Полицијски гласник

СТРАНА 210

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 22

КРИМШШНА ПСИХ010ГИЈА

• V Криминална Психологија треба да проучи и систематски да изнесе узајамни однос, који постоји између унутрашњих душевних процеса и спољних појава на човеку, који унутарње, душевне радње прате. Тим се задатком бави Феноменологија. Под.тим именом подразумевају се спољашње радње и појаве па човеку које происходе услед унутрашњих, т.ј. психичних процеса. Хелмхолц је још 1854. године рекао да сваки Феномен духа има свој физички корелат. А то, простије речено, значи, да све што се дешава у духу, мора ма на какав начин и тело да преживи; или другаче: оно што происходи у духу, даје сеу целости или делимице и чулно познати. Наравно, та појаве узајамности између душевних процеса и телесних појава, које душевнима одговарају није увек једна иста; исти Феномен духа нема увек истоветне Физичне корелате. — Физичке појаве нису увек непосредни изрази психичких момената. Има случајних навика и наслеђених појава, које су укорењене и које су временом постале типички спољашњи знаци за унутрашње душевно стање. Ту долазе покрети и појаве из навике. Ми обично кажемо „Он има ту и ту навику к , »Ои има навику да се хвата за браду, или трља чело, чим је у неприлици«. Али те се навике мењају. Осим тога у много праваца делују чисто физиолошки узроци, које ми или случајно или емпириски спајамо са душевним радњама, н. пр. дрхтање, смешење, плакање, муцање и друго. Посматрања ових и оваких појава код људи који су под истрагом, помажу у неколико вођењу истраге, помажу правилнијем схватању злочина и изналажењу истине; али саме те појаве нису и не' смеју бити једини знаци о којима криминалиста има да води рачуна. И овде се јављају тешкоће и погрешна тумачења. Најбоље се ове појаве односа унутрашњега света са спољашњим изражавањем дају посматрати на свакодневним случајевима. Грос сматра да се тај узајамни однос у обичним догађајима јаче истиче и испољава, него код ужасних злочина и убистава. Овде су спољашњи покрети, који одговарају унутрашњим радњама и стању душевном виднији и непосреднији. Треба посматрати обичног човека кад говори на телеФону: једном руком држи левак за слушање, а нокретима друге руке може се доста сигурно познатии одредити његово душевно стање; кад броји он диже несвесно један прст за другим; кад нсује млађе, он стеже наизменично песницу ; кад се присећа нечега трља руком чело и т. д То су укорењени покрети у нама и они нас никада не пуштају и испољавају се чак и онда кад човек лаже. Јер, кад човек намерно лаже има стално у свести представу истине, и она се испољава у иојединим гестовима нехотице. Спенсер сматра да је та појава општа да један осећај, кад пређе извесан степен, испољава се обично

као телесни појав. Славни енглески лекар Сћаг1ев Ве11 мисли да оно што се назива и сматра за спољашњи израз и знак страсти, није ништа друго, него пропратна појава оних хотимичних покрета, које тело у извесних приликама и расположењу мора да чини. То једоцније и Дарвин доказивао. На пример, кад се слуша што ужасно, онда се на лицу праве неке гримасе или се окупљају руке. Те појаве дају се посматрати и у животињском свету: бик обара главу пред црвеном бојом, грабљивице клепећу кљуном, мачке се нред псима костреше и т. д. Ове појаве иду и ирелазе с генерације на генерацију и оне после постају тииичне и прилагоде се организму, као што се мускули носача. прилагоде на терете, борца на Фехтовање и гимнастичара на извијање појединих делова тела. У току времена ове се појаве развијају и постају типичне и ми говоримо о лицима која су груба, страсна, нервозна, скромна, животињска и т. д. Ове појаве дале су повода италијанском нау;нику Ломбрози да оснива своју криминалистичку теорију о злочину. Али наслањајући се и сувише на ове и оваке појаве он је изводио нетачне закључке. Ломброзо није изналазач ове поставке. Ј. В. Рпесћчсћ је раније од њега тврдио да се код извес.них моралних деФлекса могу доказати извесна соматичке т.ј. телесно паталошке појаве. Савремена Психологија не полаже много на њих, али тек ипак налази да ти спољашњи знаци, који се показује на телу, стоје у узајамном односу и вези са душевним стањем. Узмимо свакодневне иојаве за пример: иоле разумнији човек врло лако може да позна старог ловца, бившег оФицира, глумца, каћииерку; јер сваки од њих има с поља на себи нешто што испољава његово душевно стање и што је специФично ловцу, оФициру, глумцу или каћиперки. Прави познавалац и психолог ће у овим стварима моћи да иде много даље и он је у стању да позна и одреди трговца, чиновника, агента, касанина; обућара, вагабунду, скитницу, педерасту и т. д. Кад се једном једна појава или чињеница у њеним грубим Формама обележи као тачна, онда се могућност за њену тачност мора признати и код финијих појава, јер граница између грубих и финих појава не може се поставити, пошто оиа у главноме зависи од умешности и способности самог посматрача. Питања и појаве ове врсте врло су разграната и човек се њима увелико бави. Готово сваки лаик говори о глупим и умним Физиономијама, а стручњак иде много даље, бави се посматрањем Физиономија и ствара краниоскопију, читаву науку о читању људских физиономија; то посматрање може да иде врло далеко. Појаве страха и радости, задовољства и бола ироучавају сликари, скулптори, глумци и баве се изучавањем мимике. Неко разликује душевне особине по цртама руке и бави се хирогномијом; други проучавају рукопис и потпис и из њега читају да ли је човек, који га је писао глупак ил не, да ли је генијалан ил не, и отуда читава наука, која је позната под именом графологије. Нико ове појаве не може да одриче, као ни значај њихов,

али границу сазнања и докле досежу то пико не зна. Спенсер је утврдио важносг треперења гласа и нашао да је у вези са унутрашњим стањем; а то је појава, на коју нико нре тога није обраћао пажњу. Њу је и Дарвин проучавао. Он вели: „Личност, која мирно говори о рђавом поступку или незнатно пати, говори готово увек у високом тону. Дубоко јецање или продирна вика показују велики бол". Криминалисте имају највише прилике да се баве проучавањем и посматрањем ових пој ва. Правници и Криминалисте имају прилике да носматрају ове и овакве случајеве. Ко има искуства тај може из тона гласа, из његовог треперења да сазна, шта хоће и чему тежи онај који исказује своје мисли пред иследником. Кривац, на пример који не зна у ствари за шта га и зову пред суд, у своме говору и гласу доказује такав тон и звук, да изгледа као да пита, ма да сам никако питање и не изговара; онај, који је дубоко увређен, који је неправедно позват и окривљен говори ватрено, запаљено и загушено ; врло је значајан тон и звук гласа човека, који износи нешто хрђаво противу другога, а није никако или довољно уверен у истинитост оног нгго саопштава; а још је значајнији звук гласа код кривца, кад одриче дело које је учинио. Ове појаве су врло характеристичне и за зналца оу од велике вредности, при кривичним истрагама. Криминалиста њих треба да појми и њима да се користи. Нема спора да ови различити тонови и треперења гласа могу криминалисту да заведу, јер ко се за тим поведе често ће тој појави и чињеници много пажље да поклони и ако је десет, па и сто пута тачно се тим користио, може му се десити ипак да погреши. Симулација и обмане у овој облаоти тешко ое и ретко дешавају. Неко иокушава да обмане криминалисту; али за така поступања треба веома јака пажљивост и присебност. Јер чим се предмет или кривица дотакне личности онога који говори и несвесно тон и висина гласа постају другачији. И баш том променом тона може да се уочи симулисање. К овим појавама глаоа и висине његове треба додати и покрете појединих делова, гестове. ћЈагагиз и ЗМскег су их нарочито проучавали. Сваку јачу душевну радњуилипотрес прате спољашњи гестогш и покрети, који у свему одговарају унутрашњем расположају. У врло блиској вези и сродиости са овим појавама отоји мењање боје на лицу и тој се чињеници још и дан дањи придаје велика важност, ма да је то врло погрешно. Изненадно бледило је одавио мање привлачило на себе пажњу јер је мање и упадљиво у очи; али није ни најмање тачно да бледило изненадно на лицу не може бити симулисано, јер се утврдило да се може и вештачким начином побледити. Бледило као што је познато постаје услед грчења извесних мускула који држе и окружују крвне судове и отуд се умањава струјање и кружење крви, Овака лучења наступају само при јаком