Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 121

ПОУКЕ И УПУТИ

Сранунавању година службе, у смислу § 72. закона о ниновницима грађанског реда, имаместа само кад наступе слунајеви пензионисања, по § § 69. и 70. истог закока. М. С., инжињер, обратио се Министру Финаноија с молбом, да му изда уверење о томе: да му се године контрактуалне указне службе урачунају у године службе за пенсију, рачунајући од 25. септембра 1889. године до 12. јула 5 894. године. Министар Финансија решењем од 20. априла 1904. год. ДРБр. 6978. известио га јо, да му ово право не може признати, из ових разлога: По § 4. закона о чиноЕницима грађаногсог реда „странци се могу, по одобрењу Крал.а, само уговором примити у државну олужбу. Трајање уговора, који се према околностима може обнављати, не сме битп дуже од три године.« Кад уговор престаје, онда престају и сва из њега простичућа права и обавезе, или, другим речима, докле год трају права и обавезе, које проистичу из неког уговора, дотле се не може сматрати, да је тај уговор престао. Када, дакле, закон изрично наређује, да, трајање уговора. којим се отранац прима у државну службу, Н8 сме бити дуже од три године, онда се из оваквог уговора не може изводити ни право на пенсију, јер би се у противном признало, да права и обавезе из таквог уговора, а тиме и сам уговор, могу трајати неизвесно време, а свакако дуже од три године, што би се косило са номенутим јасним законским наређењем. Тражење молиочево, да му се призна право на пенсију и за време његове контрактуалне службе, није, дакле, на закону ооновано, јер се из изложеног види, да ое наређење § 73. закона о чиновницима грађанског реда може односити само на државну дејствителну службу, а не и на контрактуалну службу, ма ова била и указна. У другом ставу § 72. истог закона наређује законодавац, да се неуказне године службе не смеју рачунати у године службе за пенсију: но тиме још није казаио, да ое све указне године, н. пр. и контрактуалне указне године службе, могу рачунати у године службе за пенсију. Ну из овог законског наређења, дакле, не може се извеоти право молиочево на пенсију за време, које је, као отранац, провео у контрактуалној служби. Противу овог решења М. С. изјавио је жалбу Државном Савету, и навео, да решење Министрово не одговара закону, јер у закону о чиновницима грађанског реда није учињона разлика између контрактуалних и неконтрактуалних чиновника ни у којем погледу, па ни у погледу пенсијо. А да закон о чиновницима грађанског реда не чини разлику, у погледу пенсије између чиновника под уговором и без уговора, доказ је: што то у номенутом закону нигде иије изриком напоменуто, нити у његовом уговору изриком наведено, и што је за све време уговора

улагао у удовички фонд као и остали чиновници. Даље је навео: да је разлог Миниотра Финансија о трајању уговора погрешан и нелогичан, кад у закону о чиновницима грађанског реда (§ 4) стоји, да се уговор може обнављати, то значи, да службовање једног странца под уговором може трајати и више година.. Државни Савет одлуком својом од 0. априла 1905. год. № 2200. поништио је решење Министрово, налазећи, да оно не одговара закону, са ових разлога: »Жалитељ је, као дејствителни чиновник, покренуо иитање: да му се време његове контрактуалне службе призна као време проведено у указној олужби и за пенсију. У оцену овог питања Министар се ненадлежно уиустио, јер срачунавању година стужбе, у смислу § 72. закона о чиновницима грађаноког реда, има места кад наступе случајеви пенсионисања, по §§ 69. и 70. поменутог закона, а не и за време дејствителне службе чиновника.«

Чиновнин, премештен ло потреби службе, има права, како на накнаду дневнице и попутнине, тако и на накнаду за превоз ствари. Ј. В., као порезник колубарског пореског одељења, премештен је. по потреби службе за порезника мачванског пореског одељења, с правом на накнаду селидбених трошкова. Дошав на нову дужност, Ј. В. поднео је Миниотру Финансија на одобрење рачун о накнади путних и селидбених трошкова, којим је тражио и то: на име дневнице .... 36 - — дин. » » попутнине •• • ■ 139-50 „ » » превоза ствари • 110-— » Свега: • • 285 - 50 » Прегледом овог рачуна нризнато му је и наређено да се исилати, и то: на име дневнице • • • • 36 - — дин. » » попутнине • • • 139-50 » Свега: • • 175-50 » Дакле сума у 110 динара, на име превоза ствари, није му призната. Незадовољан овим, Ј. В. обратио се молбом Министру Финансија, да понова узме у оцену поднети рачун и одобри му суму од 110 динара на име подвоза ствари. Миниотар Финансија решењем од 28. маја 1904. год. -ДРБр. 9955., а на основу чл. 14., у вези са прописима чл. 16. тач. 6. закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника и служител.а, од 19. Фебруара 1892. год., одбио га је од тражења као неумесног и на закону неоснованог. По изјављеној жалби, Државни С?.вет одлуком својом од 11. априла 1905. год. Бр. 2562 поништио је решење Министрово с ових разлога: »По чл. 14. закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника, чиновник, који се премешта из једног места у друго, по потреби олужбе, добија из државне касе селидбину, и то: а.) за своју л&чност б.) за своју породицу и в.) за своје ствари.

Према овоме. чиновник има право на накнаду селидбених издатака за ствари, које би учинио преносом њиховим из једног места у друго, или од куће до парабродоке станице, па те издатке документовао уредним исправама по закону. Ово право чиновника није потрвено тачком 6. чл. 16. поменутог закона, на коју се Министар у ожалбеном решењу позива., јер је овим прописом предвиђена двогуба сеобнина за породицу чиновника, колика му ое даје за личност, кад се премешта у место где не може непосредно путовати железницом или паробродом. Међутим, о накиади селидбине за отвари овај пропис ништа не предвиђа, те по томе не може ни бити мерило у оцени питања о накнади селидбених трошкова за ствари, већ само у оцени питања о накнади селидбине за породицу чиновника, на коју се искључиво односи.« По среском буџету, који одобри среска скупштина, не могу се вршити издаци, док тај буџет не одобри Мшстар финансија, по чл. 6. и 26. закона оокружним, среским иопштинским буџетнма. У буџету расхода м... пореског одељења за 1903. год., који је оаставило исто одељење, иредвиђена је квартирина управнику одељења у 600 динара годишње, коју јесуму одобрила и ореска скупштина. Пошто је овај буџет одобрен од председника Пореске Управе, то је управник поменутог одељења на име квартирине примао ио 50 динара месечно закључно до месеца августа 1903. год. Ну, Министар Финаноија, 7. августа 1903. год. БПрБр. 2623., учинио је, у интересу штедње, измене у буџету расхода поменутог пореоког одељења, и позицију на квартирину управнику смањио од 600 на 480 дин. годишње; па је актом овојим наредио пореском одељењу, да позове управника, да више изузетну суму, на име квартирине, врати каси тог одељења. Незадовољан овом одлуком Министровом, управник је тражио, да му Министар изда решење, на основу чега тражи од њега повраћај више изузете суме на име квартирине. Решењем од 10. јула 1904. год. БПрБр. 3704., Министар га је известио, да се он, по чл. 6. закона о окружним, среским и општинским буџетима, имао управљати по среском буџету за 1902. год., до пријема надлежно одобреног буџета за 1903. годину. Према овоме, управник се није смео управљаги по прегледу, састављеном у пореском одељењу и одобреном од стране председника Пореске Управе с тога, што је тај преглед без важности, јер нити одељење може, као какво засебно сахмоуправно тело, имати свој нарочити буџет, нити председник Пореске Управе, има ослонца у закону да буџете одобрава, већ тај преглед одељења имао се изнети среској скупштини, да она и њега узме у оцену, као оаставни део буџета, приликом саотава целокугшог среског буџета, и како среска скупштина реши, а Министар Финансија одобри, онако буџет има и важити.