Полицијски гласник

СТРАНА 138

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 16

да онај који даје иоказе хоАе истину да изнесе, и друго, да је може изнети. По себи се разуме да овде ниЈе говор о оним људима којима је истина потпуно страна, који оу у основи лажљивци, чија је и сама егзистенција ионижавање човека, него је овде реч о људима, који су пред судом, а у животу се нису навикавали чисту истину да говоре и никад нису имали прилике да осете, да увиде и схвате вредност праве нстине. А таквих је људи највећа веКина што стају пред иследника и што чиие преступе и злочине. Ти људи никад не иду правоме циљу и нраво циљу; они лутају. »Не дођем ли овим путем, који изгледа прав, то ћу доћи обилазним путем; пе доспем ли дапас, доспећу сутра или који дан доцније и не стигнем ли тамо, стићи ћу на које друго место«. Ти људи пемају одређена смера у животу и једина им је потреба да живе. Друштво јс пуно таким људима. То су људи који у своме мишљењу немају свога крова и огњишта, него имају гостионицу, у којој се зауставе да обдане, а ако се не зауставе у овој, зауставиће се ма у којој другој, на коју натранају њихове мисли. Карактеристично је за те људе да они увек, кад се ухвате, а лако се могу ухватити у лажи, и кад им се изложи тежина и пггета коју отуда имају, да се они обично препадну, уплаше се, или гњевно се бране „та ја сам мислио да то није тако". Те сићушне лажи, та оскудица савесности, немање воље ни љубави за истином, та уцраво равнодушночт и немар према иотини много су гори у криминалиотици и много више вреда наносе самој ствари, него што то чине оне свесне лажи; јер се грубе неистине лакше могу да открију и ухвате, него полуистините лажи и вероватне неистине. Та оскудица у љубави за истином, у савесности и доброј вољи за истините исказе јавља се код криваца свију доба старости, јавља се код оба пола и у сваком положају; али је најкарактеристичнија и најјаче испољена и најчешћа код људи који немају стварних занимања и одређене послове, који нешто стварно производе и раде. Ко у животу лута и блуди, тај лута и блуди и онда кад треба да каже истину. Од тих и таких људи опасни су по друшгво они, који свој живот проводе ма у каквом не стварном, него привидном послу или занимању. Није неко за то несавесан према истини што ништа стварно не ради, него баш за то што није савесан, изабрао је себи привидан посао за занимање. У ову групу људи долазе већим делом трговачки агенти, пренродавци, гостионичари и келнери, ситничари, разносачи, кочијапга, глумци, а нарочито проститутке (Ломброзо). То су све људи који имају мучно занимање, али не врше прави рад, не врше ништа стварно, а овај су посао изабрали да би баш избегли онај у истини тешки стварни посао. Они имају доста слободна времена; а и кад нешто раде, то иије стварни рад, него добар део »рада" састоји се у залудиици, ходању, трчкарању, безјачењу, зијању и тако зарађују и живе лутајући. Зар је онда чудо, ако они и пред судијом кад отоје да дају исказе, лутају и тек кад кад и то случајно искажу и истину? — Није тешко одредити, који су људи из виших друштвених слојева и сталежа, аналоги и сличии овима, о којима је реч. Беспослени људи и лутала у випшм сталежима могу бити исто тако ш гетни и опасни за друштво, као што су опасни они из нижих друштвених слојева. Од свију ових горепоменутих најопаонији су за друштво урођени беспосличари, људи који иемају нотребе да раде, који не могу и неће да се привикну стварном раду. Ко не увиђа да свет за нерадника, за бесиосличара нема меота, тај није савестан човек и од тога се не може ни очекивати да воли истину, нити да је исказује. У дугом низу посматрања и про-

учавања, нрибирајући Факта свога искуства криминалисга долази до уверења, које је правило да су беспосличари оба иола у својим исказима нред иследником вазда неоавесни, никад истинити. М. Павловц-ћ. ИСТОРИЈСКИ РАЗВИТАК ПОЛИДИЈСКИХ ВЛАСТИ У СРБИЈИ (1793 — 1869) III. Полиција у Србији од 1804. — 1869. год. (НАСТАНАК) 1 0 Надлежност главних кнезова за суђење најбоље се види из једног иисма кнеза Милоша од 24. јануара 1822. год., упућеног главном кнезу нахије пожешке, у коме се вели ово: „У писму вашем од 23 јануара сообшчавате ми више олучаја, како је пет људиј у пожешкој нахиј погинуло, и како се догађа и више други прикљученија, која захтевају пресуђеније законно. »На то вам нрепоручујем, да ви ирссудите свс друге случаЈв и тужбе, кромје случаја, гди се главе тиче. Овакве тужое, т. ј. о самовољном убиству и о убиствима другим гииљите мени амо." 1 ) По тврђењу Вука Караџића 2 ) међу главним кнезовима једини је био Госиодар Јеврем, који је могао погубити човека без знања кнеза Милоша. Дужни смо још нагласити, радп потпуности ових редака о главним кнезовима, да су ирвих дана но новом ослобођењу (децембра 1815) за главне кнезове по нахијама ностављени: ВиКентиЈв ПетровиИ за београдску и грочанску нахију, Прота Матеја Ненадовип за ваљевску, Ми.лета РадојковиГг за јагодииску, Ђорђе Парезан за крагујевачку, Радосав Јелечанин за пожешку. Марко Абдула за пожаревачку, Јован Обреновић за рудничку, Вујица Вулићевић за смедеревску, Никола Поваковић за соколску, Или]а МарковиК за шабачку, Јован МиКиЦ за ужичку, Милосав Здравковић — Ресавац за ћуиријску и Јова Стевановић за Пореч 8 ). * * * Поред главних кнезова, као представници полицијске и судске власти овога доба јављају се још и муселим.и, кнежински и срески кнезови, и сеоски кметови. Као што смо већ видели из уговора, закљученог између кнеза Милоша и Марашпи Али-паше, у сваком нахијском граду и већој варошици норед чиото српских власти остали су и муселими и кадије ради суђења спорова између Срба и Турака у друштву оа сриским кнезовима. Положај њихов био је једнак са положајем главних кнезова, само што су они зависили од везира, а ови други од врховног кнеза. Надлежност и дужности муселима овог времена, као и њихов однос према орпским властима, пајбоље се види из овог нрилога 4 ): а По указу Честитог и великог нашег везира Марашлм Али Паше уруменлиискога и Белиградскога, и верховнаго нашега кнеза и нравитеља Народа Сербскаго Милоша Оброиовића опредељује се Муоелиму свакоме, и кнезу од Нахие оио Наставление како се имају владати како што ниже гласи! ] ) Фииансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића стр. 594. г ) Грађа стр. 191. 3 ) Финансије и Установе обновљене Србије од Мите ПетровиКа стр. 606, и Поменик од М. Т>. Мплићевића стр. 673. Ј ) Из необјав.].ене збирке докумоната г. Миленка Вукићевића.