Полицијски гласник

БРОЈ 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 109

годејања из §471. грађанског судоког посупка, и не може му се изложити продаји имање, које је веК раније узето у попис за рачун овога дуговања. Начелство је на основу изложенога и § 497. грађ. судског ноступка решењем извесгило поверилачку Фирму о немогућности наплате. Поверилачка Фирма изјави противу тога решења жалбу министарству унутрашњих дела, и оно решоњем својим ПБр. 15931 од 7. јуна 1904. год. одобри решење начелства, а жалбу као неумесну одбаци. Противу тога решења министаротва унутрашњих дела поверилачка Фирма изјави жалбу Државноме Савету, и овај, писмом својим од 2. марта 1905. год., Бр. 1198, извести господина министра увутрашњих дела о следећем: „Државни Савет налази да жалбено [)ешење не одговара закону са следећих разлога: Као што се из акта овог предмета пиди, Д. М. издао је жалилачкој Фирми облигацију на дужну оуму као шпекулант; гао такав ставио је интабулацију на његово непокретно имање 2. децембра 1894. код. И№ 284, и као шпекулант ооуђен је на плаћање овога дуга ооудним решењем прокупачког првостеиеног с-уда од 22. новембра 1896. год. ЈУ« 9570. Према овоме, и кад је решењем начелства округа топличког од 14. септембра 1896. год. №5623, које је одобрио министар унутрашњих дела и Државни Савет решењем од 5. марта 1899. год. Л"» 612, мначно расправљено питање о статусу (занимању) Д., онда полицијска власт није имала ослонца у закону, да понова улази у расправу овог једном расправљеног питања, већ је имала приступити извршењу осуде, без обзира на изговоре осуђенога, да је земљоделац и да га као таквог штити пропис § 471. грађанског судског поступка. . . <( Даље се у писму вели, да је Државни Савет решио да позове г. министра на свој састанак, који ће бити 15. марта т. г. Господин министар унутрашњих дела, писмом својим ПБр. 6372 од 12. марта т. г. известио је Државии Савет, да је сиречен државним пословима и да му је немогуће учествовати у седници Државног Савета, али да и сада остаје при своме ранијем решењу, па је молио Савет, да изволи донети своју одлуку. Државни Савет, решењем својим Бр. 1897 од 15. марта т. г., поништио је ретење министаретва унутрашњих дела ПБр 15931 од 7. јуна 1894. год. са разлога које је изнео у своме писму господину министру унутрашњих дела од 2. марта т. г. Бр. 1198 и вратио сва акта министарству на даљи надлежни постуггак. о.

ПОУЧНО - ЗА.БАВНИ ДЕО чудновдт НМДНЕТ из доживљаја Шерлока Холмса А. Конан Дојл (свршетак) »Драги мој госиодине Холмсе ! Према плану који смо утврдили оти-

шао сам у Албертово пристаниште у 6 часова у вече и ушао у пароброд Мвј Деј. Распитао сам се и сазнао, да се на пароброду налази магационар ио имену Џим Браунер, и да се за време пута тако чудновато понашао, да је капетан пароброда био приморан да га ослободи сваке дужности. Кад сам се сиустио у његову одају, нашао сам га да седи на једном сандуку, главу зарио међу руке, па се тако амо клати. Он је крупан и добро развијен човек, обријан и јако црномањаст. Одмах је скочио чим је чуо за што сам дошао. Ја сам имао у устима звиждаљку, да бих, по иотреби, позвао жандарме, али он је изгубио присусгво духа и мирно је пружио руке за лисице. Одвели смо га у ћелију, а са њиме однели и његов коФер, мислећи да се у њему може наћи што год што ће га теретити, али, сем једног великог ножа, нисмо ништа друго нашли. Одмах смо иак увидели да нам није ни потребно тражити још каквих доказа, пошто је он, чим је изведен био нред инспектора, тражио да му се допусти да се ис.поведи. То му је разуме се одмах и учињено по ВОЛ-.И и стенограФ је писао све што је он говорио. Шаљем вам нрепис тих бележака. Ствар је била проста, али сам вам ипак обавезап што сте ми иомогли при истрази. Саискреним поздравом ваш одани Г. Лестред. к — Хм! Истрага је била доиста веома проста, примети Холмс, али чини ми се да Лестреду није тако изгледала кад је први иут дошао к нама. Сада пак да видимо шта вели Џим Брануер. Ово је његово саслушање: »Имам ли шта да кажем? Да, имам много да кажем. Хоћу да скинем све са своје душе. Можете ме обесити или пустити. Свеједно ми је. Кажем вам да ока нисам склопио од кад сам то извршио, а не верујем ни да ћу га склопити, док једном не дође време да се никад не пробудим. По некад ми изађе пред очи његово лице, али најчешће њено лице. Нисам никад без лика једног или другог од њих двога. Он ме гледа намргођено, сав црн, а она има израз изненађења иа своме лицу. Да, то моје бело јагње, она је доиста морала бити изненађена, кад је ирочитала смрт на оном лицу из кога је пређе само љубав читала. — » Али све је то Сарина кривица и нека проклетство унропашћеног човека падне на њу, нека јој се крв у њеним жилама уцрвља да Бог да! То не говорим за то, што тражим да будем ослобођен... Знам да сам понова отпочео пити као каква животиња. Али она би ми опростила и приљубила би се уза ме, само да та жена није никад прекорачила праг наше куће. Мене је Сара Куншнг љубила — и то је зачетак целом злу — она ме је љубила, док се њена љубав није претворила у мржњу од онога часа кад је увидела да ја више волим и траг своје жене, који ногом у блату оставља, него ли све њено тело и целу душу њеиу. Свега су биле три сестре. Најстарија је била врло добра женска, средња-је била ђав.о, а најмлађа анђео. Сари је било тридесет и три, а Мари двадесет и девет кад сам се њоме оженио. Ми смо били нај-

срећнији нар и у целом Ливерпулу није било боље жене од моје Маре. За тим смо иозвали Сару да нам дође у госте на недељу дана, али та иедеља дана продужила се у месец, и тако је то ишло док најзад није постала готово као члан наше породице. „ Ја сам тада носио плаву траку (заклет да не пијем алкохолна пића), те смо имали и мало уштеђевине. Боже мој, ко би могао помислити да ће до овога доћи? Ко је могао то и у сну сањати? »Врло често сам долазио кући крајем сваке недеље, а по кад кад, кад је пароброд имао велико утоваривање, бавио сам се и по недељу дана, и тада сам се чешће виђао са Саром. Она је била лена, висока женска. црномањаста и веома жустра. »Некако је поносито држала главу, а сјај очију њених био је као варница! Али кад је моја мала Мара била у близини, ја нисам никад ни помишљао на њу, на то се заклињем, као што се Божјој милости надам! „Изгледало ми је по неки иут, као да је опа волела да буде са мном на само па би ме терала да изађемо где год у шетњу, али ја нисам никад ни нбмишљао да тако што учиним. Једне вечери очи ми се отворише. Бејах дошао с пута; моја жена не беше код куће, већ еамо Сара. „Где је Мара? уиитах. — »Она је отишла да плати неке дугове®. Био сам нестрпљцв и шетао самгоре доле по соби. »Зар не можеш бити срећан ни иет минута без Маре, Џиме?® рече она. „То је рђава препорука за мене кад ти моје друштво није ни најмање пријатно!" — »Све је добро, девојко моја, (( рекох ја и пружим јој свесрдно руку, а она је зграби обема рукама. Погледах је у очи и из њих сам све прочитао. Није било потребе да што год проговоримо, ни ја, а ни она. Ја се намрштих и тргох руку. Она застаде мало, за тим ме руком куцну по рамену и рече: »Држи се добро, стари Џиме! (( и са подругљивим осмехом истрча из собе. ,, Од тога доба Сара ме је мрзела из дубине душе своје, а она је женска која уме да мрзи. Био сам луд што сам је пустио да са нама живи. 0 томе догађају нисам Мари ни речи казао, јер сам знао да ће је то ожалостити. Све је ишло као и пре, али сам после неког времена опазио извесну малу промену на Мари. Она је свакад била искрена и наивна, али је сада постајала неповерљива и сумњала је, тражећи сваки пут да зна где сам био и шта сам радио, од кога сам писма добијао, шта сам у џеповима имао, и хиљадама сличних лудорија. Из дана у дан бивала је све љућа и узбуђенија, тако да смо се врло често ни због чега свађали. Био сам просто изненађен. Сара ме је избегавала, али се од Маре није одвајала. Тако сам јасно видео, како је наговарала и тровала душу мојој жени противу мене, али сам ипак био толико слеп, да од свега тога ништа нисам могао разумети. После свега тога искидао сам плаву пантљику, и опет отпочео пити, држим да то никад не бих урадио, да је Мара остала као што је и ире била. Сад је бар имала разлога, да