Полицијски гласник

СТРАНА 108

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13

шења наплате досуђеног издржања Милици. Према томе, кад је осуђени Марко, приликом саслушања код полицијске власти, изјавио: да нема никаквог свог ненокретног имања, већ да живи на имању очевом; и кад је у смислу те његове изјаве и његов отац — жалитељ — одмах после извргаеног пописа актом ■№ 13522 изјавио: да је пописато имање његова својина, и да његов син, који са њим не стоји у односу задружном, нема никаквог свог имања, — онда је полицијска власт, услед овог насталог »спорног® питања, била дужна застати са радом на извршењу тражене нанлате, и с обзиром на §§ 121. и 507. грађанског закона упутити на парницу Милицу за доказ:.да њен бивши муж Марко има свог оделитог имања, у смислу §§ 511., 512. и 517. грађанског закона, из кога би се наплата могла извршити, и да је узето имање у попис својина његова. Ово посматрање Државног Савета усвојио је Минис.тар унутрашњих дела.

Чиновник изабран и постављен за судију, ако није добио у ллати, има право на накнаду путних и селидбених трошкова. Д. Г., секретар Касационог Суда, изабран је и постављен за судију лозничког нрвостепеног суда. Како је постављен са истом платом, дакле није унапређен, а није премештен ни по потреби службе, ни по молби или казни, обратио се Министру правде, и молио, да му се, ио поднетом рачуну, исплати путни и селидбени трошак. Министар га је одбио од овог тражења, налазећи, да право на накнаду селидбених трошкова, по чл. 14. закона о дневници, подвознини и селидби државних чиновника и служитеља, има чиновник кад је веГг иостављен, па буде из једног места премештен у друго по потреби службе. А како молилац Д. поменутим указом није премештен по потреби државне службе, него је ио избору , извршеном по Уставу од 1903. год., постављен за судију првостепеног лозничког суда, те је то његово иостављење ново , то зато он и нема право на пакнаду, коју тражи. Молилац Д. нема нраво на накнаду селидбених трошкова ни с тога, што је тим постављењем добио већи положај, јер у положају судије има право на периодску новишицу, што у положају Секретара Касационог Суда пије имао. По изјављеној жалби, Државни Савет је одлуком од 13. јануара 1905. године № 164 поништио решење Министрово, са ових разлога: ,)Г1о § 25. закона о чиновннцима грађанског реда, сваки чинонник може бити премепгген у друго место и на друго звање, но у том случају не може ништа изгубити, ни у плати, ни у степену, и селидбени му се трошкови имају накнадити, ако није по молби својој, или због кривице своје, у друго месго и на друго звање премештеи. Из указа се види, да је жалитељ, као секретар Касациопог Суда, постављен за

судију лозничког суда, на основу чл. 154. Устава; међутим, из акта се не види, да ;је он за овај премештај дао свој пристанак, пошто постављењем од секретара Касационог Суда за судију лозничког првостепеног суда није добио ништа, ни у гглати, ни у положају. Према томе, по напред наведеном законском пропису, овај његов премепггај не може имати за последицу губитак права на накнаду путних и селидбених трошкова, без обзира на то, што у указу не стоји, да се премешта по потреби службе, већ на основу чл. 154. Устава, кад овом Уставном одредбом, у овоме случају, није потрвена одредба поменутог § 25. закона о чиновницима грађанског реда. к Случај из § 484, грађ, судског поступка, Општина смедеревска, нреко свог бив. председника Ј. А. као пуномоћника, купила је непокретно имање Г Б. К., бив. трговца ондашњег, које је продавато путем јавне лицитације на дан 20. децембра 1898. године, ради наплате општииског потраживања у суми 8897 динара. Продавато имање уступљено је општини као највећем понуђачу за 4"215■ 55 динара. Но како општина, по извршности продаје, није хтела положити излицитирану цену, нити настати, као интабулисани новерилац, да се ово питање о нолагању новца регулише, то је начелство, на основу § 484. грађ. судског посгупка, одредило другу продају, на штету купца општине смедеревске. На овој другој нродаји (-И. маја 1900. године) уступљено је проданато имање за 3244. динара, и купци су излицитирану цену положили. Начелство, налазећи, да је за разлику у мање излицитираној цени у суми од 97Г55 дин., као и остале извршне трошкове око иродаје, одговорна општина смедеревска, у смислу § § 481. и 484. грађ. судског поступка, решењем својим од 20. априла 1903. год.№ 2551, одлучило је: да општина, као први купац, на чију је штету продавато по други пут дужниково имање, положи на име разлике у мање излицитираној цени 97 Г55. динара и на име огласне и извршне таксе 99.39 дин. — свега 1070-93 динара. Решење ово одобрио је Министар Унутрашњих дела, а решење Министрово, по изјављеној жалби, Државпи Савет одобрио је одлуком од 24. септембра 1904. год., Бр. 7409. Случај из чл. 107. закона о шшполу дувана и чл. 21. г. закона о установљењу нових државних монопола. Ф. М., из пограничног места Т. у Турској, прешао је трговачким нослом у Србију. Трећег даиа монополски органи нађу у њега 35 грама страног цигар - папира, па га оптуже као кријумчара. Оптужени Ф. навео је да је и дуван и папир, као путник, нренео за своју личну употребу, а не за продају. Монополски суд није уважио ову одбрану, налазећи, да благодејање из чл. 107. закона о монополу дувапа и ч.к.21. г. за-

кона о установљењу нових монопола не припада пограничпим становницима, па је пресудом од 14. новембра 1904. год. № 7228. казнио оптуженог, у корист монополске управе, са 300 динара, поред плаћања накнаде. По изјављеној жалби, Државни Савет, одлуком од 24. новембра 1904. год. № 9062., поништио је ову иресуду са ових разлога: »По чл. 107. закона о монополу дувана, и чл. 21. г. закона о новим монополима, путници, који у Србију долазе, имају право да без таксе увезу, или извезу, за своју личну потребу до 100 грама дувана и 10 грама цигар - иапира. Према томе и жалитељ, као путник, није могао бити оглашен за кријумчара. Неумесно се нресуда позива на други сгав чл. 107. закона о монополу дувана, који говори о пограничнии путницима, који прелазе на кратко бављење, јер се не може узети, да је овде тај случај, пошто је жалитељ нрешао у Србију на три дана раније, а још мање, да је у кријумчарској намери пренео нађени дуван и папир.« м. В. Право на благодејање из § 471. грађ. суд. пост. има се ценити према професији дужниковој у моменту закључења обавезе. Београдска Фирма М. и П. поднела је 21. јануара 1904. год. начелству округа топличкогана извршење решење првостепеног прокупачког суда Бр. 9570 од 22. новембра 1896. год., које је 18. Фебруара 1897. год. оглашено за извршно, а по коме је Д. М. шпекулант из Прокуиља, осуђен да плати Фирми М. и II. 1081 динар главнога дуга, 12°/ 0 интереса и остале трошкове. За обезбеду овога потраживања новерилачка Фирма ставила је интабулацију на извесно имање дужниково. Да је, пак. на то Фирма имала права по закону, приложила је у овереном и потврђеном пренису облигацију дужникову, коју је овај потписао као шиекулант. Али да се не би дужник бранио тиме, да је он з емљоделац и да као такав има права користити се заштитом коју му пружа § 471. грађанског судског поступка, поверилачка Фирма поднела је начелству на употребу у овереном и потврђепрепису: 1) Решење начелства округа тонличкога Бр. 5623 из 1898. год., којим је расправљено, да Д. нема права на благодејање из § 471. грађанског судског поступка; 2) Решење министарства унутрашњих дела Бр. 20952 из 1898. год., којим је одобрено нредње решење начелства округа топличкога, и 3) Гешење Државнога Савета Бр. 612 из 1899. год., којим је одобрено ово решење министарства унутрашњих дела. Начелство округа топличкога позове Д. и потражи му, да плати тај дуг Фирми М. и П., али он на саслушању изјави, да нема готових новаца, да би могао дуг нлатити, бранећи се уз то још и тиме што је земљоделац, што се опет може видети из уверења суда оиштине прокупачке од 11. априла 1904. год. Бр.2457, те према томе има права па уживање бла-