и већи. По том је дошао на ред и тај Алекса Ферберн и све поче бивати црње и горе. »Да би се могао видети са Саром, он је долазио мојој кући, за тим је отпочео правити и нама посете, био је умешан човек и лако је стицао нова пријатељства. Био је леп, млад човек, који је прошао пола света и умео причати о свему што је видео. Морам нризнати да је био добар за друштво, веома учтивог понашања и ако је био мрнар. Читав месец дана је долазио у моју кућу и ја никад нисам могао ни помислити, да ће ме какво зло снаћи од његове стране. Догоди се ипак нешто, што је код мене изазвало сумњу, и од тога доба нисам имао мира. »То је била сасвим незнатна ситница. Ушао сам у салон изненада и приметио у очима своје жене. необичну радоот. Али чим је видела ко је ушао у салон, радости нестаде, постаде изненађена и окрете ми леђа. То је за мене било доста. Она је могла једино помислити по ходу од мојих ногу, да је Алекса Ферберн. Да сам га тада видео убио бих га, јер сам био као луд, кад бих се наљутио. Мара је приметила ђаволску ватру у мојим очима, па ми притрча са раширеним рукама. »Немој, Џиме, немој!« изусти она. „Где је Сара? Запитах је. »У кујни, одговори она. — »Саро, рекох улазећи у кујну, тај Ферберн не сме више никад нрекорачити прагмоје куће! <! —»За што?" запита ова. »За то, што ја тако наређујем!® — »Ох, рече она, ако моји пријатељи нису довољно добри за ову кућу, о.нда нисам ни ја. <( — » Можеш радити што год ти је воља, рекох, али ако још један пут видим у својој кући лице тога Ферберна, ја ћу ти послати за спомен једно његово уво. Мислим да се Сара препала од израза мога лица, јер ми ни речи није одговорила, и још исте вечери иселила се из моје куће. »Не знам да ли је то било из пакости, али тек је Сара узела стан за две улице ниже наше, и почела је издавати станове мрнарима. Примила је у стан Ферберна, а Мара је одилазила тамо да са својом сестром и са њиме пије чаја. Колико је често одилазила тамо, то не знам, али сам једнога дана ишао за њом и кад сам доцније улетео на врата, Ферберн је као каква смрдибуба утекао на задња врата, преко баштенске ограде. Ја сам се заклео жени својој, да ћу је убити ако је још једном нађем у његовом друштву, и поведох је собом; она ј.е плакала и дрхтала као прут, а била је бледа као смрт. Није остало више ни искре љубави међу нама. Приметио сам да ме је мрзела и да ме се бојала, а кад ме је помисао на то нагонила да пијем, она ме је тада презирала. »Сара је увидела да више не може живети у Ливерпулу, и за то се вратила да јкиви са својом сестром у Кројдону. Тако је пошло све по старом. Најзад је дошла и ова последња недеља. пуна чемера и пропасти. »Овако је ствар текла. Меј Деј се кренуо на пут, који је требао трајати седам

дана, али је терет при утоваривању расклиматио и нанео квара лађи, те смо морали у пристаништу чекати пуних дванаест часова због оправке. Напустио сам лађу и пошао кући, мислећи како ће то бити лепо изненађење за моју жену. Те су ми се мисли врзле по глави кад сам улазио у улицу у којој се налазила наша кућа, али у том тренутку прође поред мене један Фијакер, у коме је седела она са Ферберном; обоје су се разговарали и смејали, не помишљајући да их ја гледам. »Кажем вам и дајем вам часну реч, да од тога тренутка нисам био више свој господар, и још ми и сада све то изгледа као нејасан сан, кад се сетим свега што је било. И сада ми све непгго по глави лупа као чекић, али онога јутра изгледало ми је као да цела Нијагара хуји и лупа по мојим ушима. »Одмах сам, садебелим растовим штапом у руци, полетео за колиђиа, и трчао сам у приличном одстојању за њима, док се нису зауставили пред железничком станицом. Пред касом је била маса света, те ме нису могли приметити. Узели су карте за Ну Брајтон, а и ја тако исто, па сам сео у возу у трећа кола иза њих. Кад су стигли, шетали су уз обалу, и најзад узели чамац да се провозају. То је било као поручено за мене. »Било је мало магле, услед испарења воде, и једва се на неколико стотииа корачаји могло видети. Погодио сам и сам чамац и завеслао за њима. Једва сам могао видети њихов чамац, пошто су и они веслали истом брзином као и ја. Могли су бити читаву миљу далеко од обале кад сам их достигао. Магла је била као каква густа завеса свуда око нас. Боже мој, никад нећу заборавити израз њихових лица, кад су угледалико је тај, што је за њима јурио. Она је врионула. Он је псовао као лудак и гурао ме веслом, јер је могао читати своју смрт из мојих очију. Одгурнуо сам га и ударио штапом, ко;ји му је размрскао главу као какво јаје. Њу бих можда и поштедео, али га она загрли рукама, наричући: »Алекса. Алекса! к Ударио сам још један пут н она се испружи поред њега. Био сам као дивља животиња кад окуси крви. Да је Сара била ту, тако ми Бога, и она би отишла за њима. Извадио сам нож и — ето, казао сам доста. Причињавало ми је неку дивљу радост кад сам помислио како ће се Сара осећати, кад добије ову успомсну за своје мешање у наш брачни живот. Везао сам њихова тела за чамац, а из чамца извукао једну даску и чекао сам док нису потонули. Знао сам врло добро да ће сопственик чамца помислити да су по мору залутали због магле. Очистио сам се лепо, вратио се на обату па отишао на лађу; нико живи није могао посумњати на то што се догодило. Те ноћи сам спаковао аманет за Сару Кушинг, а идућег дана послао сам га из БелФаста. »Сад знате праву истину. Можете ме обесити и чинити са мном што год хоћете, апи ме не можете казнити онолико, колико сам кажњен. Не могу да затворим ока, а да не видим та два лица како ме гледају — гледају ме онако, као што су

ме гледала и кад сам им са чамцем кроз маглу иришао. Ја сам њих брзо убио, а они мене полако убијају, и ако још једну такву ноћ проведем, ја ћу или полудети или умрети пре но што сване. Немојте ме остављати самог у ћелији господине, молим вас, немојте, и да Бог да се са вама у вашим мукама поступало онако, како ви са мном будете сада поступали. 1( оа енглеског, Мих. А. Рашковић

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ

Т Р А Ж Е С Е Милеву Радовановић, бив. дувапџику, тражи кварт теразијски ради узимања на одговор за извеоно кривично дедо (§. 22 5. т. 1. казн. зак.) но она ое крије и до оада ое није могла пронаћи, те ое о гога препоручује овима полицијоким и општиноким вдаотима, да Мидеву у случају проналаска опроведу кварту теразијоком иди Управи града Београда о позивом иа Бр. 10704. Владимира, сина Тоорђа Николића, из Понора у окр. пиротском, који је оа својим газдом Нешом Веселиновићем, лончаром из Блата био прошде године у Шапцу — нестадо је још марга меоеца пр. год. и до сада се о њему није могло нигата сазнати. Владимир је стар 14 год. — Нека га ове полицијске и општинске власти потраже и у случају проналаска спроведу начел. окр. пиротоког, или Управи града Београда о позивом на Бр. Р0 6 5 5. Светислава, сина Миладина Блоушевића, из Мротишића, у ср. колубарском , окр. ваљевоком, нестало је на необјашњив начин. Он је из Бачеваца пошао 21. марта тек. год. по подне, али кући није долазио, нити се ма шта о њему до сада оазнало. Сумња се да је украден. — Позивају се све полицијске и општииске власти да Светислава живо потраже и у случају проналока спроведу га начел. округа ваљевоког с позивом на Бр. 3162. — УБр. 1090 4. Марица, жена Дамњана Ђенадића, из Ботурића, 7. марта одбегла је од овога мужа и оставила седморо деце. Марија је отара 3 0 год., у лицу црномањаота, лепушкаста, оредњег раста, обично развијена, у оукненом сељачком оделу. По мишљењу њеног мужа она је одбегла у намери да отупи у какав хотел или проститутску радњу. — Позивају се ове полицијоке и општинске власти да Марију потраже и у случају проналаока спроведу начел. среза жупског с позивом на Бр. 2846. УБр. 10803.

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ А Л Б У М А Трећа је већ година, како је београдока полиција отупила у ближе познанотво са овим Миланом Аничићем, достојним следбеником Николе Милојевића и Адексе Костића. Јединац имућиих родитеља из Брзе Паданке, свршио је 4 раз. гимназије и грговачку академију у Темишвару. Сада му има 22 год., средњег је стаоа, црномањаст и депушкаот. По овршеној шкоди наотаиио се у Врзој Паланци код овога оца, па меото да уђе у радњу и прихвати је, он оде за општиноког пиоара, али како ово место није одговарало његовој ((Ннтелигенцији® прешао је у Неготин као дијурниста тамошњег грађевинског одељења.